Игор Мандић: Сумњам да се итко боји пакла

Срби плачу над Косовом, ми над Вуковаром.Њима се због тога ругамо, а с нашим поразом се дичимо.Не може пораз бити симбол,нити Косово Србије, нити Вуковар Хрватске.Оба страшна пораза су уназадила та два по мени братска народа за петсто или хиљаду година

BUKA portal / 05. децембар 2018

Игор Мандић – интервју за Обзор Вечерњег листа

(објављено у незнатно скраћеном облику 1. просинца 2018.)

Разговарао Бранимир Пофук

 

У студеном 2017. накладничка кућа В.Б.З. објавила је “Предсмртни дневник” Игора Мандића. Књига је изазвала огромно занимање, имала бројна представљања, добила бројне похвалне оцјене те у међувремену доживјела неколико узастопних издања. Годину дана касније направили смо разговор с Игором Мандићем који, уз неколицину његових власторучних редакторских интервенција, својствених Мандићевом стилу, доносимо онако како је изговорен. А у вези с пишчевим прологом, који слиједи, једна напомена: ако вас занима зашто Игор Мандић рођендане не броји као већина нас осталих предсмртника, читајте његове књиге.    

Уважени колега, Бранимире, захваљујем се што сте се заинтересирали за моју маленкост као и за моју посљедњу објављену књигу, тј. “Предсмртни дневник”. Срећом, у тој сам књизи починио и своју капиталну предсмртну погрешку – због којег се испричавам читатељима – која се састоји у томе, што сам погрешно предвидио мој смртни исход. Наиме, причињавало ми се, у мојем “нагнућу к смрти”, како ћу природно згаснути у својој 76. години, а данас је, ево, кад разговарамо баш 20. студенога, тј. на мој осамдесети рођендан (будући да сам рођен 20. XИ. 1939. године). Но, једногодишњи вијек нове књиге (заправо, сваке нове књиге), до данас је доста потрошио њен мисаони набој, у доста је наврата презентирана, промовирана и (чак!) врло похвално оцјењивана и (с правом) проглашавана – бестселером, тако да сам се од интервјуа на ту тему подоста уморио.

Што се може писати након предсмртног дневника? Посмртни дневник?

Постоји књига “Мéмоирес д’оутре-томбе” гласовитога шминкера Цхатеаубрианда (1768-1948). Тај наслов ме је већ као дјечака страшно варао, кад сам тек натуцао француски с дванаест-трианест година. Какви су то мемоари с ону страну гроба? Тада то још нисам знао точно превести. Касније је то код нас најприје преведено као “Мемоари преко гроба”, а потом као “Загробне успомене”. Могу написати књигу “С једном ногом у гробу”. Предлаже ми то мој накладник ВБЗ, који ме апсолутно добро разумије, да парафразирам рекламу за једну банку.

Водите ли и даље дневник?

Нисам никада ни водио прави дневник, него сам само биљежио дневну температуру, дневну килажу и дневни јеловник. И ако нам се што догоди у обитељи, оне свакидашње ситнице, од којих сам све лоше избрисао, попут мојих и Славичиних обитељских свађа. Најприје их забиљежим, а онда се насмијем сам себи – ма дај, све ће то ионако смрт пребрисати, глупо је то остављати. Тако смо спалили и сва наша младеначка писма, само што није било стварно спаљивања јер немамо спалионицу. Бацио сам већину тога растрганога у контејнер. Не желим да било шта интимно изађе на јаву послије наше смрти јер се то никога не тиче. А поготово се не тиче оних које не занимају књиге које сам написао.

У разговорима које водите заправо већ дуго се уопће не прича о књигама, осим можда о посљедњој коју сте ви написали.

Што је и ред!

Наравно да је ред, али ево, ја бих почео од књига које држите на столу. Јесу ли то књиге које тренутно читате?

