Како су Француска, Норвешка и Холандија ријешиле проблем загађеног ваздуха

Проблем прекомјерног загађења ваздуха у Босни и Херцеговини је могуће ријешити примјеном најбољих искустава из свијета, прилагођено нашим околностима.

BUKA portal / 24. децембар 2018

Предуслов је да се политичке елите натјерају да им здравље људи постане приоритет. Док год се градови третирају као низ грађевинских парцела које треба уновчити, а не као мјеста на којима живе људи, рјешења неће бити, каже Анес Подић из Удружења Еко акција.

Према статистикама Свјетске здравствене организације, 2017. године, БиХ се налазила на другом мјесту по броју умрлих од болести узрокованих загађењем ваздуха лебдећим честицама.

”Закони у БиХ и бројне стратегије у овој области, прављени посљедњих деценију и по на различитим нивоима власти, на први поглед изгледају професионално и одговорно урађени, по узору на одговарајуће прописе ЕУ, све док се не удубите у битне детаље. Онда се открије да је њихова примјена скоро па непостојећа, да често недостају кључни подзаконски акти, да је казнена политика изузетно блага, да институције које би се требале старати о њиховом провођењу осиромашене и кадровима и опремом”, каже Подић.

Према његовим ријечима, механизам околинских дозвола уопште није довео до побољшања стања у овој области. Напомиње да је бројним научним студијама установљено да не постоји доња граница испод које лебдеће честице немају штетан утицај по здравље.

Подић наглашава да се “напорне, понекад и врло скупе битке воде широм свијета да се загађење лебдећим честицама сведе на најмању могућу мјеру”.

Говорећи о проблему загађења ваздуха у Великој Британији, Подић подсјећа да је „епизода смога у трајању од пет дана 1952. године у Лондону однијела чак 12.000 живота“.

”Тај догађај је убрзао доношење мјера за свеобухватну контролу загађења ваздуха у Великој Британији. Након ове трагедије влада је 1956. усвојила Закон о чистом ваздуху, што се данас сматра прекретницом у заштити животне средине у Великој Британији. Закон је укључио овласти за успостављање зона без дима у градовима, у којима је могуће користити само горива која неће стварати дим. Закон је садржавао мјере којима је осигурано и измјештање електране из градова и повећање висине димњака. Такођер обезбијеђене су субвенције домаћинствима за прелаз на чистија горива – бездимна чвста горива, природни плин и струју, што је смањило емисије лебдећих честица и сумпор диоксида из кућних ложишта”, појашњава Подић.

Додаје да се прелаз на чиста горива није догодио преко ноћи, те да је било потребно још скоро три деценије и још један закон о чистом ваздуху 1968. којим су прописане додатне обавезе спорим локалним властима, прије него што су програми за контролу дима коначно успјешно приведени крају.

”Велика Британија и сада има проблеме са загађеним зраком, но сада су главни извор загађења моторна возила”, каже Подић.

Говорећи о случају Ирске, Подић је казао како је та земља 1990. увела забрану оглашавања, продаје и превоза угља (у питању је необрађени угаљ, какав је најчешће у употреби и код нас). Такође су уведене и зоне без дима и све је то довело до побољшања и квалитета ваздуха и здравља, смањењем броја умрлих од плућних и кардиоваскуларних болести.

”Просјечне концентрације црног дима у Дублину смањене су за 70 посто након забране угља, број умрлих је опао за 5,7 посто. Број умрлих од болести респираторних органа је опао за 15,5 посто и број умрлих од болести кардиоваскуларних органа је опао за 10,3 посто. Сваке године је забиљежено мање умрлих: у просјеку око 116 од болести респираторних органа и 243 од болести кардиоваскуларних органа”, казао је Подић.

Према његовим ријечима, Краков у Пољској, земљи која је велики произвођач и потрошач угља, уводи забрану ложења угља у домаћинствима, ресторанима и пословним просторима, почевши од септембра 2019. године.

”Процијењено је да 88 посто загађења из неиндустријских извора у Пољској долази из кућних ложишта у којима се ложи угаљ. У Кракову су кућна ложишта извор скоро 50 посто укупног загађења лебдећим честицама. Уз забрану угља, планиране су и додатне мјере, попут проширења мреже централног гријања, побољшања градског превоза и ограничења приступа аутомобилима у центар града”, казао је Подић.

Подић напомиње да највећи проблем загађености ваздуха данас у Европи није индустрија, већ аутомобили.

”Грац у Аустрији био је први град у Европи који још 1992. као мјеру за смањење буке, загађења и повећање безбједности увео ограничења брзине моторних возила на 30 км/х у насељеним дијеловима града и 50 км/х на транзиту. Примјер Граза су послије слиједили и други градови, попут Париза, Беча, Берлина, …”, напомиње Подић.

Додаје да Луксембург почевши од 2020. уводи бесплатан градски саобраћај за све.

”Главни град Финске, Хелсинки планира да драстично смањи број аутомобила на својим улицама прије свега тако што ће даље развијати јавни саобраћај, уз веће накнаде за паркирање, нове бициклистичке стазе, проширење пјешачких зона. Циљ је да градски саобраћај постане тако добар да више нико неће жељети да вози аутомобил”, наглашава Подић.

Према његовим ријечима, Бангалоре, град у Индији, урадио је конверзију свих 6.000 аутобуса градског превоза на природни плин, што је смањило загађење које узрокује саобраћај за 20 посто. Фрајбург, град у Њемачкој има више од 500 километара бициклистичких стаза и јефтин и ефикасан систем јавног превоза. У дијеловима града забрањено је паркирање, чак и за станаре. Као замјена онима који се одлуче на живот без аутомобила, понуђено је јефтиније становање.

”Низ земаља, Француска, Велика Британија, Норвешка, Холандија, листа је сваке године све дужа, планира потпуну или дјеломичну забрану возила са погоном на дизел и бензинске моторе како би охрабрили прелазак на електрична возила”, истакао је Подић.

 

Фена


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.