Говор мржње

<п>Интервју са проф. др Александром Богданићем, професором комуникологије на Комуниколошком колеџу у Бањалуци</п>

Ines Škrbić / 11. јануар 2010

У јавности се доста прича о говору мржње. У питању је актуелна тема, међутим мало људи уистину зна шта овај појам уистину представља...

Говор мржње је сложена појава и слојевит појам, често различито тумачен и кориштен. То наравно није необично, будући да се сам израз преносио из једне друштвене заједице у другу, а свака од њих је специфична у својој разноликости.
Занимљиво је да је једна од првих и најплодотворнијих расправа о говору мржње настала у земљи која има најсвјетлију традицију борбе за очување слободе говора – Сједнињеним Америчким Државама. Наиме, највећа снага и, рекао бих, суштина америчке демократије садржана је у првом амандману америчког устава који Конгресу, законодаваној власти, забрањује доношење закона који ограничавају слободу говора. И управо у таквом друштвеном окружењу било је могуће и чути и осјетити сву ширину људског духа, од највеличанственијих идеја, до оних инфантилних и нељудских. Зато се америчко друштво морало међу првима носити и с разноликим посљедицама слободе говора, тумачити их и квалификовати. Из Америке су тако дошла и прва тумачења и кориштења овог израза, како у друштвеној расправи, тако и у законодавству појединих европских земаља.

Можете ли нам објаснити шта представља говор мржње? Како се он може препознати?

Када говоримо о говору мржње, можемо га посматрати и описати из различитих углова. Један угао је лингвистички. Једноставно, то су специфичне ријечи, изрази, називи и имена и реченичне конструкције које се користе у говору. Такве ријечи су, на примјер, ружна и погрдна имена утемељена на наводној особини које се особи приписују због припадности некој друштвеној заједници, групи или идеји, и која (често у вокативу) квалификују особу или групу којој су упућена, понижавајуће и увредљиво. Дакле, лингвистички гледано, језик мржње су изрази ругања особи због њене припадности одређеној групи, заједници или идеји (раса,  пол, националност, вјера, сексуално опредјељење, идеолошко опредјељење). То су ријечи које одређеној групи приписују неку негативну особину; које етикетирају, клевећу, куну или исмијавају одређену друштвену групу и недвосмислено понижавају особу која припада тој групи. Такве ријечи су углавном именице и придјеви, па и поједини глаголи, а од стилских фигура, најчешће се користе метафоре. Поједини стереотипи, исто тако, припадају дискурсу мржње. Наравно, у свом развоју, човјек пролази и кроз фазу ругања, напросто зато што још није развио способност логичког мишљења и јасног изражавања, па своје ставове и мишљења изражава ругањем. Неки људи очигледно, због средине у којој живе и лошег образовања, заувијек остану у тој инфантилној фази ругања.

