Је ли је Сарајево данас метропола или обична касаба: Паметни и папци, похлепни и лијепи, уморни и млади, богати и јадни

Сарајлијама или не, свеједно. Шта је прича без људи, који доприносе, шире добре вибрације, чине град познатим и уносе шарм гдје год се појаве?

BUKA portal / 13. март 2019

 

Гдје су нестале "праве" Сарајлије, као да постоје "криве"?

Не мислим на оне Сарајлије такозваног беговског соја, већ на оне Сарајлије са најбољим шалама, ад хоц идејама и импровизацијама, најбољим кошаркашима, оне са најбољим музичким групама, креаторе и покретаче.

У посљедње вријеме када говоримо о Сарајлијам увијек су ту Брега, Чола, Индеxи, Даворин, Швабо,… И нека су, наравно. Заслужиле су сарајевске главне фаце да се о њима пише, прича и снима.

Али, онда се упитам о коме ће говорити будући нараштаји, јесмо ли постали град просјечности, узели од осталих само оно "најгоре".

Нобеловац, Травничанин, Иво Андрић о Сарајеву у којем је у својевремено и живио написао је и ово:

"У које год доба дана и са кога год узвишења баците поглед на Сарајево, ви увијек и нехотице помислите исто. То је град, град који дотрајава и умире и у исто вријеме се рађа и преображава. Данас, град наших најљепших тежњи и напора и најсмјелијих жеља и нада".

У данашњим оквирима Сарајево је, чини ми се задржало само дотрајавање и умирање, а у исто вријеме се рађа и преображава.

Гдје су нам нестале најљепше тежње и напори, а гдје најсмјелије жеље и наде.

Јесу ли нестале у оном примитивном: „сједи, гдје ћеш“, „та ћеш ти“ „Та ће Джеко, ја му кроз ноге пробацив'о"?!“,  у којима су саздани љубомора и страх од туђег успјеха, све то зачињено дозом махалског менталног склопа.

Не желим изузети данашње успјешне Сарајлије, али примјетно је да их је све мање, али и да их Сарајлије све мање “бендају”. Драже нам је туђе г****, него наша истакнута личност, наш производ, улица, град.

Успјешни и они који би то могли бити су се изгледа изгубили између људске злобе и љубоморе, али и властитог нерада и мањка самопоуздања.

Хајдемо онда говорити о "обичним" Сарајлијама….

Када сте посљедњи пут у трамвају или кафани чули добар виц, а да при том није јефтино вулигаран и обојен национално-вјерском реториком.

Вјерујем да нисте одавно, јер чини ми се у сивилу лоших вијести, турбулентних времена и удаљавања од сопствених оквира Сарајлије помало као да губе онај свој аутентични сарајевски хумор.

Ако сте имали (не)срећу да у Сарајеву проживите најраније дјетињство, дио живота када одрастате, али кога се не сјећате најбоље у каснијим годинама, за вријеме агресије на БиХ и опкољеног Сарајева онда ће Вам родитељи, родбина и познаници причати како су људи тада били најбољи. У најгорим временима, били су најбољи?!

"Ово данас је, да те Бог мили саклони и сачува”, нисам једном чула. Онда су се људи више дружили, дијелили, шалили се боље, а вала били су и чистији, јер су се, каже већина познаника, бојали нешто ће им се десити па ваља бити чист.

Данашње Сарајлије

Ех…

Можда о данашњим Сарајлијама пишем прерано, можда би их/нас требало препустити суду хисторије.

Међутим, не могу да оћутим колико смо постали пексини, у  сваком смислу те ријечи; и духовно и материјално.

