Марко Томаш: Мостарори на здрав разум

Нигдје се као у Мостару више не могу видјети трагове наше ближе прошлости. Та се прошлост, додуше, удаљава у времену али у главама неки догађаји као да припадају јучерашњем дану.

Marko Tomaš / 08. март 2018

Барем у Мостару. Разлог тому су вјеорјатно трагови о којима говорим. Добар дио града још увијек је рушевина. Појас око мостарског Старог града је руиниран. Вријеме и кише све га више дробе. И, знаковито, Булевар народне револуције још увијек изгледа као зубало невјештог боксача који је управо изишао из ринга у којем му је лекције држао неки тешкашки шампион.

О Мостару се увијек говори као о подијељеног граду. Но, зид, јасна баријера никада није подигнута. Али зато је ту та срушена улица, Булевар која својим изгледом и двадесет и кусур година након рата представља психолошку баријеру. Каријес рата као да говори овдје је граница која дијели нека два свијета. Можемо причати колико у томе има јасних политичких намјера е како би се људе држало подаље једне од других. Зида нема али рушевина. Да нас сјете што су нам радили они други.

И тако прошлост никако да се удаљи, да постане стварно прошлост јер да би се то догодило друштво би требало искорачити из трауме и подигнути се у будућност. Тако је одувијек бивало у повијести након сваког рата, али не би БиХ била то што јесте да није како год окренеш нека показна вјежба, вјечни политички парадокс. Оно што је занимљиво јесте то што су господа и госпођа регионални лидери управо у том и таквом Мостару свеколикој јавности објавили мораториј на теме из прошлости. Као да ће наше особне трауме и трауме мог града нестати само зато што они рекли: пуј пике не важи.

Занимљиво је та објава поготову због тога што мораториј на прошлост уводе управо политички актери који су настављачи политика који су ту и такву трауматичну прошлост генерирале. А неки од тих сподоба су били и активни политички актери прошлости на коју сада желе увести мораториј. Рецимо бабин мали. Рецимо Вучић. Рецимо Човић. Рецимо партија која је Колинду довела у предсједничку фотељу.

Поготову је интересантно чија је тај мораториј била идеја. Вучић је, у Мсотару усвојени приједлог, као мјеру предострожности гурнуо по днос јавности прије недавног посјета Хрватској. Али чекал се све до мостарског састанка да сви регионални лидери схвате како је то сјајна идеја. Пуј пике, не важи! И ето нам одједном проеуропских лидера. У истим оним људима који, да је правде, не би смјели ни примирисати икаквој политичкој функцији, али, будући смо ми земља парадокс, гаранти мира по први пут у повијести посташе они који су генерирали рат. И ето наше несреће. Између осталог, њушке које смо приморани гледати све ове године држе нас као таоце прошлости али сад су одлучили да ће та пракса престати. Тако што ће они објавити се о поршлости, барем међу њима, више неће причати. О, бахатости! О, безобразлуку!

Срушени ће град нестати јер ћемо игнорирати његову рушевност. Нитко није погинуо јер о тому нећемо причати. Какво сјајно рјешење, ингениозно! Интензитет опћења с нашим мозговима и оно мало преосталог здравог разума појачава се из дана у дан. Барем је то мој дојам. Не знам како ви. Узмимо, на примјер, малог Ердогана, сићушног Путина такорекућ, чија је мораториј идеја и била. Ајде што прошлост одједном не постоји него с том прошлоћу ваљда треба престати постојати и наше сјећање. С нашим сјећањем, тако рачуна Вучић, нестат ће и онај јуноша који грми: сто за једнога!

Вучић је толико великодушан да нам овим мораторијем нуди и властито непостојање, непостојање нејгове, хм, несташне младости чије смо жртве сви ми били. Како великодушно и како генијално, толико бриљантно да су се Човић, Колинда и Изетбеговић лупили по челу и зажалили што се они нису тога сјетили. Зато је, признају невољко и у себи, Вучић толико успјешан. Тип је геније.

Једноставно декретом избришеш прошлост. И нема ХДЗ и СДА који су нас одвукли у вртлог крвавог рата, нема тако ни радикала који не само да раде оно што покојни Слоба говори него и оно што би овај помислио. Ништа то није постојало. Зашто? Зато што су они тако рекли. Пуј пике, не важи!

И ево га, управо гледам, израста пред мојим очима Мостар у длаку исти какав је био прије прошлости коју ових дана бришемо као блатну мрљу с прозора. Зацјељују наша срца! Ево, видим га, и мој даиџа се враћа посла као да никад ништа није било. И нестају нишани и крижеви и надгробне плоче с именима мојих пријатеља и ево их звижде пред мојим вратима и зову ме да идемо у ХИТ разгледати нове плоче. А неки се други пак враћају с Хелиодрома с рекреацијског пливања.

На Фортици, одмах под гигантском заставом Југославије, каменим словима исписано: Вучућу, волимо те!. И тече Радобоља кроз хотел Ружу као пјесма кроз Доњу Махалу, само је некако чудно црвенкаста, пизда вам материна безобразна!

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.