Иван Ловреновић: Слом хадезеовштине

Слом који на отвореној сцени ових дана доживљује политика ХДЗ-а БиХ – оличен у хистеричним испадима Драгана Човића – није нешто што би икога требало изненађивати.

Ivan Lovrenović / 13. фебруар 2018

10. 2. 2018.

Слом који на отвореној сцени ових дана доживљује политика ХДЗ-а БиХ – оличен у хистеричним испадима Драгана Човића – није нешто што би икога требало изненађивати. Неминовност таквога слома уписана је већ у самој генези, страначко-идеолошкој концепцији, те хисторији и пракси босанскохерцеговачкога ХДЗ-а. Нећу то овдје разлагати, јер сам у задњих четврт стољећа, и мало дуже (од самога оснутка те странке 1990. године), о тому исписао и објавио на десетке текстова, стотине страница, неколико књига… Човићева политичка хистерија проузрочена је очигледним крахом властите политике и губљењем посљедње стопе маневарскога простора за њезино остварење, па када он данас посеже за „аргументом“ да би „грађанска држава“ у Босни и Херцеговини значила „исламску државу“, те да ће он „мобилизирати хрватски народ“, то само додатно освјетљује поразну истину да ни ХДЗ ни он као један у низу њезиних аутократских газда никада и нису имали аутохтону  и проспективну политику, истински укотвљену и промишљену из перспективе Босне и Херцеговине и хрватскога народа у њој. Тако испада да, незнатно карикирано речено, по Човићу хрватска права  једини смисао имају у томе да буду брана претварању Босне и Херцеговине у „исламску државу“! Хрвати у Босни и Херцеговини као нови „еуропски антемурале цхристианитатис“! Провинцијална политичка „мисао“ достојна биртије у каквој балканској забити, гдје о политици и геополитичкој стратегији расправљају необразовани и полуписмени „кафански стратези“. Неодољиво то подсјећа на  Туђмана из 1994. Када је изгубио рат у Босни, и био стјеран у кут са цијелом својом „босанском политиком“, присиљен да лаже и Хрватима и себи самоме о разлозима  нове политичке љубави с Бошњацима, издиктиране од моћних, извикивао је истовјетне гротескне пароле о томе како ће Хрвати помоћи муслиманима да уђу у Европу, како ће се на тај начин спријечити настанак исламске државе у Европи, итд, итсл. Но, оно што ствар чини још апсурднијом и безизлазнијом јест чињеница да оваквом ХДЗ-у и Човићу опстојност у политичком животу осигурава једнако слијепо одбијање с бошњачке стране да се признају икакви хрватски захтјеви из пакета националне равноправности. У томе су, индикативно, потпуно јединствени и ексклузивно национална бошњачка странка СДА, и све друге политичке опције на челу с „лијевим“ и „грађанским“ СДП-ом БиХ. Тако је створена скучена и крајње осиромашена црно-бијела политичка сцена с привидом да можеш бирати само „за Изетрбеговића“, ако си „Босанац“ и „пробосански патриот“, или само „за Човића“, ако се залажеш за равноправност Хрвата. Фигуративно кориштење ових двају лидерских имена потпуно јасно означава и сву очајну политичку заосталост, бесперспективност и  непамет – једнако у хрватској као и у бошњачкој политици. О истом проблему из угла хрватске политике писао сам прије шест година, када су у Федерацији БиХ на власти били СДП и Златко Лагумџија са својим хрватским херцеговачким сателитима (од којих данас нема ни спомена, осим у судско-затворским папирима). Ништа се од тада није промијенило, осим што је описана црно-бијела политичка констелација данас доведена до крајњих граница. Ево тога текста, још једанпут.   Трећи модус хрватске политике 4. 2. 2012. Данашња Босна и Херцеговина живи у перманентној унутарњој политичкој напетости, која се од 2006. године заоштрава узлазном линијом. Садржај и смјер те напетости и тога процеса (важно је разумјети да се ради о процесу!) у најгрубљем опису би се могао свести на питање: држава трију нација или три националне државе. Круцијално је питање: постоје ли могућности реинтеграције? При чему појам реинтеграције више доиста није разумно схваћати као било какав облик рестаурације некога од прошлих „пожељних“ политичких стања, него као нову, реално остварљиву политичку структуру, која ће омогућавати толико потребну социјалну и политичку стабилизацију и опстанак Босне и Херцеговине. „Хрватско питање“ у таквом контексту садржи двоврстан потенцијалитет: може бити бескрајан „реметилачки фактор“, а може бити и катализатор некога од могућих облика реинтеграције. Хоће ли бити једно или друго, не овиси само о наступу, циљевима и праксама хрватских политичких субјеката, али о њима овиси првенствено. Два десетљећа након успоставе парламентарне демокрације и државнога осамостаљења Босне и Херцеговине, те десетљеће и пол након заустављања рата и успоставе дејтонскога мира, хрватско национално питање данас је доспјело у мртви политички угао. Оно не  представља само проблем Хрвата, него и један од озбиљних проблема у ионако неизвјесном процесу политичке консолидације Босне и Херцеговине. Много је узрока који су довели до тако поразнога резултата, и у важноме а до данас практично незапочетом послу критичког расвјетљавања тих узрока и узрочника не би требао остати поштеђен нитко. Међу тим узроцима свакако је најважнији – монополско, етнонационалистички ускогрудно и протудемократично вођење хрватске политике, с хипотеком двосмисленога односа према Босни и Херцеговини, што је до данас остало трајним обиљежјем политичке праксе Хрватске демократске заједнице, односно хадезеовштине уопће, као главнога и цијело ово вријеме заправо јединога субјекта националне политике Хрвата у Босни и Херцеговини. У ту негативну биланцу, за коју су осим главне хрватске странке одговорне и многе хрватске вјерско-црквене, културне, образовне, академске институције  спада и системско наметање искључујућега и изолативног, монокромног модела националне културе и идентитета, која