Поред ријечи које етикетирају особу, квалификују и ругају јој се на основу припадности, говор мржње се манифестује и (углавном) неутемељеним тврдњама које, директно или индиректно, некој друштвеној групи, односно особи која припада тој групи, приписују неку негативност. Осим тврдњи, чести су и говорни чинови попут пријетњи, који могу бити и прикривени у облику обећања, условљавања и уцјењивања. Лингвистички је говор мржње доста занимљива али и неистражена област, напросто зато што је значење комуникацијских порука увијек везано за контекст, а савремена лингвистика углавном избјегава расправу о семантичкој вези између текста и контекста. Други угао из кога се може посматрати и описати језик мржње је комуниколошки. Такав приступ претпоставља постојање специфичне намјере говорника садржане у поруци коју упућује. Ако је намјеравано значење поруке да стигматизује, повриједи или понизи особу на основу њене припадности некој групи, заједници или идеји, онда се и такве поруке могу сматрати језиком мржње (чак и кад не садрже изразе специфичне језику мржње). Иако су код појединих порука намјере очигледне и недвосмислене, ово је доста трновита област у теорији и пракси језика мржње јер одређене поруке је могуће тумачити на различите начине. Неки законодавци воле да употријебе демократски приступ па кажу да таква намјера постоји ако је она недвосмислена већини припадника заједнице којима је порука упућена. Међутим, намјеравано и протумачено значење не мора увијек бити исто. Исто тако, добро знамо да се истина не утврђује плебисцитом мишљења, него мукотрпним (раз)откривањем чињеница.  Врло важан и широко прихваћен угао гледања, односно критериј за објашњење говора мржње је садржан у емоционалним посљедицама таквог говора. Можемо га назвати психолошким. Овакав приступ објашњава говор мржње као онај говор који саговорника квалификује на основу његове припадности (или не припадности) групи и таквим квалификацијама код њега, односно код особа којима је упућен, изазива страх, зебњу, нелагоду или љутњу. Такав говор, у одређеном друштвеном контексту, често заговара и неједнакост или подређеност једне групе или члана неке друштвене групе или заједнице у односу на друге, те нетрпељивост и мржњу према појединцу или групи, а некад је и позив на освету и насиље према појединцу или групи.Да ли се говор мржње може посматрати на више начина? На примјер као пропагандна техника.Говор мржње код прималаца поруке изазива страх, али често и презир, мржњу и бијес према пошиљаоцима порука и зато је говор мржње често рецепт за друштвени сукоб, било симболички или физички. У том смислу, говор мржње се посматра и као средство за подстицање или изазивање друштвених сукоба.  Слично намјери да понизи некога, намјера говорника може бити да изрази своју мржњу и презир према некоме због припадности групи или идеји, па се и непосредно изражавање осјећања мржње у одређеним ситуацијама може посматрати језиком мржње. Ипак, говор мржње рјеђе настаје због истинске потребе за изражавање властитог презира или мржње према некоме. Говор мржње је чешће средство манипулације за остварење скривених, најчешће незаконитих интереса и неправедних циљева. Говором мржње се највише манипулише необразованим, неуким и неупућеним особама.Говор мржње у том смислу можемо посматрати и као пропагандну технику.  Он некад почиње и са изношењем појединих истинитих података, са „дјелимичном“ истином или искривљивањем истине. Проблем с тумачењем говора мржње у свјетлу психолошких посљедица које изазива код саговорника је у томе што сличан страх, зебњу, нелагоду и љутњу могу код људи изазвати и поруке које немају особине језика мржње, па чак и чињенице које су им, из различитих разлога, неприхватљиве. Понекад такав осјећај могу бити и нека друштвена дјела, церемоније или одлуке. Ово је и врло чест камен спотицања у покушајима да се одреди и ограничи дискурс који је недвосмислено говор мржње у одређеном контексту. Додатно, либерални теоретичари слободе говора тврде да кључну улогу у тумачењу упућене поруке има когнитивна димензија, односно мисаони процес примаоца, па стога одговорност за тумачење порука не може бити на пошиљаоцу поруке.Постоји ли разлика између клевете и језика мржње?