"И ми ћемо ово да гледамо...": Зашто би младима морали да се свиде рестаурирани "Маратонци" и остали култни филмови

Бројни филмови су модернизовани тако што су снимљени римејкови, а то би била права грехота за сва наша култна остварења, јер ко би могао да замени Бату Стојковића, или велику Секу Саблић или уопште реплицира тај свеприсутни црнохуморни дух који провејав

Margita Milovanović / 11. јануар 2019

Не гледам телевизију, а и кад је гледам, то никад нису домаћи канали, што је штета за мене, пропустим тако много наших старих филмова - нарочито оних из осамдесетих који су права правцата ремек-дела - које се никад не сетим сама да пустим.

Ухватим међутим, пре неколико година на ТВ-у "Шећерну водицу", са Соњом Савић, нисам га гледала никада раније, и много ми се допао, стварно, само нисам могла никако да се отргнем осећају колико бих више уживала у њему да је, шта знам, резолуција мало боља. Не мора ХД, не кажем, али баш ми боду очи те испране боје, и та пикселизована слика и, поврх свега, утисак да филм губи на изражајности.

Може бити да је до тога што имам мало година - довољно мало да не памтим свет пре Јутјуба - да бих ценила тај старински вајб који носе стари филмови, до тога да припадам генерацијама навикнутим на сумануто високе резолуције и 3Д и 4Д и друге Д слике, али вечито сам мислила о томе може ли се нешто урадити с тим филмовима да буду квалитетнији, гледљивији, а да остану то што јесу. Авај, нисам знала да постоји дигитална рестаурација.

Вртим синоћ канале, кад тамо Ђенкина позадина у ХД-у. (То је посебан феномен, колико су ти филмови крцати голотињом, а не перципирају се као ни упола вулгарни и разуздани попут "нових".) Југословенска кинотека је о дигиталној рестаурацији говорила још пре пар година, али нисам имала прилике да погледам ниједан рестауриран филм све до синоћ. Таман сцена кад Богдан Диклић ухвати Кристину и Ђенку и она његова фаца која се више никад не може одглумити.

Ако се мене пита, дигитална рестаурација је закон, и ремастеризовани филмови су генијални! Па то је као сасвим нови филм. А стари. Разумете?

Старији кажу да чудно изгледа. Нису баш одушевљени, као фора је кад су онакви, да не кажем отрцани, то им даје шмек.

То је можда раскорак у очекивањима између оних који су одрасли на Маратонцима и оном чувеном "За Београд фирмом Крстић" и нас рођених када су ти филмови били већ увелико пунолетни; за нас југословенска кинематографија - нити било шта друго југословенско - нема сентименталну вредност, наше детињство обележили су сасвим други јунаци и ми не очекујемо да ти филмови остану само недодирљиве реликвије неког прошлог времена које се не смеју скрнавити.

Ми смо асертивнији, хоћемо да велике ствари прилагодимо нашем сензибилитету и времену, да осавременимо, али поштујемо интегритет дела и оно што она јесу.

Бројни филмови су модернизовани тако што су снимљени римејкови, а то би била права грехота за сва наша култна остварења, јер ко би могао да замени Бату Стојковића, или велику Секу Саблић или уопште реплицира тај свеприсутни црнохуморни дух који провејава сваким домаћим филмом као нигде другде. Ово нису римејкови, хвала богу, него исти они генијални филмови прилагођени захтевима нове публике и далеко пријемчивији за гледање. Не знам како се вама чини, али миленијалац у мени ужива док гледа нове старе филмове

Извор Недељник.рс


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.