Марко Томаш: Наша борба

Пропуштена је шанса да се о насиљу над женама говори јавно, да се о потреби сузбијања истог говори као о нечему, што за разлику од масе других политичких питања, нема никакву алтернативу. И можемо, имамо на то пуно право, оптуживати наше политичаре због шансе коју смо пропустили само зато што тема у њиховом вриједносном суставу нема никакву упорабну вриједност. И тако смо потписали тај акт, а да се ништа није промијенило.

Marko Tomaš / 23. март 2018

Мала је Србија. Бити свевласт у тако малој земљи, уколико имаш велике амбиције и сматраш се великим вођом, није нимало једноставно. На примјер, свако мало осјетиш да ти је властита земља тијесна, премала је за твоју величину. Осјећаш да гуши, притишће са свих страна јер како ти растеш изнутра и споља, чини ти се да је земља све мања и мања. Ситном се дјетету свијет чини огромним и необухватним, а одраслом човјеку се смањи и сав му је некако недовољан и недостојан. Поготову ако си одрастао да будеш већи од свега око тебе.
Не чуди ме зато да Вучић осјећа насушну потребу за експанзијом. Но, будући је то један миротворац и еуропејац, никаква територијална експанзија на, рецимо, сусједне земље не долази у обзир. Мокри снови нека остану снови, јер се због њих у стварности могу добити пацке по прстима од строге и неправедне учитељице Еуропе.

И што да ради јадни, несхваћени политички гениј Александар Вучић у својој тијесној земљи у којој је једини простор за његово властито ширење остао особни простор грађана Србије?

Нема друге него да се, увијек на рубу сузу, на ивици очаја, озбиљан и забринут за будућност своје мале земље, прошири на наведени особни териториј грађана. Будући да им с мозговима одавно опћи, и тај је териториј даљинским навођењем одавно заузео, одлучио је сада гранде Алек проширити се на вагине и матернице грађанки Србије.

Рађајте Србе као колачиће као да молећиво пјевуши Вучић. Јер Србију треба спасити од изумирања. То што је он један од актера који је земљу довео у стадиј изумирања није битно јер, како знамо, Вучић не воли говорити о прошлости. Битна је само тренутна окупација вагина и матерница, е како би ваљда у будућности Србија имала довољно јефтине радне снаге јер то је, ако је судити по Вучићевим економским акцијама, једини ресурс који Србија има. А сада су вагине и матернице постале ресурс битан за економску будућност Србије. Особно не волим кад ме се назива ресурсом. Ресурс је ту да се троши и та врста језика је једна од ствари које мрзим код капитализма. Но, тренутно је питање како заштитити наше мајке, сестре, дјевојке, жене од насртаја државе на њихове приватне зоне? Сви се морамо то запитати поготову кад видимо да о питањима битним за жене на овим просторима углавном расправљају и одлучују политичка друштва ограничене одговорности састављена барем 90 посто од мушкарца.

Наше би државе, обзиром на брзину и несрећом склепане, импровизирале и на тако осјетљивим подручјима као што су вагине и матернице наших суграђанки и другарица. Јер свака мјера која се јавно помене, а тиче се популацијске политике не звучи нимало озбиљно. Обично су то импровизације у којима државна тијела попут каквог гинеколога завирују под женску одјећу. Ех, сад, зашто?

Зато што се политиком баве одреда ликови који кривњу за бијелу кугу сваљују на еманципацију жена. Најлакше је онда увалити им гомилу дјеце и тако завршити с том мрском еманципацијом, јер жена има да буде тамо гдје јој је мјесто, а не, рецимо, на универзитету или на радном мјесту.

Вучић је једном вулгарном, простачком изјавом (форма је била пристојна али садржај изјаве је глуп, дакле, простачки) постао србијанска Жељка Маркић, а његов посилни, Вулин, би чак и војску активирао да ријеши проблем изумирања Србије, заборављајући да је за речено изумирање Србије добрим дијелом крива управо српска војска.  А и сасвим је нејасно - осим ако не мисли ваљда, а не мисли, надам се - како би војска имала помоћи у осјемењивању Србије.

За то вријеме, у сусједној Хрватској трају расправе око ратификације Истамбулске конвенције, коју, морам то признати, никако не стижем прочитати али, рецимо, да бих волио да у њој постоје одредбе које нам говоре како заштитити жене од њихове властите државе и насртаја аматерских популацијских гуруа на њихове репродуктивне органе.

И у Хрватској је знаковито то да о конвенцији која говори о заштити жена од насиља расправљају већином хрватски мужеви првог реда. Ето првог и основног разлога да се такав један акт потпише. За почетак би било лијепо да жене саме одлучују о стварима које се директно тичу њиховог тијела и њихових живота. Иза свих тих мрачних средњовјековних политичких завјера као сјена стоји - а тко други може бити кад поменемо средњовјековље - матера црква.

Религијске заједнице, то су оне институције које говоре о протуприродном блуду и о томе какви су сексуални односи природни, а какви не. Запљуваше се баљезгајући о природним односима исти они који, рецимо, еволуцију сматрају ђавољом работом, истјерују духове и разговарају с истима. Сад се ту поставља питање како заштитити државу од цркве и религијских заједница?