Важно је нагласити да је говор мржње, из било ког угла посматран, ограничен на квалификацију особе којој је упућен на основу припадности те особе некој групи, заједници или идеји. Говор мржње стога треба разликовати од „обичног“ говора у ком се један саговорник или пошиљалац поруке руга другоме, у коме га квалификује, етикетира, вријеђа, понижава, или износи неосноване тврдње и пријетње, али не на основу припадности некој друштвеној групи, него на основу неке личне особине или без основа. Овакав говор јесте лингвистички сличан, понекад идентичан, говору мржње, али суштинска разлика је основа квалификације. Наравно, особа једнако може осјетити страх, зебњу и ужас и због оваквих порука. Међутим, такав говор  је пропагандни језик и језик насиља, а, кад се износи у јавности, клевета, али није говор мржње. Често се поставља и питање о појмовној разлици између говора и језика мржње. Суштински, између ова два појма нема разлике. Говор мржње можемо посматрати у ужем смислу, само као говор, или, метафорично, као све облике људског комуницирања: говор, геста, текст и слике мржње. Да би се понекад направила разлика између говора и других комуникативних облика, користи се и шири израз „језик мржње“, који укључује и писмено изражавање. У том смислу би се могао користити и термин „дискурс мржње“, који, исто тако, подразумијева све облике и кодове људског комуницирања. Говор мржње је, у сваком случају, говор који изражава или имитира изражавање осјећања да би пробудио одређена осјећања код саговорника и има реторичку функцију патоса. Такав су и језик клевете, језик насиља, језик порнографије, те поједини облици дефанзивног комуницирања и, они су, као што сам раније истакао, пропаганда или језик пропаганде. У том смислу, говор мржње, можемо посматрати и као (под)врсту пропаганде. Ако говоримо о говору мржње, често се уз тај појам, као његова супротност, спомиње слобода говора. Гдје је граница између једног и другог?То је кључно питање. Наиме, иако се често спомињу заједно, говор мржње и слобода говора нису појаве на супротним половима људског дискурса, да би негдје на замишљеној средни међу њима постојала граница. Супротност говора мржње био би говор утемељен на логичком мишљењу и прихватљивости различитости – неки би рекли – говор љубави. На супротном полу слободе говора је забрана изношења мишљења у јавности. Међутим, одређена корелација између ове двије појаве постоји. Слобода говора омогућава и језик мржње. С друге стране, кривично санкционисање говора мржње ограничава слободу говора, односно изношења мишљења које законодавац тумачи као језик мржње. У том смислу, јавно испољавање језика мржње условљено је, између осталог, и од карактера и количине слободе говора. Кажем, између осталог, јер језик мржње не производи и не подстиче постојање слободе говора, него неке сасвим друге друштвене околности. Али, суштински гледано, у друштву у коме преовладава језик мржње доведене су у питање све слободе, па и слобода говора. С друге стране, у друштву у коме се у породици и школи и у медијима његује разговор заснован на међусобном поштовању и уважавању саговорника, на логичком образлагању ставова и слободном изношењу мишљења, говор мржње је смјешан и безначајно мали. У претходним изборним кампањама политичари су често употребљавали говор мржње у разговорима са својим колегама. Ово сакупљање изборних поена чини се као да забавља јавност. Да ли јавност на тај начин одобрава говор мржње? Можемо ли да очекујемо такве наступе политичара и на сљедећим изборима.Добро сте примјетили. Политичари користе говор мржње као средство манипулације, као пропагандну технику за прикупљање гласова. С једне стране, они се наслањају и оснажују дискурс искључивости и подјељености, тако да јавност поједине поруке, управо због пристрасног посматрања стварности у којој живе, и не могу препознати као говор мржње. Стога, осим ако се не догоди чудо, и даље можемо очекивати дискурс искључивости, повремено пикантно зачињен говором мржње.РАК-ов кодекс о емитовању радио-телевизијског програма један је од ријетких докумената којим се правно регулише питање говора мржње. Сматрате ли да се говор мржње може ефикасно спријечити казнама?