Дубравка Стојановић: Југославија и ми. Врло кратка историја

Проблеми неразвијености, сиромаштва, недемократске политичке културе, фрустрираних нација старији су од Југославије. Остали су ту и после ње, гушећи постјугословенска друштва у ропцу из којег не умеју да нађу излаз.

Dubravka Stojanović / 01. децембар 2018

Овај текст је написан за енглеско издање часописа Лице улице.

Југославију смо два пута направили и два пута срушили. То је јасна слика лове анд хате односа, оног односа у коме с неким не можете никако, а без њега ни толико. Чудна је то одбојност, још чуднија привлачност. Кажу да су највеће разлике баш између оних који су најближи. Јер, кад тих разлика већ нема у „потребној мери“, треба их направити, замислити, измислити, надувати и од њих направити аксиом.

Али, пођимо од почетка. Прва Југославија настала је из Првог светског рата, пре тачно 100 година, 1918. године. Била је краљевина, унитарно уређена, с великим културним и економским разликама између делова земље од којих су неки били у Аустро-Угарској, а други вековима под Османским царством. Била је вишенационална, мултиконфесионална, мултијезична, занимљива, узбудљива, с изванредном критичком интелектуалном елитом. Није била демократска, економски успешна, саобраћајно развијена, индустријска, урбана, масовно писмена и није решила национално питање. Српски народ, као најбројнији, политички је доминирао; други су били незадовољни зато што су имали мање аутономије него у Хабзбуршком царству. Политичко насиље и диктатура обележили су највећи део њене историје.

Краљевина Југославија се распала одмах после напада нацистичке Немачке, у пролеће 1941. Њени народи улетели су у крвопролиће у коме су се, поред борбе против окупатора, борили једни против других. У исто време текла је комунистичка револуција коју су, уз успешну борбу против окупатора, предводили Титови партизани. Из рата су изашли као победници, као они који су умели да добију најмасовнију подршку, да ослобађају земљу, да на њој направе органе нових, комунистичких власти и да придобију подршку савезничких вођа, што је често било теже од свега другог. Борећи се против свих непријатеља, борили су се и за Другу Југославију.

И направили су је. Прогласили су је већ током рата, 1943. године. По многим историчарима, управо су захваљујући свом југословенском програму победили и окупаторе и националистичке покрете који су се појавили у свим народима с жељом да искористе светски сукоб и себи обезбеде сопствену националну државу, по могућности што већу и што етнички чистију. Другу Југославију комунисти су направили на принципима супротним онима на којима је почивала прва. Ова друга је била република и федерација, била је урбанија, модернија, писменија, имала је развијенију индустрију, а национална права је пробала да обезбеди стварајући републике и покрајине за све своје народе, пропагирајући „братство и јединство“. Али, ни она није била демократска, није била ни економски ефикасна, нити је као свој идеал имала владавину права, слободне изборе, слободну штампу и независне институције.

Друга Југославија се распала одмах након пада Берлинског зида, дакле поново, као и у случају прве Југославије, у време великих промена на тлу Европе. Њени народи поново су улетели у крвопролиће, које су овог пута произвели сами. Надали су се да ће у новој светској гужви уграбити своју шансу, обезбедити себи дуго сањану националну државу, поново што већу и подразумева се – етнички што чистију. Зато је поново било потребно направити етничка чишћења, ратне злочине, геноцид.

Зашто смо правили две Југославије? А зашто смо их рушили? Који су то суштински проблеми због којих се не зна да ли је горе с Југославијом или без ње?

Обе Југославије настале су као последица одлуке великих сила. И после Првог и после Другог светског рата савезницима је изгледало да би значајна држава Јужних Словена била најбоље и најстабилније решење на етнички измешаном и завађеном Балкану. У обе историјске ситуације она је била замишљена као тампон зона између политичког Истока и политичког Запада. У тој улози је у оба случаја, а посебно током Хладног рата, као предводница покрета несврстаних, она била веома успешна.

Југославија је била слична данашњој заједници европских народа пре свега по томе што су обе Југославије биле мировни пројекти и државе помирења претходно до крви завађених народа. Стварање заједничке државе је био и начин да се измире југословенски народи који су током оба рата били на супротним странама. То је посебно било важно после Другог светског рата, због масовних злочина који су оставили дубоке ожиљке у међунационалним односима и потиснуту жељу за осветом. Југославија је изгледала као најбоље решење.

