Емил Сиоран: Филозоф несанице

Ко данас чита Емила Сиорана? Неко сигурно чита, пошто је већина његових књига преведена и има их у продаји.

Čarls Simić / 15. април 2019

На факултетима, где студенти и професори знају све новије француске филозофе и књижевне теоретичаре, он је практично непознат, иако је био озбиљнији мислилац и писао бољу прозу него многи други. Запостављање Сиорана у великој мери је свакако резултат његове бескомпромисно мрачне визије човечанства; његове денунцијације хришћанства и филозофије понекад делују као бунцање неког лудака. Како би ствари биле још компликованије, имао је два живота и два идентитета: румунски Сиоран из тридесетих година, који је писао на румунском, и каснији, познатији, француски Сиоран, који је писао на француском. Од његове смрти 1995, сензационална открића о његовим младалачким симпатијама за Хитлера и повезаности са Гвозденом гардом, румунским профашистичким, националистичким и антисемитским покретом тридесетих година, допринела су његовој маргинализацији. Али након објављивања његове прве књиге написане на француском 1948. године, у Француској је хваљен као бриљантан стилиста и мислилац који се може упоредити са великим моралистима из XВИИ и XВИИИ века, попут Ла Рошфукоа, Ла Бријера, Шамфора и Вовенарга.

Због свега овога, књига У потрази за Сиораном (Сеарцхинг фор Циоран) покојне Илинке Зарифопол-Джонстон, која није поживела да доврши књигу, врло је значајна. Књига говори о његовим годинама у Румунији и пружа добар увид у личне и политичке околности под којима су формиране његове политичке идеје и његов карактеристични национализам. Каснијих година, Сиоран је ретко говорио о овом срамном периоду свог живота и никад – осим неодређених алузија на своје „младалачке заблуде“ – није спомињао свој једини политички трактат, Трансфигурацију Румуније (1936), поремећену књижицу у којој је својој земљи предлагао да превазиђе свој другоразредни историјски статус радикалним, тоталитарним методама. Уз Мирчу Елијаде, филозофа и историчара религије, драмског писца Ежена Јонеска, и многе друге, подједнако значајне, али мање познате у иностранству, припадао је румунској „Младој генерацији“, „бесним младићима“ одговорним за културну ренесансу и апокалиптички национализам тридесетих. Да бисмо схватили зашто је Сиоран напустио Румунију и разочарао се у идеје које је заступао у младости, најбоље је да кренемо од почетка.

Емил Сиоран је рођен 1911, као друго од троје деце, у забаченом планинском селу Рашинари, надомак града Сибиња у јужној Трансилванији, тада још увек у Аустроугарској. Његов отац, Емилијан, био је православни свештеник из старе свештеничке породице, као и мајка, Елвира. Волео је крајолик у свом завичају, са потоцима, брдима и шумама по којима је јурцао са осталом децом. Једном новинару је рекао чак и да „не познаје никога ко је имао срећније детињство.“

У тренуцима кад га није дрмала носталгија, ово је звао „проклетим и дивним рајем“ где се његова породица вековима скривала и спавала, као жртва хирова историје, навикнуте на свакакве господаре. Као што Зарифопол-Джонстон открива, „Сиоран је рођењем наследио ‘проблем идентитета’“. У Трансилванији, анексираној 1691. од стране Аустрије, Румуни, као већински народ, углавном су били сељаци и кметови. Царством су доминирали Мађари и Немци, а Румуни су спали на статус „толерисаног становништва“. Њихова борба за политичка права начинила је од Трансилваније и Рашинара центре организованог националног отпора. Сиоранови родитељи су робијали као политички затвореници у мађарским логорима, због својих националистичких ставова. Није ни чудо што им се дете одало скитњи; родитељи су му били у затвору.

Понижење је, како је Сиоран касније говорио, најтеже заборавити. Ако су Рашинари били место изгубљене среће, Сибињ – град у који су га родитељи послали у школу са десет година, и где је живео наредних осам година, прво сам у гостионици, а касније са својим родитељима, када су се и они тамо преселили – био је сасвим други свет са средњоевропском архитектуром, лепим парковима, школама, библиотекама и отменим, буржоаским начином живота. Није се нарочито истицао у школи, али је много читао – гутао је Шекспира, Новалиса, Шлегела, Пушкина, Толстоја, Тургењева, Розанова, Шестова и Достојевског, које је посебно ценио. Зар има бољег штива за бунтовног младића – који је већ одбијао да се помоли са породицом пре вечере и одлазио од стола док су се они молили – од Записа из подземлја, у којима Достојевски пише:

Био сам обична мушица пред тим отменим светом, огавна, гнусна мушица – интелигентнији, образованији, племенитији од свих осталих, ту није било сумње, али ипак мушица, која свима попушта, мета понижавања и увреда.