Ово су књиге остале ту још од писања ове посљедње књиге: ту је читава хрпа филозофске литературе од Лаертија, Дуркхеима, Лéвија, Јанкéлéвитцха, Моодyја… овдје су “Исповијести” Аурелија Аугустина, Ниетзсцхе, Сцхопенхауер, онда мени најважнији Марко Аурелији и још важнији Сенека, Циоран, Кант, Террy Еаглетон, Платон… али кад ми није потребно, скоро да их више и не читам суставно. Ове књиге у мојој библиотеци, које видите овдје, било би их које двије тисуће, те ће ионако отићи у смеће. Књиге данас вриједе десет куна на сајму на Британском тргу. Убит ће ме књиге. Али то је барем пристојна смрт. Јер у мојим годинама пасти преко књига и сломити кољена или кук значи сигурну смрт. За смрт ми је свеједно, али то боловање, болови, гипс, љекови, рехабилитације и све то што ја не могу ни платити, то не желим и нећу такав срамотни јадни крај. Али човјек не може бирати. Цијела ова моја посљедња књига је нека врста литерарно романтизиране филозофије смрти и пред-умирања, старости као предсобља смрти, неважности смрти као појма и чињенице да је неспознатљива. Откад постоји човјечанство, а нарочито писмена култура, нитко је није спознао јер се нитко није вратио да каже како она изгледа. Чак ни онај ускрсли из билбијске легенде није причао ништа о својој смрти.

Разликују ли се свјетоназори заправо по различитим погледима и вјеровањима о смрти, “смртоназорима”?

Као прво, свјетоназор је сумњива ријеч. Рецимо један Ласић се ње жацао, ужасавао, заклињао да никада неће изговорити ту нјемачку ријеч “Wелтансцхауунг”. Та ријеч не ваља. Назор на свијет, то је пиздарија, то сватко има као и гузицу. Зато се данас с поносом кличе како “Сватко може бити Хрватко”. А у поимању смрти људи се разликују само у једној битној ствари. Има сретника, а то су вјерници, који су сигурни и кладе се на неизвјесно да ће оно што они сматрају душом живјети вјечно и то у некој незамисливо далекој будућности, након што Исус Крист поново сиђе на земљу, након што се догоди Армагедон, а када ће то бити, Библија није предвидјела. Ова моја књига није написана за бесмртнике, за оне који вјерују да неће умријети. Што се њих тиче смрт? Мене се такођер смрт не тиче, али ја продужетка немам, јер душа не постоји. Према мојој дефиницији душа је пиздин дим, оно што нитко никада није видио у повијести човјечанства. Та ружна узречица, која је настала из тко зна какве сексолошке подругљивости, примјењује се кад се жели рећи да је нешто неважно, јадно, биједно, непостојеће.  

Добро, али неки вјерују и у пакао и боје га се…

Ако је страх вјеровање, добро је. Али сумњам да се итко боји пакла. Тога нема. Зар мислите да је итко од злочинаца, од оних који су силовали и убијали дјецу, клали и спаљивали жене и старце, бацали атомске бомбе, засипали градове бомбама… да је итко од њих себи предвидио пакао? Пакла се не боји нитко, то је поповска лаж. Пакао за просјечан свијет не постоји, а појам пакла је ионако изобличен и нитко не разумије Дантеов појам пакла, који је лед, а не ватра.

Иза нас је још једна комеморација у Вуковару. Што мислите о таквом приступу и неодмицању од смрти, страдања и жртава?

Ма, то је фарса и пренемагање, лицемјерство прве класе. Већ је нетко паметан рекао и написао како би на ту годишњицу у Вуковару требали бити само они који су га бранили и преживјели, а не ова помпозна гарда политичке гарнитуре, они који роне лажне крокодилске сузе и праве се важнима и уновчују туђу бол. Та експлоатација боли је прешла сваку границу. То је напросто поразно до какве смо јадне представе дошли упропаштавајући спомен на једну несрећу. Нема никакве сумње да је то било једно грозовито клање и да се оно не може обиљежавати свечаним мимоходима. Сљедеће године још само очекујем “цхеерлеадерс” испред оних застава и војничке глазбе. И недостају ми волови на ражњу и бурад с ракијом, тек тада би све било како треба. Кермес, удри смрт на весеље. Један чисти ужас.

