Марко Томаш: Окупирани благдани

Наша демокрација, наш мали сигурни и материјално збринути свијет, постала је логор у којем симулирамо цивилизиран и уређен живот, макар и неаутентичан, јер смо сви тек туристи, а да чак нисмо ни путници.

Marko Tomaš / 28. децембар 2017

Када живите на Медитерану, први годишњи сусрет са правом зимом обично буде изненадан. Потпуно је природно да, рецимо, концем 11. мјесеца падне снијег. Сукладно тому, нормално је да сте прикладно обучени али када, у неком континенталном граду концем студеног, у вријеме првих сњегова, видите неког слабо обученог типа или дјевојку који дрхтуре док ходају улицом, можете бити сигурни да та особа долази из неког од градова или мјеста у уском медитеранском појасу с високим постотком соли у зраку и пјесмама. 

Још увијек се враћам из Пуле из које сам се у Мостар вратио, ако је вјеровати чињеницама, прије пар тједана. Враћам се у овим кратким причама које дијелим с вама јер лијепо је када се барем у причама путује, лијепо је у мислима бити на колодворима, пушити посљедњу цигарету прије вишесатног путовања, осјетити нервозу која се увлачи у људе прије поласка на пут који је увијек сувишна мука, вријеме при чијем мјерењу престају важити закони физике. 

Прије петнаестак година живио сам у Загребу. Сигурно знате онај осјећај који вас обузме када се аутобусом, влаком или аутомобилом приближавате граду који на мапи живота означавате као дом. Због тих пар година проведених у граду плавих трамваја и рундековске меланколије, мене обузме тај исти осјећај, који овдје нећу описивати јер ништа није тако незахвално као покушај да опишете неки свима добро познат осјећај. У Загреб смо стигли док је по његовим улицама падао први овогодишњи снијег,  тај савршени декор за параду благданског кича под називом „Адвент у Загребу“. 

Мој загребачки домаћин, иначе хеллцеговачки земљак, који нас је и довезао из Пуле до Загреба, морао је одмах по доласку отићи радити макар је била субота вечер и град се прирпемао за пијани викенд и мамурни почетак наредног тједна. Због тога сам, у мени непознатом стану, јер први сам пут на ту адресу дошао у госте, остао сам. Самоћа је, познато је то свима, омиљено окупљалиште успомена.  Унаточ умору од вишедневног банчења, те ми успомене нису дале заспати ни на тренутак. Будући да ме је, знао сам то, чекала још једна бурна ноћ, одлучио онако слабо, по медитерански обучен прошетати до мјеста на којем сам се имао наћи с друштвом. Било је то готово искључиво завичајно окупљање. Банчење се имало наставити с истим друштвом с којим сам представљао културну репрезентацију Херцеговине на сајму књига у Пули. 

Мирис зрака био ми је познат. Улице су ми биле толико познате да сам се њима кретао аутоматски, онако како се крочи улицама града којег можеш назвати својим, али нешто је било другачије, осјећао сам то под ребрима тамо гдје обично лоцирамо душу. Загребу године не значе ништа, ја нисам град, већ само човјек, те ме године ипак обликују као што дијете с поремећајем пажње обликује пластелин. Нема Загреб ништа с мојом средовјечношћу, тек, удаљили смо се некако. Али ме више бринуло што сам неким шестим чулом осјећао да се град, као и већина наших, е – У градова,  удаљио од самог себе. 

Сваке године, чини ми се, благдани почињу све раније, а почињу онда када то одлучи маркетиншка индустрија. Вријеме потрошње се развлачи, Дјед Мраз почиње уређивати браду сваке године све раније и некад ми се чини да ће томе бити тако све док новогодишња и божићна хистерија не започну с првим тријезним даном у новој години. Не може се, к врагу, пијан у потрошњу, нека цвјета тисућу трговина по тристашездесет и кусур дана у години! Та је суботња ноћ већ увелике била једна од оних у којој, памети развучене у хистеричној куповини животињских половица, тегли, врећица исл., уморни и избезумљени обитељски људи гледају филм „Сам у кући, 713. дио“ а који, споилер алерт, почиње Цулкиновим изласком с рехабилитације. 

Одрасли људи воле благдане јер их враћају у доба њихове особне невиности и безбрижности. То су ријекти дани када се људи потруде исценирати угођај топлине и сигурности који смо као дјеца имали у кругу блиских људи. Тако на нове нараштаје, на оне способне вјеровати у чуда и Дједа Мраза или Божићњака или Св. Николу,  преносимо нашу тугу и жал за младошћу коју смо пристали изгубити зарад врло нејасног концепта одраслости, у чијим нацртима стоје будалаштине типа одговорности, марљивог рада исл. Све је на овом свијету потпуно погрешно постављено. У том благданском театру такођер. Умјесто да се они који су већ одавно насјели на причу о зрелости, а како би могли махнито куповати састојке будућег инфаркта, угледају на дјецу, који се по цијелу ноћ врте у кревету чекајући брадатог дебељуцу да се спусти кроз димњак, ти мали људи се угледају на уморна и потрошена бића, која си тек једном годишње могу приуштити глумљење безбрижности. Но, то је нека друга, макар су све приче само једна једина недовршива, а закључена прича.

