Корзика 100 година касније: ЖИВОТ ме је одвео у француско село које је отвореног срца примило српске ИЗБЈЕГЛИЦЕ

У луци је било толико људи да са брода нису могли све да их сагледају, дуж пристаништа вијориле су се српске и француске заставе, а Корзиканци су махали пристиглим Србима и узвикивали: „ Виве ла Сербие! Виве лес хéрос сербес!“

BUKA portal / 26. новембар 2018

Након вишедневне пловидбе од Медове у Албанији, где су стигли током Солунског фронта, преко Месинског мореуза до Бастије, другог града по величини на Корзици, више од хиљаду болесника, старих, жена и ђака, са првим зрацима сунца угледали су планинске врхове француског острва.   

У луци је било толико људи да са брода нису могли све да их сагледају, дуж пристаништа вијориле су се српске и француске заставе, а Корзиканци су махали пристиглим Србима и узвикивали: „ Виве ла Сербие! Виве лес хéрос сербес!“ (Живела Србија! Живели српски хероји).

Долазак српске сирочади на Корзику / Фото: Цоллецтион Сиголèне Францхет д’Еспереy Вујић

Морам признати да сам, иако сам на Корзику отишао на одмор са жељом да не радим, по искрцавању из брода у луку Ајачо одмах помислио на наше људе који су овде били збринути током Првог светског рата и пожелео ипак да напишем текст о томе. Њих је било око 5.000: рањеника, болесника, жена, деце, старих…

Одмах су добили одећу и обућу, један део пристиглих је отишао у интернат, где је данима све врвело од љубазних Францускиња које су доносиле слаткише и воће да угоде гостима из Србије. Како Зоран Радовановић у својој књизи „Срби на Корзици“ преноси речи Веље Јовановића, једног дана грађани су закупили ресторане и посластичарнице у булевару Паоли у Бастији, а за столом испред локала били су домаћини који су мотрећи пролазнике на улици, пресретали Србе и са познатом неодољивом француском галантношћу позивали их да буду њихови гости.  

Избеглице са Балкана пристизале су бродовима од децембра 1915. до јануара 1916. године, а хуманитарну мисију Велике Британије са својом мајком водио је Британац Едвард Бојл. Пошто Енглези нису желели да оставе српске избеглице на Солунском фронту, генерални конзул Француске у име своје владе позвао је чланове енглеске мисије да их доведу на Корзику.

Тако је ово острво постало острво егзила за француске пријатеље, протеране са свог огњишта због несрећног рата и мржње. Француска са британским савезницима угостила је Србе на свом тлу, асимиловала их и пружила им прву помоћ, а након тога обезбедила и школовање, становање, храну и све што им је било неопходно.

Један час у српској школи / Фото Цлицхé Исидоре Ауберт

На Корзику су, да би помогли Србима током њиховог преласка преко Албаније и Грчке, евакуисани и Британци и Шкотланђани, доктори и медицинске сестре, представници Енглеске мисије и Болнице шкотских жена. У организацији додатних група избеглица, којима је обезбедио прихват и смештај, посебно се истакао председник префектуре Анри Жорж.

Неки Срби су имали новца да плате останак у хотелима, или да изнајме собе, апартмане или виле у околини, али они који нису имали довољно пара, упућени су у касарну Абатучи, а болесни и рањени у Болницу шкотских жена.

Железничка станица у Ајачу има свега три перона

Како судбина то у животу удеси, тако сам и ја имао срећу да се преко својих француских дипломатских контаката, у Ајачу састанем са професором историје, господином Филипом Коломбаном, а затим преко њега да дођем до професора филозофије Жан Франсоа, који је пореклом из села Бокоњано у којем су Срби били смештени.

Како се, да поновим, ништа не дешава случајно, тако се испоставило да тог дана када сам возом кренуо од Ајача до Бастије, баш тог радног дана (понедељак 9. септембра 2018) Жан Франсоа је имао слободан дан и био у викендици! Невероватно! Све је ишло као по лоју. Ухватио сам воз, после неколико сати вожње кроз предивне брдовите пределе храстове и букове шуме и четинара сишао на станици Бокоњано, са домаћином стигао до центра села и кренуо у експедицију!

Испоставило се да је Жан Франсоа већ био у Београду, да имамо заједничке познанике из српске престонице и да добро познаје српско-француску историју. „Ле монде ест петит“, што би рекли Французи. Свет је заиста мали.

У центру села срећемо се са градоначелником и његовом супругом, која ми из општинског регистра вади и штампа на папирима изводе умрлих и рођених Срба на Корзици у периоду Великог рата.