На тај дан пред сваког се политичара стави микрофон да нешто каже о теми о којој би можда требали говорити паметнији људи, писци…

Туђу бол не можете интерпретирати. Зато ја у “Предсмртном дневнику” приказујем поимање старости, умирања, самоубојства кроз филтер властите особе, а не туђе. Ја не оплакујем оно што сам нисам доживио. Додуше, у књизи имам двије стравичне смрти Антуна Густава Матоша и Војислава Кузмановића који су оставили документацију о свом умирању. Један је био заклан, а други такођер упропаштен због погрешне дијагнозе. Оба у истој болници. Зато у ту болницу која је одређена за убијање наших писаца ја не желим ни привирити, па ни због операције нокта.

Како стоје ствари с полемичким духом, чланцима и литературом данас у Хрватској?

Имамо више добрих аутора, али у том смислу предводи Миљенко Јерговић. Он је апсолутно највећи насљедник крлежијанског духа код нас и сваки његов текст је полемичан до сржи. Он је онај одбачени син једне културе, као што је био и Крлежа двадесетих, тридесетих и четрдесетих година прошлог стољећа, све док се политичке прилике нису промијениле њему у корист па је постао вољени и обожавани партнер вође. Али то Јерговић неће бити никада, он је оличење младеначкога крлежијанског духа. Неки су то приписивали мени, али ја никада нисам био толико храбар. Јерговић је много храбрији од мене, нарочито у односу према хрватској култури. Ја сам можда био мало већи испадник кад је била ријеч о националним, политичким и културним хрватско-српским односима, и због тога сам занемарен као личност која је већ на списку за одстрел. Чуо сам да је један филмски режисер направио листу непоћудних особа које наводно у Хрватској шире некакво великоспрство и југославенство и које су врло опасне и с којима треба разрачунати на начин ендехашких злочинаца. Има нас на том попису таман толико да евентуално поново попунимо један Керестинац, гдје бисмо били мјесец дана на круху и води и одакле бисмо били одвођени у групама, рецимо на Дотршчину. Точно је тако тај господин направио списак, на којем је мени част бити, оних људи који би требали бити ликвидирани. Када? Па кад се усташе врате на власт, јер то нас чека ако их Пленковић не заустави.

Ви мислите да је он једина брана?

Будући да је на власти, као предсједник најјаче странке, коју ја иначе не могу поднијети, Пленковић има моје симпатије због свог дипломатско-господског начина вођења странке и државе. Не идеализирам га, али мислим да је до сада показао технику дипломатског лавирања која може зауздати пропламсаје најстрашнијег неоусташтва и наци-фашизма у Хрватској. Али, као што то нису имали ни други премијери и предсједници, нема ни он војну моћ зато што су војска и полиција такођер прожете неофашистичким идејама и вођама. Не можеш њима наредити, макар био предсједник државе, да разјуре оне тамо шатораше и криминалце који зајебавају нормалан свијет. Зашто? Зато што су међу њима истомишљеници оних над којима би требали уредовати. И то је тај парадокс демократског сустава у којем се чврста рука не може наметнути. Можда је и добро да се не може. Али гдје смо онда? У ћорсокаку у којем ће побиједити јачи. Глупљи, али јачи, одлучнији да у правом тренутку први запуца и скупи четицу идиота који ће насрнути на институције, медије и појединце и преузети власт у своје руке. И томе ће се широм Еуропе здушно аплаудирати јер видимо да готово читава Еуропа дословно кључа нацифашистичким идејама. Готово да нема земље у којој не постоје те снаге, од којих су неке чак и парламентарне странчице или странке, које ревидирају истину о протекла два свјетска рата. То је добро разграната и од разних агентура финанцирана мрежа еуропскога фашизма која је рођена због неке међународне равнотеже између Русије, Америке и Еуропе, па је потребно да се на некога свали гњев и да се поново разбукта рат, неки нови не знам који смијешни рат на Балкану. Гледам ову серију “Рат прије рата” на ХРТ-у. То је за пишање од смијеха. Не кажем да је тај документарац лош, него је глуп. Он практички исмијава цијелу технологију вођења обрамбеног рата настојећи нонстоп одбијати идеју грађанског рата, као да је то нека увреда. У томе серијалу чак је, ако ме моја кратковидност није преварила, “прескочена”, илити била неспоменута, важна чињеница о српском устанку у Хрватској “прије рата”. А зашто? Само зато да се не призна, не увиди и не уважи да су Срби, као хрватски грађани, потпирили тај рат. Зато ће се радије “прескочити” балван-револуцију и невоље које је она проузрочила, јер кад Србину НИСУ хрватски грађани, онда није ни могло бити – грађанскога рата! Ја се појму светости Домовинског рата нећу клањати јер су га измислили колеге који су ми драги и симпатични, тј. новински писци и редактори Куљиш и Грчић. Они су измислили појам Домовински рат у “Глобусу” на брзину, у новинској стисци, да се нађе нека синтагма коју је лако памтити и с којом је лакше баратати, дакако према узору на совјетски појам Отаджбински рат, за “родину”, за домовину. Донијети декларацију о том рату као недодирљивој светости то је увреда здравог разума и један од корака према фашизацији јер ниједан рат није свети, што је најбоље доказано у средњевјековним крижарским ратовима у којима се, у име Криста, Папе и Цркве безумно и бездушно клало, да би се све, на крају – засрало!

