Марко Ковачић, члан Бањалучке филхармоније, за БУКУ: Овдје се од свирања класике нећеш хљеба најести

Треба много ствари да се подигне на виши ниво почевши од стварања институција кроз Филхармонију, па можда и оперу, да људи који су квалификовани за те врсте послова имају гдје да раде и да живе од тога....

BUKA intervju / 11. фебруар 2019

Треба много ствари да се подигне на виши ниво, почевши од стварања институција кроз Филхармонију, па можда и оперу, да људи који су квалификовани за те врсте послова имају гдје да раде и да живе од тога. Овако нам не преостаје ништа друго него да свирамо нешто друго или да радимо сасвим други посао или да одемо на неко мјесто у којем људи моје професије могу да раде посао за који су се школовали и да живе од тога. Колико примијетим, свуда је бар за нијансу боље него у Бањалуци што се овога тиче, казао је Ковачић за БУКА магазин.

 

 

Млади бањалучки музичар, Марко Ковачић, познат је и у академском свијету класичне "озбиљне" музике, али и у круговима овдашње рокенрол сцене. То што је члан Бањалучке филхармоније не спречава га да се активно бави рокенрол и хеавy метал музиком. Средњу музичку школу и музичку академију Марко је завршио у Бањалуци, а мастер студије наставио у Новом Саду. Интересовање за музику показивао је још као клинац. Почеци свирања везани су за класичну гитару, на којој је одсвирао прве тонове и научио ноте, а свој први јавни наступ имао је са девет година свирајући електричну гитару на локалној школској приредби. За бас гитару се заинтересовао као тинејджер, а часове је узимао код познатог бањалучког басисте Зорана Јанковића. Данас свирање бас гитаре усавршава код врхунског педагога и музичара Владимира Самарджића из Новог Сада.

 

Марко Ковачић је за Бука магазин говорио о својим почецима, музичкој каријери, али и општем стању музичке сцене у Бањалуци и региону.

 

 

Како је текло твоје музичко образовање?

 

МАРКО: С обзиром да нисам похађао нижу музичку школу, већ сам ишао на приватне часове гитаре, једина опција је била да упишем теоретски одсјек у средњој музичкој школи, што је био почетак мог музичког образовања. Већ на почетку средње музичке почињем се бавити бас гитаром, али опет кроз приватне часове код нашег сјајног басисте Зорана Јанковића. Убрзо уписујем као други инструмент контрабас у класи професора Слободана Герића, да бих код њега у класи неколико година касније дипломирао на Музичкој академији у Бањалуци. Кроз школовање је било и успона и падова, али све у свему није било досадно. Поред свих тамних и свијетлих момената кроз школовање, на крају сам задовољан оним што сам добио и како је сва та прича утицала на мене. Школујем се и даље у Новом Саду на мастер студијама у класи професора Ивице Марушевића, са којим тренутно спремам завршни рецитал.

 

 

Свираш у Бањалучкој филхармонији. Јеси ли задовољан тим ангажманом?

 

МАРКО: Срећан сам што сам члан тог оркестра. Поред академије и обавезне наставе оркестра, ангажман у Бањалучкој филхармонији је за мене био велика школа, гдје сам пролазећи кроз широк програм разних композитора класичне музике много научио и унаприједио своје свирање. Посебно радећи са гостујућим колегама из Београдске филхармоније, Српског народног позоришта, РТС оркестра, који су несебично пренијели дио свог знања и искуства на мене. У сваком  колективу, па тако и у БЛФ, буде разних добрих и лоших момената, али ево, котрљамо се и даље, па ћемо да видимо како ће нас будућност послужити.

 

Колико се, у финансијском смислу, овдје исплати бавити класичном музиком?

 

МАРКО: Не бих желио да будем песимистичан, али у Бањалуци се од свирања искључиво  класичне музике може умријети од глади. Све моје колеге, па тако и ја, имамо поред бављења класичном музиком различите ангажмане да би остали у музици, а да би могли направити неки бенефит од тога. Сви смо, богу хвала, живи људи који морају да задовољавају своје животне потребе, а тога само од класичне музике нема у дивном нам граду.

 

Има ли разумијевања државе према вама и оркестрима сличног типа?
 

МАРКО: Чињеница да ја са завршеном академијом и скоро завршеним мастер студијама немам гдје да радим све говори. А нисам једини, има нас још доста.


 

Шта би се требало и дало промијенити у смислу организације оркестара и промоције класичне музике?