Иако су Сиоранови родитељи били веома угледан грађански пар, повезани преко брака са бројним старим и истакнутим породицама у Трансилванији – отац му је био новоизабрани игуман и саветник митрополита Сибиња, а мајка председница Удружења хришћанки – њихов син се осећао као изгубљена душа, странац у сопственом окружењу. Године проведене у Сибињу биле су увод у кризу идентитета коју ће проживљавати читавог живота. Кризу је погоршавала хронична несаница, од које је почео да пати са 17 година. Једино уточиште биле су му књиге и, каснијих година, дуге ноћне шетње пустим и тихим сибињским улицама. Овај град се могао похвалити трима добро уходаним борделима, чија је Сиоран постао редовна муштерија. Једном је чак, са Кантовом Критиком чистог ума у джепу, тамо сусрео не само своје другове из школе, већ и учитеље. Ипак, и даље га је мучила његова потајна, мистериозна болест – несаница на којој би му, како је касније говорио, и верски мученик позавидео – што је утицало на његово размишљање, доводило га на ивицу нерава и чинило константно раздражљивим. Годинама касније, тврдиће да је све своје књиге написао током ноћњих шетњи и лежећи у кревету док је покушавао да заспи.

У Букурешту, где је отишао да студира филозофију 1928, спавао је још ређе. Срећом по њега, могао је да побегне из свог хладног и мрачног собичка, читајући по петнаест сати дневно у библиотеци Фондације краља Карла, у главној улици, преко пута краљевске палате. У престоницу је дошао у време великих политичких потреса. Либералну странку, заслужну за политичку стабилност и економски просперитет након стварања Велике Румуније 1918, потресали су локални штрајкови, европска економска криза и крваве студентске демонстрације, као и успон профашистичког покрета Гвоздена гарда, која се борила за власт са краљем.

За Сиорана, који је читао у библиотеци земље у хаосу, са мешовитим становништвом Румуна, Мађара, Јевреја, Словена, Грка, Руса, Бугара и Турака, са њиховим полуисточњачким-полузападњачким начином живота, убеђење да је сваки човек сам, присиљен да пронађе сопствени смисао у бесмисленом универзуму, постало је још снажније. Крут и смушен, у офуцаном тамном оделу, помало дебељушкастог лица, продорних зелених очију и непрекидно намрштен, говорио је са трансилванијским нагласком и држао се по страни. „Овде сам, у Букурешту, већ три године, и нико ме не познаје, зато што се нисам ни трудио,“ писао је једном пријатељу.

Претеривао је. На факултету, слушао је предавања професора филозофије Нае Јонескуа, харизматичног човека који је своје студенте надахнуо верским, месијанским национализмом. Ту је упознао многе људе који ће имати водеће улоге у подривању демократске државе, одбацујући идеале либерализма, и спремно их мењајући тоталитарним идејама. Као што пише Марта Петру у књизи Злогласна прошлост: Е. М. Сиоран и успон фашизма у Румунији, искупљење путем жртвовања живота у име нације постало је водећа идеја крајње деснице. „Били смо група јадних идиота“, говорио је касније Ежен Јонеско.

Сиораново преобраћање у политичког идиота наступиће касније. Иако је писао дипломски рад о Анрију Бергсону, више је волео филозофију напада и провокације, ничеовског стила. Одбацивао је Декартово веровање у супериорност интелекта и разума код човека, па га зато нису занимале апстрактне спекулације о природи бића или истине. Попут Шопенхауера, презирао је оптимистичку нит у промишљању историје и друштва, и веровао је да је човечанство осуђено на бескрајна понављања муке и беде. Тврдио је да се већина филозофа претвара да нерешиви проблеми не постоје. Да немају храбрости да се суоче са својим унутрашњим сумњама и признају да воде живот пун непомирљивих контрадикција. У својој првој књизи На рубовима очаја, коју је 1934. са 23 године објавио у Букурешту, написао је:

Волим мисао у којој још има дашка меса и крви, и хиљаду пута ми је дража идеја настала из сексуалне напетости или нервозне депресије него празна апстракција. Зар људи нису схватили да је прошло време за површне интелектуалне игре, да је агонија бескрајно важнија од силогизма, да је очајнички крик много садржајнији од најсуптилније мисли…?

