Јерговић: Бити људско чељаде, бити Српкиња у Загребу, бити сама и бити на своју руку

Дивна Зечевић била је загребачка књижевна повјесничарка, етнологиња и пјесникиња, бавила се пучком књижевношћу и четрдесет и пет година писала дневник, који обасеже 6288 страница.

Miljenko Jergović / 05. јануар 2019

 Крајем 2017. Диспут је у управо покренутој дијаристичкој библиотеци Свагдан на шестстотињак страница објавио избор из њезина дневника, под насловом “Живот као вода хлапи”. Књига доноси цјеловит кронолошки низ, од првог записа из сијечња 1961, који започиње реченицама: “Тата ми је поклонио овај календар. Доказуј без престанка своју премоћ над околностима.”, до посљедњег из ожујка 2006, који гласи: “Једва пишем. Никад. Никад ми није било добро.” На почетку било јој је двадесет и три, на крају шездесет и осам. Управо је на Филозофском факултету у Загребу завршавала југославистику, управо је била у терминалном стадију Паркинсонове болести. Између је био живот.

Фрагменте од којих је начињена ова књига изабрала је Марија Отт Франолић. Не можемо знати како је обавила тај посао, јер немамо увида у укупних 6288 страница. Али исто тако не можемо имати јасан увид ни у укупне дијаристичке, приповједачке и књижевне стратегије Дивне Зечевић, будући да изборница у правилу није изабирала цјеловите надневке, него њихове дијелове. Настојала је, каже, обухватити теме које су ауторици биле нарочито важне, али и “због интиме обитељи и живих сувременика” изоставити “изузетно проблематичне записе”. Нужно, Марија Отт Франолић је при том послу била субјективна. Бирала је, као што сваки читатељ бира, оно што је њој самој интересантно. Тако је ова књига жив одраз двију жена: оне која је дневник водила и оне која је фрагменте изабирала. Али она се, на жалост, не може читати ни доживљавати као аутентичан дневник. “Живот као вода хлапи” својеврсни је дајджест оног што је Дивна Зечевић радила, сјена њезиног дневника и препорука да он једнога дана доиста буде и објављен. Али истовремено, “Живот као вода хлапи” силно је занимљива и важна књига, на чему, опет, читатељ једнако може захвалити дијаристици и њезиној приређивачици.

Најприје о особи. Дивна Зечевић од младости је тешка, дубоко незадовољна, те собом и својим емоционалним стањима опсједнута особа. Туђи осјећаји до ње једва да допиру, као да живи у оклопу сачињеном од себе, својих невоља, невољења и фрустрација, који једва да кад успијева пробити. Несигурна је у послу којим се бави, па онда говори да га не воли и да се ту затекла сплетом несретних околности, с истим је мушкарцем практично цијелога одраслог живота, али ни њега, тврди то себи, не воли и ту везу сматра пропалом. У браку је, а о браку мисли све најгоре, има дјевојчицу за коју је забринута и коју воли, али мисли, и то на крају, кад и та дјевојчица треба добити своје дијете, да човјек никако не би требао имати дјецу, јер из тога избијају само невоље.

Притом, силно је заљубљива, и потпуно је опсједнута својим љубавима. Десетљећима на дистанцу воли славнога загребачког професора, најславнијег повјесничара хрватске књижевности, иначе свога знанственог ментора. Затим се заљубљује у једнога сињског фратра, музиколога и пјевача, а онда и у још неколико њих. Под сам крај, када већ једва хода, а тијело јој је у стању растројства, уобичајеног за Паркинсонову болест, она се опет заљубљује. Једном, па други пут. И то је читатељу – том неподношљивом воајеру, који ће тешко оправдати свој воајеризам – до суза ганутљиво.

Дивна Зечевић у много је чему жена своје епохе. Прекомјерно псује, виче са страница властитог дневника, још од краја шездесетих је на седативима. Њезина женскост може се притом пратити у два тока. У првом, објективном, она је скоро типична протагонисткиња раздобља социјалистичке еманципације жена. Истодобно је супруга и мајка – премда јој то није по вољи, али, ето, догодило се, или морало се – и радна жена, са свиме што из тога произлази. Често тематизира властиту дискриминираност, позива се на Клауса Тхеwелеита, чије су “Мушке фантазије” у то вријеме у моди, али голема већина њезиних непријатеља, или чак сви, жене су, и то најугледније у струци којом се она бави. У другом, субјективном току, она је својеврсна анархо-феминисткиња. Без свијести о томе, усамљена, својеглава, луда и доминантна. И у цјеложивотном неспоразуму с властитим тијелом.

