Историчар савремене умјетности Мишко Шуваковић за БУКУ: Болесне државе не могу да поднесу провокацију

Оно што ради уметник не може изазвати провокацију ако му друштво не пружи прилику, каже у интервјуу за БУКУ професор Мишко Шуваковић.

Maja Isović Dobrijević / 06. децембар 2018

 

Професор Мишко Шуваковић, чувени теоретичар и историчар савремене умјетности и хуманистичких наука боравио је у Бањалуци поводом отварања изложбе Wас ист Кунст Босниа анд Херзеговина / Хероји 1941–1945 у Музеју савремене умјетности РС, којом се први пут у Бањалуци представила словеначка група Ирwин, један од најинтригантнијих умјетничких колектива Источне Европе.

Са професором Шуваковићем разговарали смо у великом интервјуу за БУКУ о данашњој умјетности, провокацији у умјетности, групи ИРWИН и другим темама.

Професоре Шуваковић, у духу изложбе “Хероји” словеначке групе Ирwин која је отворена у Бањалуци, шта бисте Ви рекли шта је умјетност данас?

То је директно и тешко питање. Уметност данас није само једна уметност. Уметност данас има много различитих лица, тела и садржаја, другим речима уметност данас била би људска пракса која заправо може искористити сваки облик људског живота као уметнички медиј, уметничку тему, уметнички материјал. Данас уметност није везана само за сликарство, фото апарат, камеру, музичке инструменте, већ је везана за стварност, сложени живот који употребљава, присваја, преусмерава. Заправо можемо рећи да је стварни свет постао на неки начин медиј уметности.

Читала сам један Ваш интервју гдје Ви кажете кад говоримо о данас мислим на посљедњих 150 година. Међутим, свијет се у посљедњих 150 година битно промијенио, дошла је технолошка револуција, свијет се радикално промијенио у посљедњих 20, можда је чак боље рећи у посљедњих 10 година. Колико та друштвена промјена утиче на умјетност?

Уметност негде од 60тих година XX века губи ту своју доминантно битну аутономију. Она није више аутономно поље слободног стварања у специфичном медију, сликарству, скулптури, графици, поезији, музици. Она је данас повезана са свим оним облицима, културалним праксама кроз које се реализује приказивање свакодневног живота, интервенције у људском животу, репрезентовање различитих трауматских, истинитих, фикционалних, идеолошких конструкција света у коме живимо. У том смислу заиста можемо рећи да се у посљедњих десетак, петнаест година свет променио, са једне стране постао је много повезанији, барем кад говоримо о медијима, друштвеним мрежама. На пример, у домену фотографије многи теоретичари пишу да данас није више проблем фотографија или постојање фотографије, филозофски речено онтологија фотографије, већ циркулација фотографије. У крајњем случају, на овој изложби Ирwина ви немате једну слику, ви имате стотињак слика народних хероја различитих сликара из једног историјског периода, а слика није ту да би се гледала, да би се уживало у њеног боји, светлости, форми, већ је ту да се суочимо са једним феноменом културе, историје, заборава, сећања, конфликта у односу на политике сећања и политике заборава. У том смислу, уметност заиста може користити све, може бити повезана за најразличитије односе уметника, уметничког дела, публике. Многи говоре о партиципативности, саучесништву. Можда би једна од најбољих одредница била да ми живимо у времену сложености и времену саучесништва. И та два елемента повезују уметност на различитим нивоима. Уметност више не постоји као направљено дело, већ као сложена постпродукција, презентација, репрезентација и бескрајна циркулација.

 

 

Имајући у виду ове портрете који нас окружују намеће се питање да ли је за умјетност важан однос према прошлости?