Човек је, по Сиорану, несрећна звер, протерана из животињског царства, са тек толико маште колико је довољно да му загорча живот. Његов неспоразум са филозофима је у томе што они игноришу реалност тела, ову најстрашнију од свих реалности, и ментални и физички бол. Он је ближи песницима попут Бодлера, који је упорно тврдио да је пакао у којем се нашао типичан за човека:

Како да глумац у замршеној драми душе, где се, у исто време, еротско ишчекивање сукобљава са метафизичком напетошћу, страх од смрти са жељом за невиношћу, тотално одбијање са парадоксалним јунаштвом, очај са поносом, предосећање лудила са чежњом за анонимношћу, крици са тишином, стремљење са ништавилом – како да и даље филозофира на систематичан начин?

Заиста, како? Сиоран у својим књигама преиспитује све важније филозофске теме, али из овог измученог, личног угла. И поред оних пасуса румунског хвалисања и самосажаљења, ублажених његовим цинизмом и црним хумором, На рубовима очаја је страховито амбициозна и храбра књига. Књигу чини шездесет шест поглавља, од којих већина не прелази пар страна, и у њој се преиспитује морал, љубав, зло, страст према апсурдном, опседнутост апсолутним, патња, меланхолија, време и вечност, усамљеност и смрт. Идеје су истовремено запаљиве и невероватно дубоке и оригиналне за неког тако младог. Књига је добила престижну награду Фондације краља Карла, у категорији за књижевност и уметност. Лауреат је, у међувремену, боравио у Немачкој као Хумболтов стипендиста. Влада Немачке је ту стипендију давала даровитим студентима из иностранства, па се Сиоран обрео прво у Берлину, а потом у Минхену. План му је био да докторира, али ни у једном од ова два града није отишао ни на једно предавање.

Сиоран је у Немачкој живео од новембра 1933. до јула 1935. За мање од две године, колико је тамо провео, написао је и послао у Румунију на објављивање бројне чланке о својим утисцима о тој земљи. Његови противници истичу поједине пасусе где усхићено пише о новом нацистичком режиму, док његови бранитељи такве делове игноришу или им умањују значај. Неки од тих чланака, али не сви, објављивани су у десничарским гласилима. Многи су политички, али већина није. Па ипак, у чланку написаном 15. јула 1934, Сиоран пише да „данас нема политичара који код мене изазива већу наклоност и дивљење од Хитлера“, и наставља с тврдњама како је занесеност  Фирером у Немачкој потпуно оправдана.

Хитлеров значај био је у томе, тврдио је Сиоран, што је својом вештином завођења потиснуо критички дух нације. То је, наставља он, „драматична судбина и одговорност сваког визионара, диктатора и пророка“. Оно што је видео истовремено га је очарало и ужаснуло, и натерало да се запита о крхкој природи човековог инстинкта за слободом. Људска бића, говорио је својим читаоцима, истовремено теже слободи и радују се кад је изгубе. Видео је како Немци подижу руке ка свом вођи, нестрпљиво тражећи да их пороби и поведе у колективну пропаст.

Иако никад није био фанатично залуђен Хитлером, како Зарифопол-Джонсон показује, био је нешто много горе. Премда је јасно видео шта се у Немачкој збива, осећао је необичан афинитет према стварима које је иначе презирао. Убедио је себе да су једино таква чудовишта способна да уздигну своје народе. Веровао је да је и Румунији потребан управо такав вођа, који би је извукао из заосталости, док је другде у исто време отворено писао да је он лично неспособан да осети било какав теоретски ентузијазам за диктатуру. Његова следећа књига,Трансфигурација Румуније, била је покушај да покаже, упркос свом разуму, како је могуће извести ту трансформацију. Ове књиге се стидео читавог живота, иако је пред смрт, када је већ боловао од Алцхајмерове болести, дозволио њено поновно објављивање, са изузетком два најсрамнија поглавља.