Она и јесте била решење. Као наднационална држава постала је кишобран који је мале народе требало да заштити од међусобног истребљења. Створила је велико, скоро самоодрживо тржиште, чиме је подстакла раније неразвијене регионе, а развијенијима омогућила бржи развој. Била је динамични простор конкуренције, с неколико значајних центара, што је произвело изузетне резултате, посебно у области културе. Била је спортска велесила, „филмска Мека“, позорница сопственог врло специфичног попа и рока, имала је свој пут у социјализам са самоуправним системом, понашала се као велика сила и арбитар у спољнополитичким односима наступајући у име тек ослобођеног Трећег света. У школи су нас учили да је Југославија најлепша земља на свету: да је наше море најплавље, наше планине највише, наша језера најдубља, наше равнице најплодније… Мислили смо да је све то део патриотско-политичке пропаганде. Али иако то јесте била пропаганда, она је подбацивала. Јер Југославија је била лепша него што се причало.

Али, у много чему јој није ишло. Никада није успела да буде демократска. Смањила је, али није превазишла разлике између богатих и сиромашних делова земље. Није створила успешну, ефикасну привреду. И никада није решила основно питање, оно које раздире и данашњу Европску унију: да ли да је буде више или да је буде мање. Односно, да ли да буде чвршћа федерација, што није одговарало мањим народима или да буде лабавија конфедерација, што није одговарало највећем народу. Предлози о асиметричној федерацији, што би се данашњим европским речником рекло – у више брзина – нису прошли. После деценија тражења прихватљивог уставног решења распала се у класичном рату за територије, с прастарим циљем да се зграби што више и да се то обезбеди само за себе.

Ниједна Југославија није нашла кључ дужег трајања. Обе су се распале због немогућности да реше унутрашње разлике. И обе су прављене јер се те разлике нису могле решити ни без ње. Без Југославије конфликти међу њеним народима постају отворени. С Југославијом они се уводе у институције или гурају под тепих. Како се вама чини? Шта је боље?

Можда о Југославији највише говоре времена пре њеног настанка, као и она после њеног краја. И пре и после Југославије, њени народи живе своје мале, провинцијалне животе, као „мале баре пуне крокодила“. Затворене, малограђанске, угушене у сопственој загрижености, нетрпељивости, ускогрудости, гневу, корупцији, насиљу. Безначајне на карти Европе и света, самоизоловане, аутархичне, хистеричне, параноидне, загледане „у свој пупак“, гурнуте сопственом вољом у „задње двориште“. Зато се генерацијама пре стварање велике државе Јужних Словена чинило да само она нуди излаз из тог запећка, да је она једини начин да у конкуренцији са сличнима постанемо бољи. Савременици њеног првог стварања 1918. поредили су тај догађај са отварањем прозора.

Тако је и данас. Скоро 30 година после почетка процеса стварања независних држава на њеној територији готово свуда је завладало безнађе. Добили смо завађене, неуспешне, недемократске, привредно неразвијене, неуређене државице, неспособне да реше основне проблеме својих грађана. Показало се да су проблеми који су постојали у Југославији надживели ту државу и тиме доказали да није Југославија била та која је стварала проблеме, већ су структурни проблеми њених народа били ти који су рушили Југославију. Проблеми неразвијености, сиромаштва, недемократске политичке културе, фрустрираних нација старији су од Југославије. Остали су ту и после ње, гушећи постјугословенска друштва у ропцу из којег не умеју да нађу излаз. Сада би, ако уопште имају снаге да од себе направе нешто боље, требало да крену од суочавања с чињеницом да нису били дорасли идеји Југославије, да их је она превазилазила, да им је била пренапорна, презахтевна, да их је терала да буду бољи него што су. Другим речима – нису је заслуживали. Због тога, ако се у будућности појаве нове интегративне иницијативе, југословенски народи тек треба да покажу да могу да превазиђу самодеструкцију у коју их је увело националистичко антијугословенство, да могу да се рестартују и крену даље.

Лице улице, децембар 2018.

Пешчаник.нет, 01.12.2018.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.