Регулаторна агенција за комуникације ради оно што би свака професионална телевизијска редакција требала да ради сама и без правила и санкција РАК-а. Језик мржње и професионалан новинарски израз су међусобно искључиви. Другим ријечима, за доброг новинара и уредника језик мржње је апсолутно неприхватљив израз. Наиме, новинарски језик одликује специфичан однос према стварности и одређени језик којим се може стварност изразити на такав начин. У новинарском језику преовладава опис, а не квалификација. Циљ је да нам се понуди и дочара што вјернија слика стварности, а не утисци, закључци или квалификације појава или особа. Новинар стога користи описни језик, јер се њим најбоље слика свијет око нас и  изражавају физичке и друге чулне особине појава и процеса. Такав језик одликује и јасноћа, која се постиже кратким и једноставним изразима, поткрепљеним конкретним и тачним  подацима, као и повезаност тврдњи с примјерима – доказима.  Циљ новинара је да, тачно вјеродостојно, уравнотежено и цјеловито дочара појаву или догађај. Дакле, за сваког савјесног, професионалног новинара језик мржње је потпуно неупотребљив и неприхватљив алат. Када се наши новинари и уредници у електронским медијима почну бавити новинарством на професионалан начин, они ће примјењивати властите кодексе, тако да ће РАК-ов кодекс бити сувишан. А дотад ћемо и даље гледати информативне и документарне програме у којима доминирају политички односи с јавношћу и пропаганда политичких елита у БиХ.С друге стране, кад је у питање законско санкционисање говора мржње, ту је ситуација једнако сложена. Наизглед се чини да је неку штетну друштвену појаву најлакше забранити законом – пријетња дугогодишњим затвором ућуткаће мржњу.  Овакво рјешење је, успут буди речено, и у најновијем приједлогу измјена Кривичног закона БиХ: негирање, односно тврђење да се није десио холокауст, геноцид или злочин против човјечности које је потврдио надлежни суд кажњаваће се казном до пет година затвора. Иако је ово, на мала врата, повратак вербалног деликта у кривични закон, забрана ревизионизма није ништа ново: она је присутна, на примјер, и у Аустрији, Нјемачкој и Француској. Уједињене нације и Савјет Европе такође у појединим документима сугеришу санкционисање језика мржње.  Наравно, идеја забране и санкције посебно се свиђа властодршцима. Проблем је најлакше забранити и онда га не морате рјешавати. Власт би најрадије забранила све што их омета у њиховој политичкој идили и тако би ријешили друштвене проблеме. Али без обзира на апсурдну клаузу у нашем закону о комуникацијама која каже да треба поштовати слободу изражавања мишљења, под условом да је оно непристрасно, мишљење је по својој природи увијек субјективно и пристрасно. Поред тога, колико год да је вербални деликт спријечавао језик мржње у бившој нам домовини, свједоци смо да те мржње није било нестало. Напротив, неспособност обичних људи да се носе с најјефтинијом ратнохушкачком пропагандом је показала колико се с таквим проблемима нису жељеле носити власти у СФРЈ.А управо тамо гдје има највише слободе говора, али и низ проблема с посљедицама такве слободе, језик мржње се не санкционише на начин који угрожава слободу изражавања мишљења, колико год оно било непопуларно или нетачно. Јер како је чувени судија врховног суда САД Лоуис Брандеис (Луис Брендајс) истицао, „сунчева свјетлост је најбоље средство за дезинфекцију.” Наиме, да бисмо се ријешили зла, да бисмо се носили с проблемом,  треба га изнијети на свјетлост дана. Ако је забранимо, мржња неће нестати него ће се крити, тражити друге канале и облике, гомилати се и чекати своју прилику.  Коначно, и у светим књигама има језика мржње, али ипак не би требало кривично гонити оне који читају и тумаче такве текстове у јавности. Количина ограничавања слободе говора указује  и на постојање других проблема у друштву, односно о немоћи државе да омогући и гарантује слободу говора. Што је више ограничења слободе говора, то је држава мање способна да гарантује такво право. Због таквих слабости, на примјер, Србија у 2009. години није могла да гарантује безбједност га-параде и доноси ретроградан закон о информисању. Због тога имамо и ретроградан закон о слободи окупљања грађана. Европа, међутим, има и свијетлих примјера такве борбе: погледајте шта све ради једна мала али храбра земља попут Данске да заштити слободу говора својих грађана, без обзира да ли се већина грађана слаже или не слаже са ставовима које поједини грађани износе. То никако не значи да треба омогућити да инфантилно ругање и вријеђање преплави наш јавни дискурс, него да је  говор мржње  огроман и сложен проблем с којим се треба носити на свеобухватан начин, али без угрожавања највеће тековине демократског друштва: слободе говора.