Марко Томаш: Чекаоница

Ми живимо у чекаоници. Зове се Босна и Херцеговина. Чекамо чудо. Као у пјесми Леонарда Цохена. Чинимо луде ствари. Вјенчавамо се. Рађамо дјецу. Радимо. Идемо на концерте, у каване. Читамо књиге. Гледамо ТВ. И чекамо.

Marko Tomaš / 09. фебруар 2018

Сви знате тај осјећај. Пуно смо времена у животу провели по чекаоницама, у редовима и још увијек то чинимо. Кад се нађемо у таквој ситуацији у једном тренутку се неминовно почнемо осјећати безвриједно, као да не држимо властити живот у рукама, као да нама управља нека недефинирана сила која одређује како ћемо користити наше вријеме. Затим постанемо нервозни.

Немамо разумијевања ни за кога, чини нам се да је сватко крив за то што смо приморани стајати у реду, чекати. Себи у браду псујемо неку баку која подиже своју мировину на шалтеру у банци. Постанемо непристојни, неуљудни, немамо разумијевања ни за кога. Пуштамо човјека сломљене ноге да чека иза нас. Не препуштамо му наше мјесто. Нипошто. Заборављамо, дакле, бити људи.

Ми живимо у чекаоници. Зове се Босна и Херцеговина. Чекамо чудо. Као у пјесми Леонарда Цохена. Чинимо луде ствари. Вјенчавамо се. Рађамо дјецу. Радимо. Идемо на концерте, у каване. Читамо књиге. Гледамо ТВ. И чекамо. Замрзнути у једном политичком тренутку дио смо свијета који се не креће. Све што сам навео догађа се заправо на фотографији. Ухваћен, укроћен тренутак, имитација живота. Вријеме пролази. Ми стојимо у мјесту. Чекамо. Чекамо чудо. Али да би се чуда догађала треба створити предувјете. Само човјеку који истински вјерује у чуда она се могу догодити. Само људи који подузму нешто покрену котач властите судбине. Некад имам дојам да смо судбину у потпуности препустили другима. Они су, дакако, загосподарили њима на начин да од нашег живота створе чекаоницу.

Препустили смо им не само судбине, него цијели наш свијет. Будућу у чекаоници, будући нервозни и фрустрирани, подивљали идеалан смо материјал за сваку врсту манипулације.

У Босни и Херцеговини је ркеирана политичка стварност за коју сам у прошлој колумни, на овом истом мјесту, устврдио да ју треба саботирати. Прошла су од тада два тједна а све што се догодило јесте то да је комплетна такозвана јавност опет насјела на нимало суптилно синкронизирану манипулацију. Већ је почело оно за што је потпуно јасно да ће бити најдуља предизборна кампања у повијести нашег глумљења демокрације.

Додик постројава неке бизарне силеџије који србима никако не служе на част. Човић спомиње мобилизирање. Изетбеговић једини изговара кључну ријеч свих наших предизборних кампања – рат.

Пажљиво угајам своју наивност. Водим рачуна да колико толико останем дијете. Лако ме насамарити, продати ми фору. Али то не значи да сам имбецил. Ствар је превише очита. У недостатку других тема, точније у покушају да се побјегне од других тема јер би их коштале политичке главе обзиром су претходне четири године били у коалицији како би блокирали једни друге и било какве процесе, троглави БХ ждерач судбина вратио се јединој теми за коју знају да ће мобилизирати њихово гласачко тијело, оно које још увијек, из мени потпуно нејасних разлога, у њима види заштитнике имагинарних националних интереса.

Посебно је бизарно што су на синкронизрано дјеловање горепоменутог тројца насјели дословно сви. Па се на све стране пише о ратним хушкачима из туђих редова. У Сарајеву је хушкач Драган Човић. У Мостару и Загребу Бакир Изетбеговић. Додик је то и у Сарајеву и у Загребу, али сад се смијуљи гледајући мобилизацијски водвљив у Федерацији БиХ.

Ништа ново под небеским сводом, оним његовим дијелом којег је несретног запало да прекрива Босну И Херцеговину. Иста стара прича. Мобилизирајмо се јер нашу опстојност угрожавају други. Ја сам једини гарант вашег опстанка и политичког континуитета чекања. И тако унедоглед.

А ми и даље живимо у чекаоници. Наше драгоцјено вријеме улудо пролази колико год имитирали неки „нормалан“ живот. Нема никога тко би поменуту тројку позвао на одговорност због онога што смо прије неки дан чули из Брисела. А нисмо чули ништа што не знамо. Чули смо да смо и даље у чекаоници. А и ту сједимо у магарећој клупи. Колико год било јасно да и ЕУ има тек интерес да тзв. Западни Балкан само отме од утјецаја Турске и Русије.

Да нема те пријетње по њихове интересе не би их било брига ни оволико колико се наводно брину за нас. А и зашто би бринули кад не желимо, очито, бринути сами о себи.

Умјесто да саботирамо цијелу ратнохушкачку реторику и поставимо питања која су истински од животног значај ми опет насједамо на јефтине трикове. Политички шибицари нам узеше и паре и судбине.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.