Исповијест Бањалучанке која је побиједила тешку болест: Родила сам се када је требало да умрем

Дајана Тадић је хероина из нашег града која се изборила са тешком болешћу. У својој првој књизи „Хероји по шифрама“ пише о свакодневној борби са којом је била суочена...

Maja Isović Dobrijević / 14. фебруар 2018

Дајана Тадић, рођена 1986. године у Бањалуци, дипломирани је економиста, запослена у струци. Побједница је једне од сезона кулинарског такмичења Лук или мед. Године 2011. јој је дијагностикован Нон Хочкин лимфом највишег степена агресивности. Оперисана је због отежаног дисања проузрокованог ширењем туморске масе која је расла у грудном кошу.

Девет мјесеци послије, када је примила све хемотерапије, на Војномедицинској академији у Београду је имала трансплантацију матичних ћелија (у народу познато као пресађивање коштане сржи, иако се не ради ни о каквом сађењу и сијању). По повратку кући, послије 22 дана потпуне изолације, крећу дани менталне нестабилности, од депресије до хиперактивности. Тада почиње да пише, хекла, прави накит, ради са дјецом, осликава дрво и текстил. До данас, задржала је све те хобије, али је писање постало њена љубав за сва времена. Убрзо ће се на полицама књижара наћи њена прва књига „Хероји по шифрама“.

Књига Хероји по шифрама је скуп Дајаниних искустава, те доживљаја људи које је упознавала током и послије лијечења.

„Волим да кажем да је то књига о људима који су имали среће да буду болесни. Можда звучи чудно, али многи од њих, па и ја сама, своју болест не би мијењали, нити избацили из прошлости, јер су уз њу постали свјеснији себе и живота који имају. Књига је колаж искустава које сам у протеклих годину и по кроз приче објављивала на истоименом блогу, а које говоре о мојој борби са унутрашњим демонима, те борбама људи који ме инспиришу. То није збирка тешких прича, потресних да, али никако мучних и депримирајућих, напротив. Књига је о борби и нади, као и о неким темама које су код нас још увијек ипак табу или једноставно нешто што се ’гура под тепих’ док не прође: опадање косе, одстрањивање дојке, удаја и рађање послије малигнитета и слично“, каже за БУКУ Дајана Тадић.

Дајана каже да о својој болести говори са великим поштовањем. То је период, каже, који је њен живот оплеменио на безброј начина и да има могућност да се врати у ту 2011. годину, не би мијењала нити један дио свог живота, истиче Дајана.

„Како сам успјела да се изборим ни данас не знам, јер кад погледам уназад, изгледа ми невјероватно да човјек може све то да поднесе, нпр. 22 дана потпуне изолације са 24-часовним примањем терапије. Али болест је нешто што вас натјера да се тргнете и сазнате да сте јаки. Уколико нисте, тада је већ касно да јачате. Најтежи период у свему долази послије, када схватите да сте провели мјесеце затворени, да се Земља окретала, а ви стајали, да сте заспали у новембру, а пробудили се у јулу. И тада долази моменат у којем немате за шта да се ухватите. Немате мотив. Ја сам послије изљечења иза себе имала завршену емотивну везу, факултет завршен мјесец дана прије болести и 0 дана радног стажа, околину која није разумјела да није најбитније оздравити физички.

У тим тренуцима је јако тешко сакупити све дјелиће себе и саставити се у било какву цјелину. То је процес. И када поредим, болест је ништа у односу на то“, прича Дајана.

У борби са болести Дајана каже да су јој највише помогли тврдоглавост, рушење баријера по систему главом кроз зид, од почетних претрага, преко операције, до одласка на Војномедицинску академију без најаве и цјелокупног лијечења у којем је себи говорила да је лако одустати и да јој је то увијек опција.

„Даље, ту је и тренутак када човјек прихвати болест, који је важан колико и правовремена терапија. Ја свој лимфом често зовем моје чедо, јер сам га чувала у грудима, поред срца. Од првог тренутка сам знала да ми је додијељен из неког разлога и да је моје да с њим учиним што најбоље знам“, прича Дајана и додаје да је околина у овој борби јако битна, али је најбитније да човјек сам себи буде подршка и пријатељ.