Мислим да није важан однос према прошлости, већ је важан однос према садашњости у којој прошлост има одређену улогу. Оваква врста пракси и највећи број уметничких пракси које се данас раде и третирају нешто што припада нашим индивидуалним и колективним сећањима није везан за традицију у традиционалном смислу речи, већ је везан за начине на које се традиција конструише. Видите, ако читате текстове о традицији великог америчког песника Томаса Елиота, који се у модерним временима, сматра најзначајнијом фигуром која се бавила феноменом европске традиције, он традицију види као дар предака, као највећу вредности коју нам прошлост даје- Хомера, Шекспира, Леонарда, Баха. А данас се традиција види као конструкција слике прошлости из данашње перспективе. Ми живимо у временима и просторима у којима имамо два блиска датума  и изводимо две конфронтриране традиције које су са неке треће стране једна традиција. То је Краљевина Југославија и Социјалистичка Југославија у односу на 29. новембар и 1. децембар. Другим речима, можемо имати двије различите приче које искључују једна другу, зато је традиција увек конструкција прошлости. Ми имамо начин на који се прошлост конструише због садашњих интереса, а у том конструисању прошлости и садашњих интереса једно од поља је уметност или уметности који имају велики утицај.
Ми живимо у времену гдје се конструише другачија традиција и другачија прошлост од ове на коју нас ова изложба жели подсетити. Хероји Народно-ослободилачке борбе су заборављени, велики споменици бивше Југославије су руинирани, у Бањалуци имамо споменик на Шехитлуцима који је у јако лошем стању. Истиче се етно-национална прошлост.

Колико је важно сјећати се и ове прошлости која је заборављена, задржати повезницу са социјалистичком Југославијом и идејама антифашизма које је она његовала?

То је сложено питање. И данас кад се говори о односу према прошлости и традицији, није сам етно-национална традиција битна, битна је и интернационална и глобална традиција, национална и наднационална. То су на неки начин сви конфликти који су у сваком времену постојали. Социјализам је био време када су се национални антагонизми и националне културе тражиле да заузму своје позиције и биле су културе које су се томе супротстављале. Другим речима, то је једна врло сложена мапа различитих односа према прошлости и начина на који се прошлост третира и узима у обзир. Мени би на пример била најприближнија интернационална традиција, она која тражи и гледа ове просторе, а кад кажем ове просторе не мислим само на бившу Југославију, него на нас Источноевропљане у вези са стварањем некаквог интернационалног процеса и откривању и савладавању модерности. Многи сматрају ту модерност катастрофалном, ја ју сматрам највећом вредношћу. Сад су то они конфликти који одређују оно време. У том смислу Социјалистичка Југославија, као и сваки други друштвени поредак је имала своје успоне и своје падове. Имала је своје светле стране, и своје тамне стране. Као што је то имала и Краљевина, као што су имале и феудалне државе које су држале овај простор, Отоманско царство и Аустроугарска. Другим речима, то је део историје који треба узети у обзир, као што треба и сваки други део. Оно што јавна доминананта култура, образовање и политика у једном тренутку истиче као доминантну традицију то не значи да је то доминантно. Односно, део Социјалистичке Југославије је заиста неизбрисиви део нашег наслеђа, али није једини и то је нешто са чим се треба суочити.

Пропаганда је често везана за умјетност, нарочито на овим нашим просторима, у друштвима која су била затворенија. Многа тоталитаристичка друштва широм свијета користили су умјетност у својој идеологији. Шта је та пропаганда данас?

Данас је пропаганда померена из експлицитно политичког у дискурс масовне културе. Због тога многи теоретичари ово време одређују у политичком смислу као време популизма. Она није везана, као што су ови портрети везани за експлицирање и индивидуализацију једне политичке идеје, политичког идентитета, концепта будућег или актуелног друштва, већ је заправо везана за остваривање савремене атмосфере живота кроз медијску културу, кроз културу потрошње у којој се јављају аспекти који нужно реферирају ка локалном идентитету, био он холандски, српски или кинески. Ако данас пратите било коју телевизију од америчких до западноевропских, од западноевропских до еx-југословенских, ви ћете се суочити да су читаве политичке конструкције тог извођења идентитета постављене на тај секундарни начин, начин популарне културе. Данас јесте популарна култура онај дискурс који чини политичку оперативност и пропаганду на нешто где је пропаганда била део пропагандног говора, који је имао сасвим друге облике у доба социјализма или других прилика.

