Марко Томаш: Нема горег мјеста за живот од Босне и Херцеговине у предизборном периоду

А вријеме пролази. Без кретања смо живи а мртви. Као јединке и као друштво ако уопће можемо говорити о постојању друштва у Босни и Херцеговини.

Marko Tomaš / 26. јануар 2018

Нема горег мјеста у времену за живот сувременог човјека од предизборне године у Босни и Херцеговини. Тако ми се каткад чини. Једнако, дојма сам и да је у овој земљи дословно свака година предизборна. Уједно, то би било најлакше објашњење за дугогодишње тапкање у мјесту. Демокрација је, напросто, таква, несавршена. Ако имате ту несрећу да живите у младој демокрацији онда је свакодневна главобоља гарантирана. Нема савршеног сустава. Али, ево, како ја, посматрајући потпуно лаички што се догађа већ више од двије деценије у Босни и Херцеговини, видим декомрацију и зашто мислим да бисмо је некако, као појединци, требали саботирати. Барем овакву каква јесте, ову која нам загорчава живот и држи га закуцаног на једно мјесто. А вријеме пролази. Без кретања смо живи а мртви. Као јединке и као друштво ако уопће можемо говорити о постојању друштва у Босни и Херцеговини.

У вишепартијском суставу свакој је партији циљ долазак на власт. Након што је остварен тај циљ, партија на власти за нови циљ има останак на власти. Период од 4 године, колико траје мандат, недовољан је да се ишта суштински промјени или да се ишта значајно направи. Због тога, чини ми се, код нас нитко ништа не подузима. Нитко не жели преузети одговорност за било што, јер, како рекох, циљ је остати на власти. Поставио сам ствари банално, али то је тај круг пакла у којем се вртимо као хрчци у котачу. У Босни и Херцеговини ствари иду тако како сам описао. Иду неке три године, а онда дође фамозна изборна година. Јер све су године овдје предизборне. Умјесто подношења рачуна, умјесто показивања резултата неким чудом цијела се земља испали кроз вријеме и врати у оне предратне године с пуном свијешћу о рату који се тек има догодити, а у ствари се одавно догодио и највећи нам је проблем што никако да заврши јер врли властодршци у Босни и Хецеговини можда и немају појма о много ствари, али су научили да је страх сјајан политички алат манипулације. И ето нам сваке четири године, након три године свакојаког саботирања власти у којој сједе и сами, звецкања оружјем, бројања жртава, пљувања најгором реториком за коју би се у некој иоле цивилизиранијој земљи летило не с власти него и са слободе. Нигдје тога нема под небеским сводом осим у Босни и Херцеговини. Све партије у власти по три године клепају коалиције, распоређују мандате а онда се одједном почну понашати и говорити као опозиција. Три године су обнашали власт заједно а онда одједном креће пљувачина по коалицијским партнерима. И нама се понекад учини да се ради о озбиљним политичким расправама, а заправо ништа од тога није истина. Све је обична илузија, представа, театар. Битно је само остати на власти е како опет не бисмо ништа подузимали наредне четири године и земљу тако оставили у неком вјечном примирју, некој константној предратној психози.   Пуно сам пута то понављао. Наша је демокрација парадоксална на много начина. Најпарадоксалније јесте то да су гаранти мира исте оне политичке снаге које су земљу увеле у рат. Играчи, додуше, јесу мало промијењени али ствар је суштински иста. Папазјанија звана Дејтонски мировни споразум још је погодовала политичком каосу из којег се не можемо искобељати. Не би то могла ни пуно снажнија и развијенија друштва, а камоли разрушени, нејако, опустошено босанскохерцеговачко. Тек је почела а од ове 2018. године имам главобољу, јер знам што нас све чека обзиром да се на јесен имају одржати опћи избори. Иста прича, перпетуирана, прежавакана милијун пута. Иста реторика. Исто бахаћење. Никакво подношење рачуна, никакви реални резултати, економски показатељи, нијчега ту нема осим наших малих живота као кусура у њиховој политичкој утакмици. Наших мртвих рођака и пријатеља као кусура у њиховим лајавим устима. Наше разорене земље као валуте које се желе домоћи јер знају да је овај дугачки период заправо прерасподјела добара и стварање нових елита које ће онда тко зна колико дуго владати овом недођијом и управљати судбинама наших потомака. Не знам које је рјешење, али данима ми се по глави врти само једна мисао. Дикатура демокрације мора престати. Демокрација има смисла једино ако је у нашим рукама, ако ми, обични мали људи нисмо тек гласачка машинерија. Овакву демокрацију треба саботирати. Јер она нема смисла ако није у нашим рукама. Сјетите се тога сваки пут кад тијеком дневника чујете пјењење око интереса ових и оних. Сјетите се да то нису ваши интереси него интереси елита које су демокрацију отеле из руку народа. А онда угасите ТВ и немојте изаћи на изборе. Можда некада нетко од тих вампира схвати да су створили тек пустињу.  

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.