Како изгледа кад у 40. продаш све што имаш и кренеш у непознато - бициклом

Знате ли да неки људи заиста живе свој сан?

BUKA portal / 28. децембар 2018

Епизода "Живот као сан" емисије Живот прича с разлогом је последња у овој години. Инспиративна исповест Снежане Радојичић стала је у сат времена мудрости о томе како заиста треба ићи кроз живот, и шта заиста значи када кажу - живети пуним плућима.

"Желим да возим бицикл, да пишем, да цртам, да упознајем нове људе и радим само оно што ме чини срећном", речи су жене која је једног дана одлучила да живот узме у своје руке.

Баш као и све сјајне ствари, прича Снежане Радојичић почела је одједном и у тренутку. Једног дана одлучила је да прода све своје ствари, својих 5.000 књига, сав намештај и гардеробу и кренула, не знајући где иде, на пут - бициклом.

Снежана на самом почетку признаје да је од малих ногу била мало аутистична и имала прикривену жељу да живи далеко од људи у некој дивљини. Ипак, никада није ни помислила да ће бити светски путник. Све до 40 године радила је у библиотеци која је била њен читав свет, и признавала само духовно путовање, па јој је чак и пут у Нови Сад тешко падао. Почетак нове 2011. за њу је значио нови почетак. Донела је две одлуке које су јој потпуно промениле живот. Прва замисао јој је била да бициклом направи круг око света, међутим...

"За Божић сам престала да пушим, након 27 година, током којих нисам забележила ниједан једини дан без цигарете! Није било лако, али када сам издржала један дан, онај први, знала сам да ћу победити… И за крај, оно главно: купила сам карте за Сицилију. Мој потенцијални сапутник Брајан, с којим се дописујем од октобра, долази 7. марта, а 14. летимо за Палермо. После пет месеци дописивања и разговора преко Скајпа, Брајан је дошао у Београд, и онај осећај да се знамо сто година, можда због исте врсте лудила и сна о педалању око света. Идем тако улицом сва усхићена, прожета осећајем да мој сан само што није почео да се остварује. Још само пар сати! Онда помислим на две и по године истрајног тражења пута и начина који би ме довели довде где сам сада, и осетим како ме целу преплављује немерљива радост. Почињем да се смејем наглас, а могла бих и да пљескам рукама, скачем или вриштим колико сам срећна."

Када је била дете тата јој је увек понављао да је најбитније да радиш оно што волиш. Мислила је: "па наравно да ћу да радим оно што волим", и као већина нас није разумела да све то касније крене другачијим путем. Али, Снежана сматра да морате да разбијете један свет како бисте открили чари неко новог, а она није хтела да има одступницу од било чега. Први пут када је на свом путовању остала сама, схватила је не постоји особа на овом свету на коју може да се ослони, осим на себе.

Причајући о путовању бициклом кроз Турску, шатор је поставила свега пет, шест пута. Јер, како каже, живот вас разуверава страха од непознатог. Често се са сапутником Брајаном раздвајала и спајала, па је исто толико пута остајала сасвим сама на путовању где не зна апсолутно никога. Много пута су јој странци нудили смештај и храну, али то никада неће доћи само од себе ако нисте довољно отворени према људима.

Пошто је једину зараду имала од стана који је изнајмљивала, негде пред прву годишњицу од почетка путовања, док је била у Русији сазнаје да јој је човек коме је изнајмила свој стан отишао и оставио је у дуговима које и данас исплаћује, али и без најминималнијег сигурног месечног дохотка. Тада је морала да нађе брзо решење. Почела је да ради као улични продавац кваса, а хтела је и да волонтира на једној фарми за бесплатан смештај и храну. Тада се десило "велико чудо пута".

 

"Неки од оних добрих људи са мреже почели су да ми уплаћују новац како бих наставила путовање. Тражили су од мене само да не одустајем од свог сна. Тако сам научила велику лекцију – ако следиш свој пут, ако не одустајеш ни кад се нађе у кризи, десиће се чудо."

За првих годину дана педалања прошла је кроз 13 земаља, прешавши 12.932 километра. Провела је на бициклу 972 сата и више од 300 ноћи под отвореним небом. За то време настало је 10.600 фотографија, на којима се јасно виде  4.392 сата слободе односно 263.520 минута среће. Али, изгубила је сапутника Брајана са којим је кренула у авантуру. У некој неђођији, у Албанији, окренуо се и напустио је.

"Ниједног тренутка нисам желела да останем без свог сна. Тај сан сам имала пре Брајана. Људи се прелако одричу својих снова, посебно жене зарад неког другог", искрена је Снежана која је другу годину путовања почела с вером у себе и свој сан, али и упознавањем са другим традицијима и земљама Блиског истока. Снежана је тада схватила суштинску разлику између запада и истока.

Снежана је на истоку научила да буде стрпљива и захвална због свих људи које је упознала. Поред тога, усудила се да учествује у вожњи бицикла једном од најзахтевнијих рута – кружном стазом Анапурна.

"Народи земаља окренутих западним културама мисле да су богом дани, и да имају право на нешто. Источњаци су захвални, не траже ништа. Тако велике заједнице морају да науче да буду добри једни према другима, и поштују се међусобно."

Померање граница био је један од главних разлога због којих је Татјана Војтеховски угостила Снежану Радојичић, нарочито због изазова на који би мало ко пристао. У авантури, која је трајала петнаест дана, Снежана је успела да савлада стрме литице по којима се тешко хода а камоли вози, набујале реке које се обрушавају на путеве, да се избори са снегом, поледицама и хладноћом и на крају се успне на врх – превој Торунг ла. Ту, под кровом света, осећајући сопствену ништавност у односу на величину и постојаност врхова око себе, доживела је искуство које сликовито описује као "смрскавање ега под тежином хималајских громада". А онда се са висине од 5.416 м на колико се налази превој Торунг ла спустила у пустињу и наставила да педалира. После петомесечне паузе у Непалу током које се одмарала од успона на Хималаје и писала роман, дошло је време за нову велику авантуру – прелазак пустиње Гоби.

Возећи од једног пограничног места уз кинеску границу, до монголске престонице Улан Батора, за десет дана прешла је 765 километара кроз најсевернију и најхладнију пустињу на свету. Током тих десет дана доживела је температурне распоне од плус тридесет до минус десет, смрзла се као никада до сада, имала неке необичне сусрете и нашла се у чудним ситуацијама, померајући опет границе својих страхова као и издржљивости.

Снежана је у Непалу завршила своју прву књигу о путовањима "Закотрљај ме око света", а трећу по реду. Ту се није зауставила, па је написала и "Преко Хималаја и Гобија", а потом и "Номад", после које је изразила жељу да посети Јапан.

Последње путовање била је Северна Кореја из које је дошла препуна утисака и са још једном књигом "Сверна Кореја - путовање по земљи Ким Джонг Уна", у којој је писала о својим утисцима као Српкиња која је о Северној Кореји слушала само легенде. Неке од занимљивих детаља из књиге издвојили смо у наставку.

Немају интернет, имају само три ТВ канала, сви старији од 17 година морају да носе значку са ликом лидера, строго на левој страин код срца. Има више модела и разликују се по друштвеном слоју. Лојалност партији је изнад свега, али се и поред свега тога изузетно цени приватност.

"Пут вас научи да извучете све најбоље и најгоре из себе. Ја се надам, чини ми се, да сам постала мало бољи човек зато што сам примила толику доброту. Не можете задржати све то а да не шаљете даље", закључила је Снежана којој је наредна жеља да посети Јужну Америку.

Извор: Ноизз.рс


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.