 

МАРКО: Треба много ствари да се подигне на виши ниво, почевши од стварања институција кроз Филхармонију, па можда и оперу, да људи који су квалификовани за те врсте послова имају гдје да раде и да живе од тога. Овако нам не преостаје ништа друго него да свирамо нешто друго или да радимо сасвим други посао или да одемо на неко мјесто у којем људи моје професије могу да раде посао за који су се школовали и да живе од тога. Колико примијетим, свуда је бар за нијансу боље него у Бањалуци што се овога тиче.

 

Када си почео да показујеш интересовање за рокенрол?

 

МАРКО: Нешто прије него што ћу почети исказивати интересовање за свирање, чуо сам бенд Ирон Маиден, чији сам и данас велики обожаватељ, који ме је магнетски привукао за такву врсту звука. Од тог момента су се само низали извођачи таквог типа. Касније се ту налијепила и класична музика и разни други жанрови, који имају неку умјетничку тежину, те су сад нераздвојиви у мом животу.

 

Да ли је могуће постати успјешан музичар без рада и одрицања?

 

МАРКО: Можда ћу ако постанем успјешан музичар моћи на адекватан начин одговорити на ово питање. Из овог сад угла могу да кажем да је сваки позитиван резултат дошао након посвећеног рада. Крви и зноја, како многи воле да кажу кад описују свој резултат, није било, јер тога не би ни требало да буде ако волиш то што радиш. Одређени напори постоје, али посвећен рад на нечему и бављење неком сложеном ствари као што је музика треба да оплемењује човјека и да богатији изађе, са новим искуством и новим сазнањима. Такав приступ ми је само дао позитивне резултате, којих ће бити још надам се.

 

Зашто си се опредијелио за свирање бас гитаре?

 

МАРКО: Нисам се сам опредијелио, већ ме бас гитара дословно шчепала и навела да се заљубим у њу кад сам први пут чуо пјесму Отхерсиде од РХЦП. То је тренутак који памтим као нешто гдје сам бас гитару као интрумент доживио на прави начин. Упознавајући инструмент та љубав је постајала све већа, а данас кулминира.

 

Јеси ли свирао у неком озбиљнијем ауторском бенду?

 

Озбиљан приступ који је подразумијевао улагање, посвећеност и љубав прије свега је био бенд Аурора. За осам година колико сам био ангажован у бенду је било свега, успона, падова, али је ипак остао неки продукт који је функционисао на један енергичан начин. Поносан сам на та два албума и неколико видео спотова. Схангаи Стреет Фигхт је такође један бенд и људи на које сам поносан. Временски период од двије, три године моје сарадње са бендом је резултирао одличним албумом на којем је било задовољство радити, а посебно га снимати. Генерално, са свим бендовима су концерти били она жива ствар која је одржавала енергију.

 

Има ли овдје довољно ауторских бендова?

 

МАРКО: Има доста ауторског материјала, снимљених албума, само ми је мало мистериозно постојање бендова и успјех њиховог ауторског рада.

 

Шта академски образоване музичаре попут тебе тјера на "тезгу" и свирање с "тезгарошима"?

 

МАРКО: Тезга, прије свега људима који то раде, а међу којима сам и ја, представља нужно зло. Или народски речено, да се зараде неке паре, чак је одређеном броју људи под морање да то раде, јер живе искључиво од такве врсте посла. На подручју Југославије ријетко који познати бенд, ако говоримо о рокенролу, може да живи искључиво од ауторске музике, па људи морају да са стране раде разне послове, између којих је и тезга. Свирање туђе музике је корисно за једног музичара, али је добро да се човјек проба и ауторски изразити. Не мислим ништа лоше о бендовима који свирају туђу музику, али не видим ту ни неку умјетничку тежину. Сви ми нешто радимо зато што желимо или зато што морамо, тако да све зависи од тога ко има какав афинитет и према чему.  

 

 

И једно питање за крај. Остати или отићи?

МАРКО: То што људи масовно одлази је сасвим логична ствар с обзиром на опште стање у овој земљи. Сљедећа степеница је да лијепо одсвирам завршни рад и да се и то поглавље заврши са неком идејом и смислом, тренутно ми је фокус на томе. Ако сам већ уложио одређени труд у ово чиме се бавим, било би лијепо да од тога могу да живим било гдје на кугли земаљској.

 

Разговарао Ернест Бучински



 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.