 

 

Имајући у виду технолошку револуцију, масовне медије и друштвене мреже колико је данас младим умјетницима тешко позиционирати се, наћи своје мјесто, издићи се изнад просјечности?

Опет и овде свако време има своје добре и лоше стране. Некада је младим уметницима било тешко да се ослободе својих професора. Некада је на уметничкој академији било пет јаких професора и десетине студената који сликају, певају или свирају као они. Данас имате бескрајни број могућности који је неупоредиво већи са оним што је био некада, а са друге стране имате проблем тежине избора. Данас је већи проблем са системом обиља информација, шта изабрати, него некада како доћи до једне информације. Некада да бисте прочитали шта се дешава у савременој уметности морали бисте да идете у америчку или британску читаоницу да читате уметничке часописе, а данас лако можете доћи до информација на интернету. Данас се јавља проблем да структура није толико битна за савремене државе, које су прије свега оријентисане на питање економске конструкције политичке и друштвене моћи и култура у односу на социјализам и односу на буржоаску Краљевину Југославију, више није битан инструмент артикулације, она изгледа готово запостављена, гурнута на маргине, а сведоци смо једног глобалног процеса потискивања хуманистичког образовања у име образовања за поједине вештине. У том смислу младим уметницима је заиста компликовано како да се суоче и да направе изборе у овом времену и са друге стране данас је много већа конкуренција у односу на прије. Некада је било свега неколико уметничких школа у целој Југославији, а данас само Београд, на пример, има десетак уметничких школа. Има велики број младих људи који излазе на уметничко тржиште које није формирано у постсоцијалистичим земљама, као што знате. То је њихов проблем, како преживети у том систему, зато што има много већи маневарски простор, али има и много већи број конкурената. Што се тиче њиховог рада постоји могућност и степен слободе, произвољности избора начина изражавања је много већи него раније.

Као критичар умјетности који рад, умјетничку групу или умјетника са подручја бивше Југославије бисте издвојили као значајно име, као некога ко је на Вас утицао? Хипотетички говорећи, кад би се организовала нека велика свјетска изложба кога бисте ви издвојили да представи ово, бивше југословенско, подручје?

Можда бих покушао да избјегнем ваш одговор радећи оно што раде уметници што су направили ову изложбу. Они су имали једну књигу коју су направили, а зове се „Мапа источне Евроспке уније“. Они су сматрали да није само реч о појединачном уметнику, већ успостављању тог посебног идентитета уметности која је настајала у социјалистичком блоку као део неке Западне или светске уметничке традиције. У том смислу, заиста би било питање како се цели културални простор може препознати као простор који има неки свој уметнички или културални значај. У том смислу, ја бих на тој изложби изложио таблу која би приказивала фотографије које говоре о простору било бивше Југославије, било Србије, Хрватске или Источне Европе, као простору који је имао своје институције, уметнике, своје критичаре и оно што је најважније покушати да се то одреди. Ако бисмо ишли баш на саме уметнике има много тога, заиста има пуно уметника. За моје формирање, на неки начин, кад сам био врло млад, велику улогу са ових простора играла је словеначка група ОХО, хрватске Нове тенденције и београдска Нео дада. Ако бих баш морао да издвајам, то би било дело групе ОХО и можда неки од аутора који су чинили интернационални покрет Нове тенденције. Из Београда, то би свакако био часопис Рок. То су неки избори, који су опет јако релативни. Атмосфера времена у којем живимо је то да немамо неко центрирано ремек-дело, већ имамо препознавање дела у односу на одређене историјске околности и дати тренутак и ми га онда актуелизујемо. У том смислу, оно што би у једном тренутку било важно, ја бих рекао Пајо Јовановић и Владо Буковац у једном тренутку идентитета, потпуно другачије можемо одредити концептуалне уметнике седамдесетих година. Другим речима, ради се о једном тактичком бирању, а не о веровању у једно велико ремек дело.

Разговарамо поводом изложбе групе ИРWИН, питала бих Вас колики је њихов значај за овај простор?