Бокоњано је мало место и сви се знају. Госпођа која је видела да фотографишем на улици понудила је да пробам њене колачиће – канистреле.

Одлазимо до гробља у Бокоњану и проналазимо само један гроб избеглице из тог периода. Реч је о о доктору Густаву Хаклу, пореклом из Загреба, који је овде лечио избеглице и локално становништво и био веома цењен. У Књизи умрлих на француском језику пише да је преминуо 3. маја 1918. године, у 5 часова, у 35. години (рођен је 16. априла 1883. у Загребу и био је син Густава Хакла и Марије Арнолд).

На гробљу у Бокоњану пронашли смо гроб доктора из Загреба

Покушавамо да очистимо гроб од земље и траве, али не успевамо да видимо све речи које су на њему уклесане ћирилицом на српском и латиницом на француском језику. Градоначелникова супруга ми обећава да ће ми послати фотографију кад све буде уређено.

Иначе, пре неколико година удружење са Корзике „Пер а ПацеПоур ла Паиx“ организовало је долазак делегације из Шапца са писцем Радовановићем, која је посетила гробље, а ове године су и ђаци тог града на Сави, као и из Македоније били овде и извели позоришну представу.

Сазнајем да су и Срби на овом гробљу сахрањивани, али да су њихови гробови касније ипак пренети у Србију.

А како је изгледао живот деце, ђака, студената овде на Корзици?

Основне, више основне, лицеји, коледжи и више женске школе биле су у већим градовима, у Ајачу и Бастији и у мањим местима, у Бокоњану, Учијану и околини. Циљ је био да ђаци сачувају српски језик и српску културу. У почетку су имали само часове француског језика и гимнастике, а касније и часове историје и српског језика. Француско-српски речници и уджбеници граматике стигли су из Швајцарске.

Група српских ђака / Фото Цлицхé Исидоре Ауберт

Деца су учила по програму који је у Србији био на снази пре Великог рата и имали су професоре из отаджбине. У Ајачу је шеф групе био Владан Гојковић, у Бокоњану Коста Јосифовић, у Учану Миодраг Мирковић, а у Бастији Лазар Стојковић.

Према неким подацима објављеним 1918. године, током Првог светског рата на Корзици се школовало 319 основаца, од тога 200 ученика и 119 ученица, а према једном другом извору у пролеће 1916. године на француском острву било је око 5.000 избеглица из Србије (Извор: „Срби на Корзици“, Зоран Радовановић).

Ово је кућа у којој је некад била дечачка школа

У вили Шале, недалеко од центра села оформљена је српска дечачка школа, а ову кућу на спрат закупио је Едвард Бојл. Ђаци су у њој учили током 1916. и 1917. године, били су распоређени у собама на спрату и у приземљу, а слободно време проводили су у дворишту. Учитељи су им били Љубомир Пенезић и Драгомир Ђоковић, а крајем 1916. стигао је још један њихов колега из Србије, учитељ Лаза Стојановић, познат по надимку Лаза Сикирица, јер је предавао у школи у селу Сикирица крај Параћина. Пошто је био вичан столарском занату, учио је децу како да израђују предмете од дрвета и држао им часове ручног рада.

Школа у Бокоњану затворена је у јесен 1917, а свршене ђаке Енглеска мисија распоредила је на усавршавање заната. Данас је ова кућа у приватном власништву и делује напуштено.

Ресторан са предивним погледом и укусном храном, у центру Бокоњана

 

Недалеко од ње налази се ресторан у којем сам ручао са Жаном, а затим сам, пре одласка на воз за Бастију, сазнао како је у Француској 25. јуна 1916. обележен Српски дан, односно дан сећања на Косовску битку.

О томе читајте у наставку ове репортаже на овом ЛИНКУ.

У овом тексту су наведени поједини подаци из књига „Цорсе, терре д’аццуеил, терре д’еxил: 1914-1918“ (Симон Гиусеппи) и „Срби на Корзици“ (Зоран Радовановић).

Текстове о Француској пронађите ОВДЕ.

Текст: Ненад Благојевић www.прицесадусом.цом (Текст је власништво привредног друштва Медијска кућа Приче са душом доо и могуће га је пренети у други дигитални медиј уз обавезну објаву изворатекста и објаву линка ка www.прицесадусом.цом у самом тексту и на крају текстаФотографије јепотребно потписати онако како стоји у назнаци „Фотографије“. Текст није дозвољено пренети у штампанимедиј)

Фотографије: Ненад Благојевић; колекција Сиголèне Францхет д’Еспереy Вујић; Цлицхé Исидоре Ауберт

 

 


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.