Из својих мисли враћам се на загребачке улице, поприште, како кажу медији, барем они хрватски, најљепшег благданског угођаја у Еуропи. Враћам се жућкастој ноћној расвјети и магли која се нећка постати маглуштина. Враћам се двадесетчетверогодишњем себи, неким чежњама које једва могу призвати и сновима које сам успио сачувати невинима, што ће рећи неостваренима, али тако је то са људским сновима. Из тихе улице у којој станује мој пријатељ, скренуо сам према главном колодвору, мјесту на рубу загребачке адвентске чаролије, туристичком тестису у пакирању од бубрега. 

Волим тај град у вјечном неспоразуму са самим собом, град у вјечној бракоразводној парници са својом ријеком, али и он је као и сви наши градови постао тек кулиса коју на неколико дана покушавамо рентати бјелосвјетским вагабундима. Ваљда смо постали немоћни, преглупасти да бисмо смислили другачји начин преживљавања, па у овисности о годишњем добу пресвлачимо наше градове као лутке  како бисмо их прилагодили потражњи на туристичком тржишту. Рентамо дјетињства наше дјеце и наше успомене и постајемо све више лажни и неаутентични као и све на овом блесавом свијету. Постајемо сувенир произведен на далеком Истоку, серијски произведена јефтина фигурица. Вријеме је јефтиних. али зато плитких живота. 

Крај је студеног и потпуно је нормално да једног медитеранца изненади зима, па његов ход мора бити неки вид трчкарања како би се угријао због пословичног изостанка адекватне одјеће. Волио бих пркосно рећи да је то неки вид просвједа против климатских увјета на континенту, али то не би била истина. Истина је проста – једноставно нисам размишљао о томе да би ме на том једнотједном путовању могла закачити права као мртвац хладна зима. 

Сјетно сам гледао око себе. Гледао сам зграде и пролазнике. Бројао осмијехе на уснама младих парова. Уздахнуо гледајући како трамвај број 8 скреће у Драшковићеву улицу како би наставио свој еклопарање према Михаљевцу, до којег никада нисам доспио, али сам увијек замишљао да се у кварту с таквим називом морају налазити старинске обитељске виле окружене маторим стаблима кестена, чије назубљено лишће полако трули на мокрој загребачкој земљи. Примијетио сам и неуобичајено пуно полицијских патрола, које су чинили прилично озбиљни, скоро намргођени полицајци у пуно солиднијој зимској одјећи од моје, макар ју је те ноћи вјеројатно имала и већина загребачких бескућника. Надомак поште видио сам прве дуге цијеви. Лјуди налик филмском терминатору држали су их спуштене према асфалту. Стајали су поред оклопљених комби возила. Што сам се више приближавао центру, увећавао се и број обичне али и интервентне полиције. Није ми требало дуго да схватим. Загребачки адвент страхује од тероризма. Ми бисмо требали бити радосни. Требали бисмо бити безбрижни, баш због тога што нас окружује полиција наоружана аутоматскм пушкама. 

Наша демокрација, наш мали сигурни и материјално збринути свијет, постала је логор у којем симулирамо цивилизиран и уређен живот, макар и неаутентичан, јер смо сви тек туристи, а да чак нисмо ни путници. Покушавајући цијелом свијету објаснити како је наш начин живота једини исправан, али не допуштајући истом том свијету да закорачи у наш комадић овоземаљског раја, окупирали смо сами себе како бисмо се осигурали од невидљивог, али баш зато никад опаснијег непријатеља. Све то а да се нисмо запитали зашто уопће имамо непријатеље. Какви смо то људи постали када улични вашар којим доминира воњ печених кобасица и куханог вина  морамо осигуравати дугим цијевима? Зашто дјеца било гдје на свијету морају одрастати уз призоре мргодних двометраша с пушкама у рукама? Зашто сам се осјећао тако нелагодно гледајући тај призор када сам још давно претпоставио да нас чека живот у вјечном изванредном стању? 

Био сам уморан и сјетан, било ми је хладно, зима је тек почињала, а сама помисао на њену дуљину кочила је моје зглобове. Шетао сам својим Загребом који је за туристе те ноћи лоше глумио самог себе, онако како то чини и мој Мостар, како то чине Сплит, и Сарајево, и Београд, и Бања Лука и сви други градови изгубљени у нашој транзицији из људи у некакве радно способне, али емотивно тупе полуроботе. Још је једино ноћ остала она иста стара развратна звијер. Тако ми се чинило. Још се једино ноћи може вјеровати. Такав смо свијет створили. Свијет напучен животињама и људима и тенковима до точке пуцања. Свијет који је најљепши док спава и зато ноћ. Кренуо сам дубље у њу, са жељом да свака наредна буде налик најлуђој. Барем ритуал у којем глумимо слободу живећи у перманетном предизборном стању, бременити и уморни од демокрације и других видова тероризма. 

п.п1 {маргин: 0.0п 0.0п 8.0п 0.0п; лине-хеигхт: 17.0п; фонт: 14.0п Тимес; цолор: #000000; -ебкит-тет-строке: #000000} п.п2 {маргин: 0.0п 0.0п 8.0п 0.0п; лине-хеигхт: 14.0п; фонт: 14.0п Тимес; цолор: #000000; -ебкит-тет-строке: #000000} п.п3 {маргин: 0.0п 0.0п 12.0п 0.0п; лине-хеигхт: 14.0п; фонт: 14.0п Тимес; цолор: #000000; -ебкит-тет-строке: #000000; мин-хеигхт: 18.0п} спан.с1 {фонт-кернинг: ноне}


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.