А Домовински рат као темељ хрватске државе?

То је такођер потпуни идиотизам, јер једина држава која је основана као Хрватска је она која је изборена у Народноослободилачком рату под водством Комунистичке партије и Јосипа Броза. То је једина држава која је икада постојала као хрватска држава. Ово данас је измишљотина попишмањених повјесничара који су погријешили у свему што су радили због своје страствене мржње према српству, јер антисрпство је данас једини садржај хрватства. И нека ми нитко сад не крене продавати семантичке разлике, као Мацрон недавно о национализму и патриотизму. Илустрират ћу то једном баналном анегдотом. Био један човјек који се звао Роко Гузица. Сви су му се смијали, а он није схваћао зашто, па су му рекли да се идиотски зове. На то је он отишао на суд, платио све таксе и поносно се вратио у своје мјесто и објавио: ја се сада зовем Иван Домагој Гузица. То је за мене разлика између национализма и патриотизма, јер, на крају је, ипак, сваки патриотизам само голи национализам! Домољубље је ужи појам, обрана властите куће, стана, кад удари сусјед на сусједа, као што је било у грађанском рату у Хрватској који су, о томе нема никакве сумње, започели Срби. Грађански рат у Хрватској започели су они Срби који су у страху од предстојеће фашизације дигли свој сељачки устанак и покушали основати некакву своју Републику Крајину. Сељак на сељака, грађанин на грађанина. Нама се за примјер такозваног помирења ставља тај немогући, истрошени и глупи примјер помирења Нијемаца и Француза. Па лако се њима помирити кад нису браћа! Нијемци и Французи били су само непријатељи, а Хрвати и Срби су браћа. А како знамо братоубојство је библијски појам: Каин и Абел су главна синтагма братоубојства кроз стољећа и миленије. Браћа се најтеже мире. И зато се ми не можемо помирити као Нијемци и Французи. Ми смо се потукли с браћом, једни другима смо поклали фамилију.  

Хоће ли икада Срби и Хрвати престати плакати искључиво над властитим жртвама?

Срби плачу над Косовом, ми над Вуковаром. Њима се због тога ругамо, а с нашим поразом се дичимо. Не може пораз бити симбол, нити Косово Србије, нити Вуковар Хрватске. Оба страшна пораза су уназадила та два по мени братска народа за петсто или хиљаду година и тко зна да ли ће икада опет стати раме уз раме или руку под руку. Ја не тражим никакво државно помирење или уједињење јер је оно немогуће. Вањске силе не би допустиле никакву нову заједницу. Данас није ситуација као 1918. када су велике државе дијелиле овај терен и стварале нове државице. Данас је ситуација потпуно друкчија и еуропске, америчке и руске силе, агентуре и војске не би допустиле никакву могућност обнове југо-савеза, јер мрзе све што мирише на социјалистичку творевину, ако би она била таква, као што не мора бити.

