Марија Ратковић: Јастук под хаљином

У Србији ће две жене постати мајке једне бебе. То ће се догодити у земљи у којој није дозвољен геј брак…

Marija Ratković / 08. фебруар 2019

Foto: Ilustracija

Пре неки дан је у рубрици Забава изашла вест да ће наша премијерка постати мајка. Њено дете родиће њена девојка. У Србији ће две жене постати мајке једне бебе. У Србији у којој није дозвољен геј брак, није дозвољена вештачка оплодња женама без партнера или са истополним партнеркама, а није дозвољено ни сурогат мајчинство. Али закони Србије су мало коме битни и лако их је заобићи. Свеједно, радовала сам се због њих и нас у будућности, коју ћу надам се дочекати.

Две године раније сам била на конзилијуму у болници Народни фронт. Група лекара саопштила ми је своју одлуку поводом дијагнозе рака грлића материце. Радикална хистеректомија је операција којом се одстрањују материца, јајоводи и јајници, пресецају се лигаменти и нерви, као и горња трећина вагине. „Могу ли бар да сачувам јајне ћелије?“, питала сам. Једна лекарка се насмејала: „А где ћете са њима?“ На тренутак сам се збунила и почела да муцам: „Постоје клинике, ако не код нас, има у свету, не знам имам ли довољно времена“, а онда сам се угасила. Она мене није питала где ћу са њима сад, кад их из мене изваде. Питала ме је где ћу са њима касније, кад будем празне утробе, где да ми их врате.

На другом конзилијуму су се опет сложили да није могуће сачувати моју материцу, јер је тумор у међувремену нарастао за пола сантиметра и ризик је превелики. Које су моје опције, питам, а они кажу: знате, сад је донет тај закон, сурогат материнство је кривично дело, мада ми мислимо да је само питање времена када ће то бити дозвољено, а и наука напредује. „Могу ли бар да сачувам јајне ћелије?“, опет сам питала. Друга лекарка ми је рекла: „То је неизвесно, не можете чувати јајне ћелије о трошку државе јер, знате, ви никада нећете моћи да будете мајка. Али имали смо један случај, чекајте да назовем да питам. Имамо ту опцију, то је пионирски подухват, да извадимо ткиво јајника, па га замрзнемо. То је научни пројекат, то можда можемо да урадимо.“

„Ваша ситуација је деликатна, морате да идете на још један конзилијум“, рекла је трећа лекарка у приватној клиници излепљеној флајерима о крио замрзавању. „Нико овде неће хтети да вам ради стимулацију ни чување јајних ћелија, јер је ризик превелики“. Тражила сам опције и лицитирала могућностима које жене са мојим здравственим проблемима имају у свету. Уместо опција налазила сам само законски и подзаконски муљ. „Знате, код нас се закони доносе споро, ви просто нећете дочекати сурогат материнство у Србији. А све и да извадите јајне ћелије у овој земљи, ви их не можете изнети у неку земљу где вам је сурогат омогућен. Ми имамо такозвану биоетичку комисију, која би вам издала одобрење да изнесете свој биоматеријал из земље, али то вам је мука. Ако ћете мој савет, идите из земље, млади сте, имате времена“. Звала сам правника. Питала сам се како је могуће да сам дошла до зида, да сам исцрпла све могућности, да у Србији нема опције за мене.

Пронашла сам клинику у Белгији која се бави фертилитетом онколошких пацијенткиња и пацијената. Тамо раде и неки људи из Југославије, љубазни су и предусретљиви, користе мејл и телефон. Што се цена тиче, замрзавање јајних ћелија је 2.000 евра плус лекови за стимулацију. Сваки дан мониторинга поступка је 150 евра. Неопходна је и консултација са њиховим лекаром и сестром. Потписивање правних докумената је близу 200 евра. Лапароскопија са оваријектомијом је 800, а чување оваријалног ткива је 750 евра. За седам дана у Белгији то би било 3-5 хиљада евра, уз изнајмљен стан и храну.

Писала сам писма клиникама у Чешкој и Грчкој; тражила сам законске процедуре и неко место на свету у коме је истовремено дозвољено чување јајних ћелија онколошким пацијенткињама и сурогат материнство по било којој цени и под било којим условима. Свашта сам сазнала о врстама и подврстама сурогата, о статистикама рађања из смрзнуте јајне ћелије, ембриона, узгајане јајне ћелије из криогенизованог ткива јајника, о трансплантацији јајника у онцофертилитy процедурама. Читала сам и о трансплантацијама материце и осталим мерама које конзервативне земље попут Турске и Саудијске Арабије предвиђају у недостатку опције алтернативних метода размножавања. У једном часу сам знала сваки закон и пропис код нас и у свету. Француска има трипартитно родитељство али не и сурогат, Енглеска дозвољава сурогат али не и држављанство мајци, Канада признаје сурогат али само из алтруистичких побуда, Америка стандардно – може све ал’ за паре; негде може само за родбину, негде једино не за родбину, негде се мајка одриче детета, негде она није у својству родитеља. Наишла сам на случајеве жена које су ишле само на зрачење, па су родиле децу из пресађених јајника, или из уметнутог генетског материјала, или из јаја која су расла у епрувети; сазнала сам за дете из трансплантиране материце и два из ткива јајника – можда ми се све помешало. Говорила сам себи: камо среће да сам лезбејка, било би ми лакше, моја девојка би ми родила наше дете. Али да, ни то није легално у Србији.