Група ИРWИН је неоспорно један од најзначајнијх феномена еx-југословенске и словеначке уметности. Данас, можемо говорити и у глобалним упливима. Група ИРWИН је настала у једном од преломних тренутака краја и посљедње деценије Социјалистичке Југославије која је успела да реагује на то време, да препозна шта су трауматичне тачке и да њих пренесе у домен визуелности или да својом визуелношћу као што је онај познати плакат, који је радила једна друга група из Неуе Слоwенисцхе Кунст-а да провоцира колективизам, да провоцира Дан младости 1976. године. Група ИРWИН је заиста група која је симптом времена и простора Социјалистичке Југославије, Словеније и Источне Европе. Њихов медиј нису само слике које су изложене, оне су ту само као инструмент рада са друштвом и њихова реакције на друштвене појаве.

Поменули сте занимљиву ријеч - провокација. Колико је она важна у умјетности, као нека врста друштвеног активизма? Наравно, не мислим да је императивна, али да ли је значајна?

Провокација је нешто што привлачи пажњу. Другим речима, начин на који уметност заузима своју позицију у култури или друштву јесте кроз одређени провокативни чин. Некада је било много лакше провоцирати, када су друштва била затоворенија, кохерентнија, када су били препознатљиви идеолошки апарати, лакше сте могли да провоцирате краљевску власт у Краљевини Југославији, социјалистичку власт у Социјалистичкој Југославији. Данас је то много теже радити. Провокација не зависи само од тога да ли ће уметник да провоцира, већ и од тога да ли друштво ствара прилику за провокацију. У крајњем случају, ако би се ови простори некадашње Југославије данас гледали, група ИРWИН је имала неколико прилика за своју провокацију, свако њихово дело је провокативно, али сва дела нису изазвала провокацију. На пример, савремени редитељ Оливер Фрљић ради и он успева у провокацији, али не увек. За провокацију требају две стране, страна уметника и страна друштва. Здраво друштво је оно друштво које може да поднесе провокацију, болесна друштва то не могу. Оно што ради уметник не може изазвати провокацију ако му друштво не пружи прилику. Данас се то најчешће заврши медијском игром, одговором, полемиком, конфликтом или чак државном или националном увређености, али то само показује слабост тих друштвених и државних организација.

 

 

Да ли су наша друштва здрава или болесна, имајући у виду тај однос према провокацији?

Ја бих рекао да су сва друштва здрава, али нису све државе здраве, а између друштва и државе постоји велика разлика и кроз целу историју, од Старих Грка до данас увек је било питање проблема државе и њених граница. Ограничити државу је један велики захтев сваке демократизације. Комунистичка идеја, пре Стаљина, је била да се направи директна демократија, пре неолиберализма била је идеја у либералној теорији да се развије стварна парламентарна демократија, а то је заправо увек било суочење са оном манипулацијом коју држава жели да успостави у име одређених индивидуалних или колективних моћи.

Онда, да преформулишем питање, да ли су ове државе здраве за провокацију?

У доба реалног социјализма државе су реаговале директно на провокацију, данас у време популизма државе, односно државни органи су схватили да, ако не реагују, да ће ту провокацију учинити безначајном. То је једна врста тактичке игре, игре која се игра са више страна. Ви имате однос државе и света уметности и културе, имате и медијску сферу, и локалну, и међународну и нису сви параметри под контролом као што су били некада. Али због тога ова посљедња деценија и изгледа помало застрашујућа због тога што се држава труди, кад кажем држава, мислим на већину држава, да повећа свој утицај и своју интервенту моћ. Када је реч о уметницима, велики број њих ради са најболнијим питањима ове Планете, а то су еколошка питања и однос политике према екологији. Ту не говоримо само о заштити средине, већ о ограничавању економског захтева и експлоатацији, загађењу Планете или политичких структура. Друго велико питање су мигранти, да ли су мигранти последица кретања људи или су они та фатална страшна опасност, један велики број уметника ради са идејом државне манипулације и страхом од миграната.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.