Култура још није умрла, а кад ће, не знамо

Она прича „каква култура кад народ нема хљеба да једе“ уопште не пије воду, јер народ нема да једе баш зато што су на власти и по свим одговорним позицијама углавном људи којима је култура у свој својој ширини посљедња рупа на свирали...

Milijana Pavlović / 17. фебруар 2013

„Није богатство оно што доноси културу, него је култура оно што доноси и богатство.“
Клаудио Абадо

 

 

Појам културе је веома широк и обухвата не само стваралаштво, него читав низ фактора који се тичу људске свијести и њеног унапређивања, па самим тим представља веома битну ставку у еволуцији човјечанства. Код нас се тај појам у широким народним масама своди на све што захтијева интелектуални напор, исто се квалификује негативним предзнаком, те је самим тим и непожељно и замијењено много лакше „варљивим“ производима. Посљедњих мјесеци прича се увелико о пропасти културе у овој земљи (у оба њена ентитета). Ситуација је страшна, новца је све мање, криза је и тако то. Новац се спомиње као кључни елемент у одржавању овдашње културе на животу, а сав ефекат било каквих пара уложених у културу у стању у којем се ова земља налази у свим слојевима друштва једнак је оном који производи апарат за вјештачко дисање пацијенту који вегетира у дубокој коми са трајно оштећеним можданим функцијама. У цијелој овој причи постоји неколико битних аномалија. Сама упозорења на тренутну ситуацију закаснила су бар двадесет година. Боксеру који је већ у нокдауну сасвим је апсурдно говорити да покрије лице. Вапаји за спас културе самим тим су бескорисни и сувишни – она је већ једном ногом код Покојне Милеве на кафи. Ништа то није дошло одједном, па да сад будемо изненађени, него је резултат дјелимично систематског уништавања једне земље у којем је рат само нуспојава (о свему томе се већ нашироко писало), пословичног балканског менталитета (посебно похлепе, сујете и стила „послије мене потоп“), те промјене структуре становништва као резултата свега наведеног. Ови фактори су сви међусобно веома повезани, а оно што је произашло из њихове комбинације је, нажалост, изузетно видљиво и прилично биједно. О замјени способних подобнима и свему што иза тога стоји не треба трошити ријечи, ко разумије схватиће. Проблем није, нити је икада био, у сјечењу буџета – то је искључиво посљедица, никако и узрок пропасти културе у једној земљи. Джаба новци ако се не троше гдје треба. Чак и да се даје десет пута више финансијских средстава него сада, ситуација би и даље била иста, јер би та средства ишла у исте џепове или на једнократне пројекте без трајне вриједности, троши се потпуно неефективно. Култура би добијала неке ћошкове, тако, да се закрпи која рупа и да не нестане струје на апарату за вјештачко дисање. Којекаква удружења која су представљена као културна су параван за самопромоцију и кратковиде подухвате (свака сличност са конкретним удружењима је сасвим намјерна). Сви би да одједном добију нешто за шта требају године залагања, као и онај што је изјавио да једва чека да се врати на село и да држи овце, али му за то треба десет хиљада марака како би имао стадо и одмах имао приход од њега. Свака част нпр. Стефану Миленковићу, али зар нам сада није потребније десет концерата младих људи којима треба афирмација јер су је радом и заслужили, него спискање буџета на један концерт који нема неке трајне посљедице за средину у којој је одлазак на концерт класичне музике нешто што раде досадни људи? Гдје су пројекти који су оставили трага у овој земљи? Шта имамо од представа и концерата за које улазнице не могу да добију они којима је до тих догађаја заиста стало, јер се дијеле међу политичарима и бизМисменима који немају појма шта гледају и врло често се уопште не појаве, пошто све то виде као смарање? Каква се ексклузива ствара? Откуд право да се одлучује ко ће да присуствује концертима? Глуми се нека елита, а у Берлинској Филхармонији на примјер, стварној умјетничкој елити са недодирљивим квалитетом од чијих смо висина овдје свјетлосним годинама далеко, било ко, па и студенти, може отићи на касу и добити улазницу за догађаје које преносе телевизије широм свијета, а да уопште није битно да ли је у роду са директором Филхармоније, да ли је некоме кум или просто припада правој странци. У свијету ексклузива не значи да је тешко доћи до карте, него да се ради о догађају врхунског квалитета. Култура треба да ствара стандарде, а не да подилази публици као што сад ради. Култура мора да квалитетом доведе спонзоре до тога да се утркују да се рекламирају на неком догађају, погледајте само странице програма позоришта и оркестара који заиста имају квалитет. Неће нико потрчати да даје новце неодређеној групици која се зове овако или онако, а чија прича заиста има за циљ само једну ствар – извући паре, које послије дијели увијек истих пар људи. Човјеку који даје новце мора бити кристално јасно за шта их даје, а то не могу да објасне људи који и сами имају нејасне циљеве или их немају уопште. Треба да се доведе до тога да спонзору, министру, предсједнику буде част што сједе у дворани и присуствују нечем заиста битном, а не обрнуто. Док год се не схвате ове ствари, ова земља ће да има само сурогате културних институција, а и они су пред истребљењем. Најгори и најглупљи изговор за докусуривање цијењене (скоро) покојнице је – нема пара. Користе га сви, од власти до назови-културних радника, то је класична флоскула за мазање очију, а богами и умиривање