Одем на сајт, гледам сурогат мајке, читам биографије, фине неке жене, имају децу. Углавном верују у бога, желе да помогну. Закони су кројени тако да спрече злоупотребе, да спрече сиромашне да се уселе код вас, да зарађују, и да спрече богате да туристички иду у земље трећег света и купују потомство. Ти закони виде жену као материцу, јер „мајка је једна“ још од римског права. Читала сам и староримске законе да пронађем извор свег тог бесмисла, онога што Фуко зове крвљу која се сасушила међу параграфима. Читам приче људи који су покушавали, који се воле и само им недостаје дете, па продају стан, земљу; у Калифорнији је 100.000 долара само сурогат, а 180.000 ако су и сурогат и јајна ћелија; наши углавном иду у Украјину, кажу тамо је јефтиније. На неком форуму један пар који живи на граници са Црном Гором каже да је жена морала да носи јастук испод одеће кад иде у продавницу, да после људима не буде чудно. Неко ми саветује, само оздрави, родиће ти нека Румунка, није скупо, 10-15 хиљада. Онда неко други каже, ма шта се цимаш, пријави се у Републици Српској, нек ти нека жена роди дете, средићемо у општини, неким људима је једна жена родила за пет сома евра. И онда ми је прекипело.

Хоћу нормалан однос са свесном одраслом особом уз надокнаду реалних трошкова, знање и свест о томе шта се десило, виђање и посете – не желим да моја срећа почива на експлоатацији, крађи или злочину. Нећу да идем у Босну, нећу да носим јастук испод хаљине, нећу да ми децу рађају потлачене мајке ни за 5 ни за 105 сома, нећу да шверцујем и подмазујем неког за папире, па да се ко госпођа вратим с чедом у рукама преко Павловића моста. У том суманутом свету где једна понижена жена глади јастук уместо стомака, док друга рађа ко зна које дете за новац који не иде њој, постали су ми јасни они који краду бебе или пробадају стомак иглом за штрикање, они који остављају децу на прузи, постало ми је јасно све, од чедоморства до суровог убиства с предумишљајем. Ако имамо крвничке законе више нисмо људи.

Сликала сам се гола са ожиљком преко целог стомака, да се зна да на мом стомаку неће расти јастук уместо бебе. Мислим да нема ничег лошег нити криминалног у томе што желим могућност да будем мајка и не желим да ме закон, или моје одсуство из закона тера на понижење, кривицу и злочин. Нећу да скривам свој бол, као што не бих скривала ни девојку, дете или мужа. Нећу да ми стручна лица говоре „да си до сад хтела, родила би“, нећу да ми прекорно придикују „толика деца чаме по домовима, иди па усвоји“, јер деца не треба да чаме по домовима и усвајање деце није алтернатива биолошком родитељству. Само у заосталим и конзервативним патријархалним земљама усвојена деца „мењају праву“, иако су деца за усвајање права, да правија не могу бити. Само у заосталим земљама жена која нема материцу је пресађује и ризикује свој живот живећи на имуно-супресантима да би родила. Само у заосталим земљама децом се тргује, она се скривају, краду и прецртавају у матичним књигама. Закони су увек одраз друштва. Један стари југословенски филм почиње речима „Стари мудрац је рекао, ако хоћете до краја упознати неку земљу, ако хоћете да схватите праве разлоге свјетских догађаја: потражите жену“. Томе додајем: надајте се да не лежи затворена у неком подруму, да има здравствену књижицу и личну карту, да има право да располаже својим телом, да не абортира кришом у сумњивим шупама женску децу седми пут, да не носи данима мртво дете у стомаку јер нема оверену књижицу, да не носи месецима јастук под хаљином јер ће ићи у затвор, да је не продају, не касапе и не развлаче по болницама док јој пуштају откуцаје срца ембриона који не жели. Као жена, упознала сам ову земљу из прве руке, много боље и потпуније од многих. Зато и желим да је мењам.

Оно што ја хоћу може да се деси, сада када Ана Брнабић постаје мајка. Волела бих да премијерка уради нешто и за родитељство свих нас:

– да легализује истополна партнерства,

– да декриминализује и легализује сурогат материнство,

– да омогући очување фертилитета и асистирану репродукцију за онколошке пацијенте,

– да укине старосне границе за све процедуре чувања фертилитета и асистиране репродукције као и усвајања,

– да флексибилизује процедуре усвајања.

Надам се да наша премијерка није једна од оних који се лече у иностранству док у њиховој земљи људи који се разболе бивају кажњени због тога, или у некој развијенијој земљи добијају азил због прогона хомосексуалаца, или постају родитељи на начин који је криминализован или крши законе или се одвија у сивој зони дерегулисаних односа и веза, где лекари, биоетичке комисије и конзервативни политичари треба да зажмуре на једно око. Јер Ана је наша.

Е па и ми смо Анини. Сви припадници ЛГБТ+ заједнице, сви трансджендер људи који на своју руку пију хормоне па добијају разне болести укључујући и рак, све жене које кришом иду на 5 или 7 стимулација јајника па после добију дијабетес, рак дојке или јајника, сви мушкарци којима су одстрањени тестиси и имају само мало сперме коју не могу да изнесу из земље јер још није заседала биоетичка комисија, сви они који су се посвађали и развели док су плакали и хистерисали око побачаја, неуспешних покушаја да буду родитељи, сви они који су остарили покушавајући, сви они који су продали станове и њиве, који су се задужили због лечења у иностранству, због сурогат материнства или усвајања детета из неке ратом захваћене афричке земље, сви који умиру а не могу да оставе партнеру или партнерки заједнички стан, сви којима нестаје снаге и новца… Сви ми са вером у будућност, који желимо праведније законе и медицинске процедуре, који се боримо за бољи живот, свој и других људи – желимо све најлепше двема мамама и беби, честитамо и заједно са њима чекамо боље сутра.

Пешчаник.нет, 08.02.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.