У својој лепој и детаљној студији ове будаласте књиге, Марта Петреу паметно закључује да се Сиоран увек трудио да његов став о свакој теми буде само његов; те је тако успео да оцрни сваку етничку групу у Румунији. Код странаца, посебно Јевреја, сметало му је то што су потискивали рађање румунске нације. Међутим, за разлику од интелектуалаца окупљених око Гвоздене гарде, који су Јевреје кривили за све румунске неуспехе, он их је сматрао супериорним у односу на Румуне, који су сами били одговорни за своје недаће. Што се Мађара тиче, признао је своју „апсолутно неутралну националну мржњу“ према њима, помешану са „нежношћу према овом несавршеном народу“ који је владао Румунијом хиљаду година. Трансфигурација Румуније је дело националисте који презире сопствени народ, фанатика без расне доктрине.

Књига није наишла на добар пријем код вођа Гвоздене гарде и њених интелектуалаца, пошто је, претпостављам, њен аутор наговестио да има неке своје намере. Ако је желео да се свет преокрене наглавачке, то је било из жеље да ублажи сопствени верски и метафизички очај. Као што је написао у „Превари кроз деловање“, чланку објављеном у децембру 1940, након уласка Гвоздене гарде у владу:

За побољшање положаја једне нације или друштвене категорије, неки су спремни на крајњу жртву. Али они се не жртвују зарад те нације или друштвене категорије, већ зато што би без вибрација изазваних овим изговорима живот био неподношљив… Потреба да се све разруши и поново изгради рађа се из празнине која више не може да живи са собом.

Ово је гнусно признање, имајући у виду да га је написао човек који је у својој првој књизи тврдио да неће подржати ниједан политички покрет. Ипак га је подржао. Написао је још неколико срамних чланака у славу десничарских идеја након 1937, када је отпутовао за Париз, где ће, осим једне кратке посете кући 1940, остати до краја живота. У једном од чланака из тог времена, оптужио је старију генерацију за сенилност, моралну слабост, и издају националних интереса, и тврдио да је парламентарни систем који су они увели деморалисао нацију и да је сваки облик његовог уништења легитиман. Један дневни лист је закључио да је ово позив на убиство, и затражио од министра унутрашњих послова да предузме неке мере. Од тога није било ништа, али је због тог скандала и због нестабилне политичке ситуације у Румунији, где је краљ Карло ИИ распустио све политичке странке и похапсио вође Гвоздене гарде и с њима повезане интелектуалце, Сиоран пожелео да продужи свој боравак у Француској.

Његова наредна књига, Сузе и свеци, коју је објавио о свом трошку, пошто се издавач узнемирио због њеног богохулног садржаја, појавила се кад је већ напустио Румунију. Ни она није добро примљена, иако није имала везе са политиком. И пријатељи и критичари били су ужаснути његовим ставом према хришћанству. Замишљена још у Сибињу, где је у градској библиотеци изучавао житија светаца, ова књига је представљала бриљантну медитацију о верској екстази човека који је признао да чак и када је читао и дивио се животима ових људи, није себе могао да натера да поверује у бога.

Па ипак, дубоко су га потресале самонаметнуте патње светаца и мистика, и то како су своје патње обавијали велом тишине и осамљености. Највише је волео чисте мистике, углавном световне и углавном женског рода, породицу егзистенцијалних изгнаника које је називао „божјим ноћобдијама“, који су хришћанској вери приступали антитеолошки и антиинституционално, и чија је једина жеља била да победе време и сопствени его, док су свет лишавали свог присуства. У поређењу са филозофијом, како му се чинило, њихова мистична откровења давала су прецизне одговоре на питања која се филозофи нису ни усуђивали да поставе. „Нема топлоте до оне у близини Бога. Зато Сибир наше душе вапије за свецима“, писао је тада. Што се тиче његовог неверовања, по њему су и скептицизам и мистицизам изрази нашег очаја због недовољног знања.

Ова књига, попут већине Сиоранових каснијих радова, била је колаж састављен од кратких пасуса на трагу Шлегелових и Ничеових филозофских фрагмената. Попут његових претходника, запажања су му била уједно проницљива и бескрајно маштовита:

Једино објашњење за стварање света јесте божји страх од самоће. Другим речима, наша улога је да забављамо Нашег Творца. Као сироти кловнови апсолутног, заборављамо да глумимо у трагедији како бисмо олакшали досаду једног гледаоца чији аплауз људско ухо никад није чуло. Самоћа толико притиска Бога, да је морао да измисли свеце за сабеседнике.