„Рак је болест у којој тијело убија само себе. А шта га друго може излијечити ако не оно што га убија“, истиче Дајана.

Када се послије лијечења вратила у Бањалуку, Дајана каже да је била у прилично лошем менталном и емоционалном стању и да није имала стручну помоћ.

„Нисам имала подршку људи из ’живота прије’ јер нису разумјели. И почела сам пријатеље да тражим међу бившим пацијентима, али и на папиру. И ту су почеле да се нижу ријечи, прво у виду дневника који је служио само да из себе избацим тежину. Послије, када су у мени зарасле све унутрашње ране и када су се дјелићи мене посложили, схватила сам да тамо негдје сигурно постоје људи којима треба рећи да нису сами. И почела сам да их тражим. А онда су они почели да проналазе мене“, присјећа се Дајана почетака настанка њене књиге.

 

Фото: Приватна архива

 

Дајана истиче да Хероји по шифрама нису људи који су се упркос болести попели на Монт Еверест или учинили нешто слично, већ су то су сасвим обични људи, тихи, без великих подвига, који су у неком моменту свог живота пригрлили болест, схватили да им је опомена, промијенили себе и наставили.

„Препознају се врло често по томе што воле своју сиједу косу - јер су могли да је никада не дочекају, што славе рођендане иако им је педесет и нека, што се смију гласно, ослобођени су предрасуда и сопствених окова. Херој са шифром, бар херој мог блога, није свако ко је имао рак или неку другу болест. Јер у болести нема ништа херојско. У ономе у шта нас она претвори има много тога херојског. Или кукавичког. То зависи од нас самих“, каже Дајана.

Дајана нам каже да је за њу живот почео тих мјесеци у болницама. То тада није знала, али зна данас.

„Родила сам се када сам требала да умрем, када сам кроз страшне лавиринте болничких процедура пронашла излаз вани. И једино чега не волим да се сјећам јесте живот пун предрасуда и ланаца који сам водила прије. А што се тиче психе... та снага је у мени лежала увијек, утопљена у калуп у који сам потиснула своју личност. Данас не бих рекла да сам психички јача, него да сам свјесна себе. У томе је моја снага“, прича наша саговорница.

Свим људима који се суочавају са тешком болешћу Дајана поручује да прије свега прихвате своју болест.

„Нешто веће од нас зна боље од нас. Називали то нешто Богом, судбином или било како, послало нам је болест као благослов. Болест је ништа друго до степеница ка спознаји себе. И када се деси, треба да одиграмо најбоље што знамо. Такође, нешто што ја годинама понављам – самопреглед и одлазак љекару без страха. Страх убија више него болест. Препипавање врата и груди траје минут. А може нам уштедити мјесеце борбе“, каже Дајана.

ЉУБАВ ПРОТИВ ПРЕДРАСУДА

„Моја љубавна прича је започела вјероватно још 2006. године када је мој изабраник имао несрећу у којој је остао непокретан, тачније параплегичар и усљед тога дошао у Бањалуку. Упознали смо се, истина, десет година послије, када сам радила причу о кошаркашком клубу у којем је играо. И тако је све кренуло, од једног диктафона и изјаве. Данас живимо заједно, волимо се, свађамо, миримо, као и сваки други пар. Можда јесмо мало необични, поготово због тога што се зна колико код нас предрасуде људе осуде на самоћу јер им нешто недостаје или није функционално. Али љубав к’о љубав, не познаје шифре и дијагнозе“, каже Дајана Тадић.

КЊИГА НА ПОЛИЦАМА

Књига ће се на полицама књижара наћи најкасније до краја фебруара, а врло вјероватно већ половином фебруара. Моћи ће се купити у књижарама Култура у Бањалуци, Сарајеву и Тузли. Дајана се нада да ће постојати потражња и ван оквира БиХ. Издавач књиге је Имприматур д.о.о.

 

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.