Изгубили смо грађанску храброст и понизно пристали на живот у приватној и мафијашкој држави

Миланка Бабић Ковачевић, новинарка из Гацка, својим радом свакодневно показује да није једна од оних који се мире са наметнутом ситуацијом, задовољавајући се мрвицама које нам срвирају којекакви локални и политички „моћници“.

Milovan Matić / 12. фебруар 2018

 

Због тога смо управо са њом разговарали о изгубљеном чојству и јунаштву Херцеговаца, новинарству, активизму, државној мафији, те грађанској апатији и прихватању неподношљивог стања...

 

 

Миланка, како је радити као новинар у малој средини?

Радити као новинар на свим овим просторима је веома тешко. Овдје услови нису нормални, а чим радиш у неким ненормалним и ванредним условима, онда је то веома тешко. Е сад, на све то још неких 30 одсто тежине носи са собом рад у малом мјесту. Овдје кад пишем о неправилностима, нико не гледа на оног ко је починио та дјела као на кривца, већ упиру прстом у мене. Ја будем крива јер износим нешто на свјетло дана. Ипак, ја као новинар осјећам и одговорност према свом послу, али и као грађанин овог града, ове земље, осјећам одговорност да дјелујем исправно у свом домену. Да неке ствари које видим да нису у реду поправим, а људи који одлучују и који се овдје све питају желе само тишину, послушност и њима одговара једино мрак.

 

Да ли је тај мрак превладао и можемо ли се новинарством борити против њега?

 

Ја сам добила више пута критику да наносим штету општини ако пишем о неправилностима. Лјуди очекују да ти будеш нечији портпарол, да пишеш само о лијепим стварима. Са друге стране, ако би тако размишљали и тако радили, то би било самозаваравање. Наравно, ја разумијем да људи желе да читају о лијепим стварима кад им је живот тежак, али то није рјешење. И ми новинари не смијемо да будемо саучесници у скривању и фингирању информација. Ми немамо овдје институције, оне су постале љуштура и што прије себи признамо каква нам је стварност, прије ћемо кренути путем опоравка, ако уопште има наде да се њиме крене. Ми морамо да будемо свјесни да живимо у једној приватној и мафијашкој држави, гдје се мафијашким методама рјешавају ствари и гдје је све подложно приватном договору, док се упорно заобилазе институције. Оне су ту само да дају легалност тим одлукама које су донесене мимо свих процедура, у уском кругу људи и логично је да у том смислу новинари тешко долазе до праве истине, а већина их чак буде дио те групације, иако новинар не би смио да буде дио свега тога.

 

Ви сте неко ко се не устручава да пише о тешким темама, посебно о неправилностима и злоупотребама које праве људи из Ваше близине, јер Гацко је мало мјесто. Како на све то реагују људи око Вас, грађани...

 

На примјер, кад смо радили причу о криминалу у Термоелектрани Гацко, за мене је највећа сатисфакција била пуна сала кад смо одржали пројекцију нашег филма. То је за мене био показатељ да су људи заинтересовани и исто тако показатељ да подржавају моје рад. Са друге стране, оно што је за мене поражавајуће, јесте да ми имамо проблем да они који су на власти могу да ураде било шта и да за то не одговарају. И само то одсуство санкција, било које врсте, њима даје простор да кажу 'ма шта ме брига, пишите и причајте шта хоћете'. То је проблем цијеле БиХ. И још горе, такви људи и даље износе неке ставове који се у медијима третирају као вриједносни и гдје се рачуна на такве као на релевантне саговорнике. И ту смо и ми криви. Морамо једном да пресијечемо и да људе који лажу ставимо на листу нерелевантних.

 

Да се вратим на оно кад сте рекли да сте на пројекцији филма имали пуну салу и да је то показатељ да и грађани желе да се о томе прича. Гдје је онда реакција тих истих људи прије и послије тога на све оно што се директно, али и индиректно тиче њих?

 

Лјуди се брину за своју позицију, али не желе да се конфронтирају. Нјима је најлакше да неко други бије њихове битке. И то често раде новинари. У том смислу, новинари морају да буду неки водич који ће послужити као примјер за враћање искрености и истине међу људима.  Ја морам да кажем да је искреност овдје једна заборављена категорија. Поготво у Херцеговини, гдје људи мијешају лукавство са мудрошћу, што није исто. Није мудро данас ћутати, није мудро сакрити свој став, али јесте лукаво, јер човјек ако ћути, не размишља и не говори пуно, он може да рачуна на ту мрвицу са стола.

 

 

Слушајући како говорите о свом послу, имам осјећај да у неким моментима причам са активисткињом, а не са новинарком. 

 

 

Оно што је радим овдје људи доживљавају лично. Ја заиста себи правим неку врсту штете, јер због посла који радим нисам у добрим односима са много људи. Али то је нека цијена коју мораш да платиш. Ја сам са собом прије свега рашчистила да ли желим да будем неко ко ће да клима главом и да подржава ово свјесно тоњење или ћу у својим могућностима изразити неслагање са тим. Једноставно, ако желим да урадим нешто добро у овом послу, кренем од оног што не ваља у мојој заједници. Наравно, често се дешава да постављам себи питање смисла, често се осјећам као Дон Кихот...

 

Али зашто је то тако, зашто нико више не слиједи Ваш примјер?

 

Ми смо, поготово у малој средини, остали без биолошког потенцијала. Ви једноставно не можете бити револуционар са 50 година. Можете дати неком подршку, али старији људи се тешко одлучују да сами нешто направе, а младих нема довољно. Млади људи одлазе одавде и све је мање оних који би можда нешто промијенили набоље. Поред тога, они што су остали су или разочарани неуспјелим примјерима својих претходника, па не чине ништа, или су постали конформисти гледајући лични интерес и покушавајући да се домогну доброг посла, без обзира какве ће импликације за 5 или 10 година имати њихови поступци на друштво. Тако да сви иду сличним примјером, учлане се у странку, лијепе плакате, боре се за локалне скупштине и чекају неки посао у државној управи или јавним предузећима. И нико од њих не размишља о друштвеној заједници, већ само о томе како ће обезбиједити себи корист. Ја сам скоро питала једног локалног одборника да ли он размишља само о себи или се некад сјети и оних који су га бирали, на шта ми је одговорио да он не би ни био у позицији да одлучује о нечему да није било странке.

 

Па, како онда промијенити код младих људи такву перцепцију реалности? Одакле почети?

 

За мене је права енигма како људи, конкретно из Гацка, буду успјешни кад негдје оду одавде. Зато ми је чудно како су сви они који остану овдје без иницијативе и без храбрости. Али главни проблем је што ми немамо елементарну грађанску храброст. Овдје нико не смије да каже оном кога је бирао да мора да рјешава елементарне комуналне проблеме за њега. Јер зато и јесте ту гдје се налази. И једноставно не могу да вјерујем да људи са таквом историјом побуна, чојства и јунаштва могу толико да се  понизе и толико да ћуте и трпе не би ли можда некад остварили, кроз тамо неки посао, лични интерес. До кад ће бити тако тешко је рећи, али ми морамо да се мијењамо из коријена и покушамо да повратимо ону грађанску храброст коју смо негдје у овим годинама из нас изгубили.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.