сопствене савјести, јер ето, треба ипак нешто рећи у одбрану самих себе, иако је у питању заправо изговор за нерад и недостатак визије. Чињеница да нема новца је директна посљедица уништавања образовања и културе, а не обрнуто, како се годинама упорно тврди. Она прича „каква култура кад народ нема хљеба да једе“  уопште не пије воду, јер народ нема да једе баш зато што су на власти и по свим одговорним позицијама углавном људи којима је култура у свој својој ширини посљедња рупа на свирали, па тако добијете да Кастел није јавни споменик него декор за приватне журке, на Балкани се гради бетонско ругло, поплоча стаза око језера и довезе подморница за кич вјенчања, затвори се Земаљски музеј у Сарајеву, омладински домови се продају да би били магацини приватницима, по умјетничким академијама висе људи који своје комплексе лијече на студентима којима се смучи позив који су одабрали кад виде с ким ће да га дијеле, нико не чита. Студенти долазе на испите у папучама, непристојним деколтеима и сасвим им је нормално да се чини све како би се испит положио без много залагања. Умјетничка музика се пушта на ТВ само кад неко битан умре (и то са потпуним незнањем, јер се иста сматра за мртвачку музику, па је свеједно шта пустиш, ионако је за гробље), чак је могуће да и декан једног факултета на помен умјетничке музике изјави „јој немој мене с тим, ја сам Крајишник“, да врхунски пијанисти сједе за раштимованим клавиром док их особље убјеђује да је исти наштимован, па не знају да ли да се смију или да плачу. Лјуди се појављују на свечаним приликама обучени свакако, без икаквог осјећаја за било шта. Лијече нас неспособни, и то само кад мало „подмажемо“, свако ко има било какво звање допушта себи да се иживљава над нама, старци умиру од глади, а неписмени политичари се возикају у прескупим лимузинама – народ је ионако потрошна роба. Све је то дио културе или, много прецизније и бруталније, њеног недостатка. Кад се обрну вриједности, наруши етика, истовремено пате и естетика и опште добро једног друштва. Најгоре од свега је кад они који су на позицијама и звањима која подразумијевају да би требало да те вриједности бране, чувају и промовишу, заправо ударају посљедње чавле у њихов ковчег. Због своје похлепе и сујете, труде се да нико ко зна грам више од њих не дође до прилике да уради нешто јер се боје за сопствену позицију. Само, не јури свако за позицијом као они, много шира слика је у питању (нпр. стварање нечега што ће наџивјети сваку власт), а они је из свог скученог свијета не виде и сматрају да би се свако понашао идентично њима. Властодршци, наравно, изузетно познају те њихове особине и обилато их користе. Напредак подразумијева рјешавање проблема, а проблеми су ти који омогућавају контролу и зашто би врх допустио њихово рјешавање? Да култура није у рукама таквих, не би ни било могуће да власт тако управља и њоме и народом. Није баш све под контролом политичара и највећа је заблуда вјеровати у супротно. Политика не може ништа без подршке народа, било да је она отворена или прећутна. Јак интелектуални слој и јака култура изражена у свим порама друштва, заједно са свјесним грађанским сталежом, доводе политичаре у ситуацију да пазе шта раде. Свијест се директно подиже културом. У овом тренутку ниво свијести народа је такав да је сасвим нормално да људи не мрзе политичаре што троше милионе марака на возни парк, виле и проводе (и све то на туђи рачун наравно), него зато што и они немају исту могућност. Нјихов ум не иде даље од оваквих идеја. До тога се, наравно, дошло комбинацијом раније поменутих фактора и такав народ никад неће изаћи на протесте на којима ће се скупити више од пар стотина људи и политичари то одлично знају. Полуинтелектуалци и полусвијет. Они који вјерују у културу имају далеко већу могућност да предвиде и осигурају будућност од оних који се баве само тренутном коришћу. Уопште није случајно да су најбогатије оне земље у којима су у неком тренутку прилику добили људи са визијом и у којима улагање у културу (у сваком смислу и на сваком нивоу) никада није долазило у питање. Развијањем свијести о правим вриједностима развијају се и могућности да се оне одржавају и унапређују, а тиме се ствара и начин да се генерално побољша живот, што апсолутно укључује и финансијску страну. Нажалост, умјесто да се примјењује овај логични модел, инсистира се на сасвим супротној тврдњи да без новца нема културе, јер, замислите, она је скупа и само материјално богатство омогућава да се она шири, као да се ради о неком луксузу или ексклузиви који нам ето, сам по себи треба, па би било добро да га имамо. Она мора да буде доступна свима, а не да се неко понаша као њен власник. Тешко је народу објаснити зашто треба култура, кад у овој земљи ни културни радници (тј. они који себе тако називају, прави културни радници од ових не могу доћи до изражаја) не схватају шта је она заправо и како се ствара. Визија се може извући и из смећа, ако постоји воља. Ипак, код нас је битније извући неки хонорар него створити нешто од непролазне вриједности. Култура није скупа, она је непроцјењива и налази се у темељу постојања и идентитета сваког народа. Скупи су нерад, изговори и малверзације, јер трајно уништавају перспективу једне земље, одузимајући будућност и онима који још нису ни рођени.

Од исте ауторке:  Пошто кило академске части?

                          О узгоју оваца и сличним дисциплинама

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.