Мислим, чини ли се свима као и мени да су ти људи склони халуцинацијама и да би их требало лијечити, а не пуштати их да се петљају у свјетовне ствари? Како се то догодило и када нејасно је, тек, добар дио људи у Босни и Херцеговини вјеројатно и не зна да је БиХ одавно потписала Истамбулску конвенцију. Сазнали су то тек прекјучер и то на тако спектакуларно смијешан начин. Наиме, босанскохерцеговачки бискупи састали су се у Мостару и, између осталог,  тугаљиво изразили жаљење што се њих није ништа питало око потписивања речене конвенције. Хтјели су тако својој браћи у Кристу изразити потпору али, уједно и не мање битно, изразити властити жал што и они нису добили пригоду тлачити јавност својим одавно добро познатим ставовима око права жена. Све има бити, како они кажу, према наравном/природном закону и Божјој објави.

Морамо успут примијетити да је готово невјеројатно, ако у овој земљи уопће више има простора за чуђење, да је БиХ потписала Истамбулску конвенцију, а да се о томе није водила никаква расправа. Чудо једно, кажем, да овдје таква тема није искориштена за један од стандардних политичких каламбура. Чудо једно да заштитници националних интереса нису у јавности супротставили интересе Бошњакиња, Хрватица и Српкиња. Разлог је што је ова конвенција неупотребљива у том смислу. Нема код нас мјеста идеолошким расправама јер политички актери у БиХ редом имају исти идеолошки предзнак.  А ова конвенција има за циљ натјерати државне управе да створе стратегије које ће у будућности спријечити насиље над женама и једног га дана потпуно искоријенити. Говоримо, на Балкану поготову, о суштинским промјенама у друштву јер за искоријењивање насиља над женама потребно је промијенити менталитет и мушкараца и жена на овим просторима. Такво што наше елите не могу искористити за останак на власти. Самим тим, документ таквог садржаја по њих је безопасан и немају га проблем потписати без претходне расправе. Нјима је то неупотребљиво и самим тим рубно, небитно.

Као што БХ бискупска конференција данас, пет година од потписивања те конвенције од стране Босне и Херцеговине, жали што се о тому није расправљало, једнако жалим и ја, иако, вјеројатно, из потпуно различитих побуда. Штета да се потписивање тако битног међународног акта није искористило да се та тема наметне нашој јавности као једна од најбитнијих тема на развојном путу Босне и Херцеговине. Пропуштена је шанса да се о насиљу над женама говори јавно, да се о потреби сузбијања истог говори као о нечему, што за разлику од масе других политичких питања, нема никакву алтернативу. И можемо, имамо на то пуно право, оптуживати наше политичаре због шансе коју смо пропустили само зато што тема у њиховом вриједносном суставу нема никакву упорабну вриједност. И тако смо потписали тај акт, а да се ништа  није промијенило.

Пијани и фрустрирани босанскохерцеговачки мужеви и даље млате своје жене. Бахати босанскохерцеговачки клинци и даље мисле да је нормално, дапаче пожељно, каткад ошамарити партнерицу или другарицу. Видјели су то од својих очева и сусједа. И даље се нитко не пита због чега жене нису једнако плаћене као и њихове колеге. Кућански послови и брига о обитељи и даље су подразумијевајуће женски послови који се не вреднују тако, као прави озбиљан посао, него се на то гледа као на некакву дужност о којој нема расправе. То је тај наравни закон и Божја објава. Још увијек о свим битним питањима у овој земљи одлучују и расправљају мушкарци. Жене и у политици углавном дођу као украс, нужно зло, попуњавање глупаве, споља наметнуте квоте. Још увијек мушкарцима и женама у овој земљи није јасно што је све злостављање, те да су вулгарна и наметљива комплиментирања каткад и гора угроза од физичког напада  јер су суставнија, дио културолошког обрасца и свакодневице. И жене упадају у клопку патријархалних образаца и сматрају их нормалнима јер смо пропустили шансу да о свему тому расправљамо. А нисмо расправљали зато што је то ваљда - опет понављам јер то одражава однос наших власти спрам свих истински важних ствари - небитно, тек маргинално питање.

Прошло је нешто мало више од пет година. Били смо и пета по реду чланица еуропског вијећа која ју је потписала. Босна и Херцеговина је ратифицирала Истамбулску конвенцију 08.03.2013. године. А ми смо све дубље, у сваком смислу, тамо гдје би патријарси разних фела да одведу – у средњем вијеку. Зато што пропуштамо шансе. Джаба нам потписи на међународним актима. Джаба нам сувремени закони.

У средњовјековној атмосфери брдовитог Балкана зна се гдје је жени мјесто. Зна се како је свевишњи подијелио улоге: тако да нетко има право јавно халуцинирати и пред лицем јавности говорити како вјерује у духове, а нетко други, жене у овом случају, немају право имати потпуну контролу нити над властитим тијелом.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.