Овај интервју ће изаћи на саму стоту годишњицу настанка тог савеза. Јесу ли вам, заправо, досадила питања о Југославији?

Јесу. То сам већ неколико пута рекао. То је једна врста хрватскога мазохизма. Једанпут сам се залетио и зинуо, па сам 1996. пошао у Србију на позив редакције Нина, након Даyтонског споразума и према интенцијама предсједника Туђмана да морамо обновити неке односе, рецимо културне. Тада сам испао бијела врана којој су чупали перје, али ме нису убили до краја. Од тада ми се готово у свим интервјуима намеће то питање и ја га покушавам одбити, али не могу. Ја сам прво против било каквог обнављања било чега. Оно што је било било је. Старо се не да обновити. Исцијеђену пасту се не може вратити у тубу. Што је пропало пропало је и с тим се треба помирити.

Колико уопће читате нове књиге, пратите ли што се објављује данас у Хрватској?

Ако ми дотури који издавач или писац својим каналима нову књигу, али заправо ме не занима. Знам да постоји пет-шест добрих наших писаца, при чему мислим, дакако, на белетристе, романописце, јер ми који смо фељтонисти, есејисти и критичари нажалост испадамо из категорије класично схваћене литературе. Али ето, ја сам као фуснота сада постао знате шта? Почасни доктор на Одсјеку за културолошке студије Филозофског факултета Свеучилишта у Ријеци. Они су ми дали статус доцторис хонорис цауса за мој допринос културолошким студијама овдје у Хрватској. То је на правом мјесту примијећено и како се то не може вредновати друкчије него на симболичан начин, Сенат је донио ту одлуку а свечана додјела ће бити када се сложимо о датуму. Ваљда ће се тада о томе нешто више и чути. За сада је та вијест позната само мени и неким злобницима (“инсајдерима”?!) који су већ почели писати против идеје да се мени додијели једно такво симболично признање. Бит ће их још, усредно се надам.   

Како то да су вас се сјетили баш на културолошким студијима у Ријеци?

Моја “Митологија свакидашњег живота” – аналитика имагинарног у масовној култури, објављена је, случајно, баш у Ријеци, 1976. (наклада “О. Кершовани”), а с њом сам и не слутећи установио културолошке студије у Хрватској и Југославији, када за тај појам још нитко није знао. Тек су се неколико година касније у Америци, Енглеској и Француској почели појављивати теоретичари који су утемељили културалне студије и почели оснивати факултете о том предмету. Моја књига објављена је четири године прије него што је онај француски напухани језуитски пуран Мицхел де Цертеау, који је светиња за данашње културолошке студије, објавио своју “Инвенцију свакодневице”. Зато ћу се с овом књигом поново представити на тој свечаности.

Је ли ваша књига на попису литературе наших студената?

Још је прерано о томе нагађати, али ма какви. Само Американци и Французи. Не може на тај попис нетко домаћи. Можда ме сад примијете кад будем овако означен, заслугом и мојих рецензената који су ме предложили за ово признање. Госпођа др. Маша Колановић је феноменално примијетила да смо Тенжера, Донат и ја претходници и претече културологије у широким размјерима. Али, они који су о томе писали након нас радили су то у великим културама и с големим парама финанцирани од државе основали своје факултете, студије, институције и подигли себи споменик као да су они измислили топлу воду. А топлу воду смо измислили ми овдје. Како су моји колеге умрли прије мене, остао сам на терену једино ја. А шта могу, неком грешком природе, физиологије, биологије доживио сам овај данашњи осамдесети рођендан и хвала вам лијепа на овом разговору, а ја бих сада морао ићи нешто ручати, одморити се, напити и спавати.

 

бранимир пофук 03. 12. 2018.

 

Извор

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.