Једини је преживио племе смрти - годинама их је посјећивао

За разлику од младића који их је хтио преобратити на кршћанство, он је пазио на чињеницу да је то њихов териториј, да је он уљез

BUKA portal / 29. новембар 2018

Нема пуно људи који о Сентинелцима знају више него што зна индијски антрополог Т. Н. Пандит. Он је у Министарству за племенска питања Индије као надлежан за териториј Андамански и Никобарски отоци десетљећима посјећивао изолирану оточну заједницу. Прошлог тједна свјетску позорност привукло је племе које је у изолацији живјело десецима тисућа година, и то зато што су ти људи убили 27-годишњег Американца који је наумио посјетити их како би им пренио кршћанство. Пандит данас има 84 године и из свога искуства каже да је скупина понајвише мирољубива, те вјерује да је њихова застрашујућа репутација непоштена.
"Тијеком наших сусрета он су нам знали пријетити, али то никада није дошло до точке да би некога покушали убити или озлиједити. Када год би се узбудили, ми бисмо се повукли", казао је за ББЦ Wорлд Сервице. "Јако сам жалостан због смрти овог младог човјека који је до њих превалио цијели тај пут из САД-а. Али он је направио погрешку. Имао је сасвим довољно шанси да се спаси. Био је упоран и то је платио својим животом." Пандит је први пут посјетио Сјеверни Сентинелски Оток настањен искључиво тим племеном, још 1967. у склопу једне експедиције. У почетку су се Сентинелци од посјетитеља скривали у джунгли, да би у каснијим ситуацијама на њих испаљивали стрелице. Рекао је да су антрополози на својим посјетима њима носили пажљиво одабране предмете како би покушали остварити контакт с њима. "Носили смо дарове као посуде, таве, велике количине кокоса, жељезно оруђе попут чекића и дугих ножева. Са собом смо водили и тројицу људи из племена Онге, једног другог локалног племена, како би нам помогли протумачити језик Сентинелаца и њихово понашање", присјећао се у једном од есеја о посјећивању тог отока.
"Сентинелски ратници дочекивали су нас љутитим и мргодним лицима, потпуно наоружани луковима и стријелама, све како би обранили своју земљу." Унаточ слабим успјесима, они би оставили своје дарове како би градили везу с тајновитом заједницом. Једном приликом рекао је да су им оставили везану свињу, што се овима очито није свидјело, јер су је напросто проболи копљем и закопали у пијеску. Након неколико експедиција у којима су покушавали успоставити контакт, први прави напредак догодио се 1991. када је племе мирно пришло њима у оцеану. "Били смо збуњени зашто су нам одједном пришли", рекао је. "Била је то њихова одлука да се с нама сусретну и састанак се одвио под њиховим увјетима. Искочили смо из брода и стајали смо у мору дубине до врата. Искрцавали смо им кокосове орахе и друге дарове. Али нам нису допустили да ступимо на њихов оток." Пандит каже да се није превише забрињавао да би га могли напасти, али је увијек био опрезан кад би им био близу. Каже и то да су чланови његовог тима покушали комуницирати са Сентинелцима помоћу знаковног језика, али да у томе нису успјели јер су они били преокупирани даровима. "Разговарали су међусобно, али ми их нисмо разумјели. Звучало је слично језицима других племенских заједница у том подручју", присјећао се Пандит.

При једном незаборавно напетом тренутку на експедицији један млади припадник племена му је пријетио. "Док сам додавао кокосе, мало сам се одвојио од остатка мог тима и почео се приближавати обали. Један млади Сентинелац, дечко, направио је необичну гримасу, узео је свој нож и сигнализирао ми да ће ми одсјећи главу. Одмах сам позвао брод и брзо сам се повукао. Гестикулација тог дечка била је упечатљива. Јасно је дао до знања да нисам пожељан." Влада Индије отада је престала с експедицијама доношења дарова, дошљацима је забранила да се макар и приближавају отоку. Потпуна изолација сентинелског народа значи да би их сваки контакт с вањских свијетом могао довести у смртну опасност, јер вјеројатно немају имунитет чак нити пред обичним болестима као што су грипа или оспице. Пандит је рекао да су чланове његове групе увијек провјеравали да немају преносивих болести, те да су путовати на Сјеверни Сентинел само онима који су били сасвим здрави. Службеници кажу да Јохн Аллен Цхау, који је убијен прошлог тједна, није добио никакво службено допуштење за свој пут. Умјесто тога, кажу, платио је локалним рибарима 25.000 рупија, око 2300 куна, како би га илегално превезли на оток, у нади да ће племе преобратити на кршћанство. Сада покушавају добити назад тијело Американца, за што Пандит каже да би могло бити могуће искључиво уз врло опрезан приступ службених власти. Унаточ свом искуству с оним напетим контактом, он не пристаје на то да се Сентинелце назива опаснима.

"То је неточан начин гледања. Ми смо тамо агресори", објаснио је за Индиан Еxпресс. "Ми смо они који покушавају доћи на њихов териториј." "Сентинелци су мирољубиви људи. Они не желе нападати људе. Они не путују у оближња подручја и не узрокују проблеме. То је био риједак инцидент", казао је Пандит за ББЦ. Пандит каже да је и даље склон успостављању мисија достављања дарова племену, али каже и то да их се не би смјело узнемиравати. "Требамо поштовати њихову жељу да их се остави саме", казао је. Истог су мишљења и организације попут Сурвивал Интернатионал, које апелирају код локалних власти на то да не покушавају доћи до Цхауовог тијела. 
Текст је у цијелости преузет с ББЦ-а.
Извор еxпресс.хр


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.