Хрвате отуђује и удаљује од босанскохерцеговачке димензије њиховога идентитета и политичког интереса, а не приближује их никаквоме другом стабилном и проспективном рјешењу. Због свега тога данас је готово немогуће на чист и вјеродостојан начин постављати питање политичке позиције Хрвата у Босни и Херцеговини, него је оно постало с разних страна предметом политичке трговине, манипулације, злоупотребе, или једноставно – неразумијевања. Данас су на сцени два опречна и међусобно љуто ривалска наступа, а оба се позивају на исте мотиве и циљеве: на побољшање политичког положаја хрватског народа, и на консолидацију Босне и Херцеговине. Један од њих, хадезеовски, види постизање тих циљева кроз потпуну етничку аутономију, институционалну и територијалну, налазећи партнере за такву политику у владајућим странкама у Републици Српској (за што је цијена признавање апсолутне недодирљивости Републике Српске у било каквим будућим уставним промјенама). Други хрватски наступ, који у недостатку некога осмишљенијег концепта заступају мале странке тренутно укључене у владајућу структуру само у Федерацији БиХ, могућност постизање прокламираних циљева види кроз стјецање институционалних етничких права политиком коалирања с много моћнијим, бошњачким политичким факторима, при чему су му једине гаранције – добра воља тих фактора. Ни једна ни друга описана хрватска политика, по својим крајњим дометима и ефектима, није нити може бити катализатором реинтеграције, а не може остварити ни властите прокламиране „хрватске“ циљеве. Старе хадезеовске структуре с једнако незајажљивим апетитом и даље претендирају на монополско представљање народа, без икаквих знакова свијести о властитој одговорности за хрватски политички слом. У тој амбицији не устежу се, како рекох, ни од партнерско-интереснога повезивања с ексклузивно српским националним странкама у Републици Српској, најодговорнијим за политичку нестабилност Босне и Херцеговине, као и за демографску и политичку катастрофу Хрвата у том дијелу државе. Проблем је утолико озбиљнији, што се то партнерство политички артикулира као антагонизирање српско-хрватскога и бошњачког политичког блока. Стварање таквих односа и таквога политичког амбијента може, евентуално, одговарати циљевима српске националистичке политике какву води данашња владајућа структура у Републици Српској, али Хрватима не може донијети ништа осим даљега погоршања властитога положаја и нових тешких политичких хипотека. Из перспективе бошњачкога национално-грађанског политичког хибрида (индикативно представљеног актуалном „црвено-зеленом“ коалицијом Социјалдемократске партије БиХ и Странке демократске акције) на питање политичкога положаја Хрвата не гледа се принципијелно, као на структурално и важно питање Босне и Херцеговине и њезине политичке изградње, него као на нужно зло, и прилази му се прагматично-интересно, тако да се оно настоји искористити за остваривање властитих циљева. Та се непринципијелност најбоље види у спремности на различите процедуралне трикове, формалистичко изигравање уставних и изборних одредби, па чак и на изравно кршење уставних пропозиција – што је све омогућено једино изразитом малобројношћу хрватскога изборног тијела. Парадокс такве праксе јест и то што се њоме, реактивно, поспјешује национална хомогенизација и ојачава хадезеовска политика, по Хрвате дубински и дугорочно штетна. Политички и интелектуални потенцијал хрватских кругова који се у ратној и непосредно поратној прошлости јасно супротстављао погубној политици ХДЗ-а, у међувремену се или посве истопио, или се конформирао већинском бошњачком погледу. Исцрпљујући се сав у ритуализираној критици ХДЗ-а, он не успијева пронаћи и артикулирати свој изворни дискурс, аутентично босанскохерцеговачки и хрватски у исто вријеме, који ће  понудити увјерљиву и садржајну критику како себичне хадезеовске етнотериторијалне политике и њезинога инфериористичко-деструктивног везања уз скуте националистичке политике из Републике Српске, тако и асимилацијске стратегије и праксе из кругова бошњачке национално-грађанске политике. Из свега очигледно произлази озбиљна потреба за „трећим модусом“ хрватске политике, који би на конзистентан и принципијелан а у исти мах проспективан начин умио у цјелину повезати своје партикуларне, хрватске, и опће, босанскохерцеговачке мотиве и циљеве; таквим модусом који неће бити подложан ничијему дневно-политичком диктату ни било каквим калкулантским обзирима, а какав до сада на политички организиран начин није нудио нитко. То би, истовремено, морало значити и темељиту ревизију начина на који су се све досадашње политике, потпуно неовисно о њиховим међусобним политичким и нарочито интересним ривалствима, позивале на народ и припадност народу као на извор своје легитимности. Припадност народу, наиме, не значи апсолутно ништа ако најприје не значи одговорност према властитом, индивидуалном интегритету и према властитој друштвеној заједници. Сукладно томе, хрватско питање у Босни и Херцеговини могуће је у свим његовим аспектима (политичком, друштвеном, економском, културном, идентитетном) смислено и вјеродостојно постављати и позитивно рјешавати не као сепаратно етнонационално, за које су заинтересирани само Хрвати, него као структурално питање Босне и Херцеговине, за које су заинтересирани сви. Тек на тај начин и с таквом политичком увјерљивошћу постављено, оно може постати обавезујуће и за све релевантне политичке субјекте у држави, и за међународну заједницу (која га је и сама до сад увијек третирала као нужно зло или као занемарљиву величину), и тек тако оно се од проблема може преокренути у једно од кључних рјешења босанскохерцеговачке кризе.

 

 

Извор: иванловреновиц.цом

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.