Како се, осим законским рестрикцијама, борити против говора мржње?На жалост, друштвом у ком живимо доминира култура  искључивости и нетолеранције, чак и кад у њој нема говора мржње. Језик насиља и одбрамбено комуницирање доминира нашим приватним и јавним разговором. Немамо културе логичког дијалога утемељеног на уважавању другачијег мишљења нашег саговорника. Још у средњем вијеку разговор је у Европи избачен из школе, а код нас се никад више није ни вратио. Наша дјеца у основној школи не уче да се слободно изражавају и да без страха аргументовано образлажу властите ставове, да поштују и прихватају и право других на своје мишљење, колико год било другачије или погрешно. Дакле, школа је најважније мјесто за почетак борбе против искључивости, нетолеранције и језика мржње. Али, ако у школи ућуткујемо младе људе, на улици ћемо добити мржњу. Они који не знају да говоре реже и лају, а понекад и гризу. Медији су једнако важни. Ако у медијима имамо за саговорнике људе  који су способни да јасно и аргументовано артикулишу своје ставове и мишљења, као и медијске стручњаке који савјесно обављају свој посао, користе описни језик и не постављају пристрасна и реторичка питања, поштују различита мишљења и непопуларне ставове, медији ће почети његовати дискурс прихватљивости и културу логичког дијалога. У том смислу, кључни су професионални кодекси у медијима чије је поштовање услов за запошљавање и рад на било ком медију. Такви кодекси су једнако важни и за школе и друге културне, образовне и религиозне установе. Наравно, против говора мржње морамо се борити сви и на сваком мјесту: снагом аргументованог дијалога, развијањем способности за комуницирање, стварањем простора за равноправан разговор, за разговор у коме су различитости прихватљиве и добродошле.Против говора мржње треба се борити и указивањем на примјере говора мржње, на инфантилне особине таквог говора, на његове суштинске логичке недостатке, на јаловост и закржљалост духа који га изриче, као и на могуће посљедице таквог говора на односе међу људима и опстанак наше друштвене зајединице. У свом послу сте се сусретали са младим људима различитих генерација. Да ли су они подложни утицају говора мржње?Лјуди смо и сви смо подложни утицајима разних порука, посебно ако су усмјерене ка нашим осјећањима. Млади људи су посебно осјетљиви и свако омаловажавање и вријеђање по било ком основу за њих је болно. Језик мржње је посебно болан и врло негативно утиче на младе и отежава им пут ка духовној зрелости. Али кад млади људи науче да разговарају и преиспитују дискурс који их окружује, онда су ти утицаји слабији и лакше подношљиви. У посљедње вријеме кориштења интернета и социјалних мрежа попут Фацебоока је у порасту. Сматрате ли да су нови медији погодно мјесто за ширења говора мржње?Јесу. И то зато што нови медији онемогућавају стварни сусрет између људи, него је сусрет посредован на симболичком нивоу. Али и такав може водити ка плодотворном дијалогу о некој теми, ако постоји неки договорени оквир разумијевања и поштовања. Међутим, ако тог оквира нема, будући да се саговорници у електронски посредованом комуницирању не познају, или се врло површно познају, они никад не развију међусобно саосјећање и основно људско поштовање. Посредовано комуницирање је доста осиромашено и због тога што нема физичког сусрета између два људска бића. А када саговорника на нету не доживимо као људско биће од крви и меса, као „ближњег свога“, а још нам се ни не свиђа шта „он“ тамо пише или показује,  онда га уз помоћ стереотипа групе којој припада лако редукујемо на предмет наше мржње. И тада нам релативна анонимност у цбер-простору и заштита уз помоћ духовног „противпожарног зида“, омогућава да режимо и лајемо до миле воље. Наравно, ако нисмо способни ни за шта друго.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.