Највећа срећа за Христа била је то што је умро млад. Да је дочекао шездесету, оставио би нам мемоаре уместо крста. И данас бисмо дували прашину с Божјег несрећног сина.

Куцање нашег срца избацило нас је из раја; кад смо схватили шта то значи, пали смо у Време.

Сви свеци заједно не вреде ни колико једна Лирова клетва или безумни говор Ивана Карамазова.

Сиораново учешће у политичком животу Румуније трајало је осам година. Постепено је, након одласка у Француску, изгубио интересовање за политику. За разлику од других интелектуалаца његове генерације, који су добили разне положаје у дипломатској служби током рата, једини посао који је он добио у румунском посланству у Вишију потрајао је од 1. фебруара до 16. маја 1941. Није познато да ли је дао оставку или је отпуштен након свађе са претпостављенима. Никад више нигде није радио. Живео је у Паризу од стипендије француске владе, од новца који су му слали родитељи, и поклона и позајмица од имућних пријатеља, трудећи се да остане веран свом идеалу вечитог паразита.

Симон Бу, Францускиња коју је упознао 1942. и остао са њом до смрти, такође му је помагала. Била је наставница енглеског и повремено преводила, и вероватно је имала неке редовне приходе. Живели су у малим хотелима, хранили се у студентским, па чак и школским мензама, и нису имали свој стан до 1960, када су се уселили у један скромни мансардни станчић, на јужној обали Сене, где ће провести остатак живота.

У децембру 1946, Сиоран је у једном писму споменуо да пише књигу на француском, под називом Еxерцицес нéгатифс, коју је описао као опраштање од прошлости и свих својих уверења. Књига која је касније названа Кратак преглед распадања, изашла је тек у септембру 1949. Пропраћена је хвалоспевима критике и наредне године освојила награду Ривалор једногласном одлуком жирија у чијем саставу су били Андре Жид, Жил Ромен, Жил Сипервијел и Жан Полан. Што је још важније, она је дала Сиорану нови идентитет француског писца, иако је тај писац живео у константном страху да ће се тајне из његове прошлости једном расветлити. Ова књига говори о његовом фанатизму тих година, али индиректно, без помињања биографије или конкретних осврта на управо завршени рат и смрт милиона невиних жртава:

Историја није ништа друго него низ лажних апсолута, серија храмова подигнутих на ниво изговора, унижавање ума пред Невероватним. Чак и када окрене леђа религији, човек јој остаје покоран; троши се на производњу лажних богова, а потом их грозничаво прихвата: његова потреба за фикцијом, за митологијом, надвладава и доказе и апсурдност… губилишта, тамнице и казамати цветају само у сенци вере – у сенци потребе да верујемо, која нам је заувек затровала ум. Ђаво није ништа према човеку који зна истину, његову истину… У махнитом уму увек се крије грабљивица; никаква заштита не вреди против канджи пророка…

Било је оних који су сумњали у искреност Сиорановог преокрета. Ја не сумњам, као ни Илинка Зарифопол-Джонстон ни Марта Петреу, које су добро познавале и његова румунска и француска дела. Када је написао: „Младост је увек и свугде идеализовала джелате, ако су свој посао радили у име нечег нејасног и бомбастичног“, говорио је о себи.

Још увек нису довољно добро познати богати филозофски и књижевни континенти његових девет каснијих књига (а све их је са француског бриљантно превео Ричард Хауард), њихова оштра критика филозофа од Платона до Хајдегера, и његови есеји о историји, тиранији, утопији, Русији и многим другим темама, као и они о личностима попут Жозефа де Местра, Валерија, Бекета, Борхеса и Фицджералда. Сиорана је све занимало. Писао је о музици коју је чуо на радију, књигама које је читао, својој трајној фасцинацији таоизмом и будизмом, љубави према песницма попут Шелија и Емили Дикинсон, и разговорима са проституткама које је сусретао током својих ноћних шетњи париским улицама. Ове позније књиге откривају нам колико се развио и променио као мислилац, шта је од своје младости задржао, а шта одбацио, настављајући да живи свој повучени живот, одбијајући све награде и почасти које су му упућивали.

Знакови

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.