Мало је у овој књизи размишљања о књижевности. О књигама које чита има ријечи само на почетку, када се диви Тхомасу Манну и Иви Андрићу, али можда је то до изборнице. Углавном је незаинтересирана и за политичка збивања, све док крајем осамдесетих политика не постане животна свакодневица и судбина свих двадесет милијуна држављана Југославије, па тако и њезина. Али то да Дивна Зечевић јест писац најбоље се види у нечему што је у свакој правој дијаристици најбоље, у реченицама које су сушта поезија, а заправо су се писцу омакнуле. Тако док је на богослужењу у Преображенској цркви, на Цвјетном плацу, година је 1993, каже: “Опасно је, јер толико је срушених католичких цркви, да лако може некоме пасти мрак на очи и запуцати или бацити бомбу. Показује се опет и у овом рату, да кршћана нема. Чудо кршћанства састоји се у томе да траје двије хиљаде година без кршћана.” Ето, због ове посљедње реченице, само због ње, вриједило би прочитати шесто страница књиге.

Или друга реченица, три године раније, док опет трчи за професором по Друштву хрватских књижевника: “Ако је то љубав, онда се од болести не разликује.” Или кратко опсервирање кућне ситуације, из 1983: “Пеђа је уроњен у депресију, Маријета у пубертет а ја газим у климактериј.” Или величанствена реченица из свеједно које године, јер њој су у том смислу све године исте: “Брак се распао, али прљаво суђе је остало.”

Дивна Зечевић је Српкиња. И то ће на жалост у самом финалу бити најважнија околност њезина живота и судбине. Већ 13. студеног 1989. њој ће на послу зазвонити телефон. Касније ће замишљати да је то био тридесетогодишњак, “свијетли, блонд мушкарац и к томе је говорио насмијешеним (тенор) гласом, без акцента или препознатљивог краја, школовани глас:
– Ви сте Дивна Зечевић?!
– Да, изволите?
– Ја сам само желио да вам јебем матер четничку!”

Прије и послије те жанр сцене и готово опћег мјеста свакога нашег мањинства тече прича која колико је особна и особена, толико је и карактеристична за цијелу једну заједницу, а нарочито за њезине интелектуалце. Дивна Зечевић се тако учлањује у Матицу хрватску, јер у то вријеме, а сам је почетак седамдесетих, вјерује да би сватко тко се у Хрватској активно бави културом треба бити члан те установе. Двадесет и коју годину касније, 1993. с пријезиром гледа Стипу Шувара, нијемо га оптужујући да је укинуо Матицу хрватску. Шездесетих и седамдесетих она је свјесна и свога српства и идентитетске посебности која из тога произлази, али себе доживљава диоником и стваратељем хрватске културе, притом правилно закључујући да се на тај начин не искључује припадност српској култури. Године 1990, након што јој је књига пјесама одбијена у Наприједу – а тешко је прорециво да иза одбијања стоји то да је засметала као Српкиња, па још и лајава Српкиња – она рукопис односи у СКД Просвјету, и тражи да јој се књига штампа ћирилицом. Притом, њезин језик и даље је маркантно хрватски, па га уредник за потребе биљешке о аутору мора мало посрбити. Раније, она бјесни што Хрватима није омогућено да језик зову својим именом, јер – то јој је аргумент – ако је књижевност хрватска, тада је и језик хрватски. Али 1990. потписује иницијативу да језик буде двоимен: хрватски и српски. Неће, међутим, проћи ни три године, а Дивна Зечевић ће већ произвести мали скандал, када ће у Братислави, на Славистичком конгресу, знаменитој београдској повјесничарки књижевности Злати Бојовић одрицати право да дубровачкој и далматинској класичној књижевности одриче хрватски придјев. “Не може се (…) Гундулића називати само славенским пјесником јер су и чешки и пољски пјесници, славенски, али се прије свега зна да су чешки и пољски.” Злата Бојовић јој с позорнице одговара да би се она рецимо са Држићем добро споразумјела око његових припадности, на што јој Дивна Зечевић отровно упада у ријеч: “Можда би се споразумјели, али Марин Држић би био рањен!”

Није Дивна Зечевић мијењала увјерења, него се око ње мијењао свијет, а онда се, као и толики честити људи из њезина нараштаја, хватала за оно што јој је било на располагању. Хватала се за зрак, за ништа, за идентитете, који за њу, паметну и образовану, напросто нису били једнозначни.

“Живот као вода хлапи” важна је, мучна и неопходна књига. Онима којима је до скандала, у њој је скандала више него у свим живим хрватским таблоидима и web-тоалетоидима. Истовремено, она је најава једне хрватске (и српске) културне драгоцјености, што се чува као рукопис у фундусу НСК, и бит ће увиду јавности отворено 2026. Тако је одлучио Петар Здунић, ауторичин удовац, којему би, као и њезиној кћери, вриједило посветити посебну лауду. Буде ли хрватске (и српске) културе, њезини ће дневници бити објављени у десетак томова, у наклади Института у којем је радила, финанцирани од државе, која ће на тај начин штитити хрватску (и српску) културу.

Читатељ у бескрају грли Дивну Зечевић, премда би, у то је сигуран, од ње живе бјежао онако како су бјежали сви они мушкарци које је тако силно вољела. Сви, осим једног, захваљујући којем имамо ову књигу.

Јерговиц

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.