Немам властити аутомобиле па ми се свакодневница своди на коришћење услуга јавног градског превоза. Јесте да је ГРАС посљедњи трамвај, највјероватније, купио пред Олимпијаду, али значи ли то да су све и један од тих, какви год били, ишаранији од некадашњх споменара. Нема чије име нисам прочитала, називи квартова, навијачких скупина, псовке, увреде…

Данашња сцена: Старија госпођа улази у трамвај, сједа и из торбе вади тзв. срећку или гребалицу. Гребе, гребе, изгребала да Бог да, а онда пуше около не би ли јасније видјела шта се то назире испод сребренкастог слоја. Наредна сцена: Као окреће се, најофирније на свијету, и као ноншалантно баца ту гребалицу. Гледам, и не вјерујем?! Зар је није могла вратити у торбицу, сачекати наредну станицу или било шта друго. Гурнем је мало по руци и кажем јој: Госпођо, а у себи помислим које ироније, чуј госпођо, рекох- испало Вам је нешто испод сједишта. А она к’о наивно погледа и одмахну руком….

И шта човјек ту да уради.

Је ли је то дух становника једне метрополе?

Бацамо смеће у трамвајима, аутобусима, кроз прозоре аутомобила, истресамо деке кроз прозоре стамбених зграда, пси, мачке и људи нам врше нужду по парковима, хракћемо и пљујемо гдје стигнемо, демолирамо клупе, трамвајска стајалишта, исписујемо имена гдје стигнемо, о паркинг папцима којих је сваки дан више треба написати посебан текст, саобраћајну културу скоро па и да немамо, оговарамо, псујемо, вријеђамо и подмећемо једни другима, живимо на рачун старе славе, од кафе до кафе, од шише до шише.


Млади, као призма данашњих Сарајлија, не сви, наравно

Сцена друга - На трамвајској станици, полупаног стакленог крова, искривљених металних стубова:

Са полупаног крова станице њише се метална шипка која би сваког трена могла да се откачи и заиста повриједи некога. Неколико ситнијих жена стоји и коментарише. Виде не могу дохватити. Међутим, ту је момак, средњошколац, висок. Стоји занесен у своје мисли. Прилази му једна госпођа која му објашњава ситуацију. Његово је само мало да руку протегне и скине шипку. Све је он то фино послушао, погледа блиједо у шипку, у жену, слеже раменима и рече - ма не могу ја то.

Латергична и за све незаинтересована омладина, све више одаје такву слику, него слику покретача друштва.

Заиста, чини се да су Сарајлије постале испијене, животно исцрпљене, незаинтересоване, лажно безбрижне, мелахоличне, и људи без става и некадашњих препознатљивих манира.

Међутим, остаје нада да ће се пробудити онај сарајевски дух, о којем многи говоре. Није он нестао у потпуности, пронаћи ћете га И у свакодневници, али остао је затрпан малограђанштином, уклетим незнањем и безразложном уфураношћу, због живота у “метрополи” БиХ.

Немам потребу да правдам своју љубав према овом граду, јер када бих набрајала све градове свијета ипак у једној категоризацији Сарајево би било прво. У категорији љубави и најљепших осјећања. Ипак, вољети један град не значи посматрати га кроз ружичасте наочале, барем ја тако сматрам.

Сарајево није "пет у пола", сомуни, ћевапи и долме, сарајевска фурка, Башчаршија и Олимпијада.

Сарајево је сада, и "Сарајево ће бити, све друго ће проћи"….. а надам се и ове тамне мрље из садашњости.

Дужни смо овом граду, и више него што мислимо. Политици и вођама нисмо, али Сарајеву јесмо.


"Сарајевски свијет: паметни и папци, похлепни и лијепи, уморни и млади, млађахни и махнити, богати и јадни, једри и болесни, високи и трошни, љути и лаворджије, шарени и генији, дијаспора и јалијаши, жељовци и питари, дјеца и одрасли, вјерни и невјерни, моћни и побожни – све у свему, скоро четиристо хиљада градских атома. И да се не лажемо, ту нема краја. Сарајево се или воли или не воли". (Александар Хемон)


(Лејла Трле) Извор Соурце.ба


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.