Марко Томаш: Пакао идентитета од ентитета до ентитета

Недавно сам сазнао да сам Србин. Има томе нека два мјесеца. Било је то за мене поражавајуће сазнање. Поготову јер ми је ту ужасну ствар открио мој најбољи пријатељ.

Marko Tomaš / 27. фебруар 2018

То што ми је пријатељ рекао дошло ми је као потпуно изненађење вјеројатно због мог пословичног неразумијевања с ближом и широм околицом. Одувијек сам у сукобу са средином у којој живим. Можда је сукоб прејака ријеч. Више је то нека врст неспоразума. А по ономе што ми је пријатељ рекао закључио сам, у четрдесетој години живота, да сам ја вјеројатни кривац за све неспоразуме са средином у којој живим јер, једноставно, не разумијем свијет око себе.

Што ти мислиш, да људе није брига за те ствари, па сви мисле да си Србин., надовезао се мој пријатељ реагирајући на моју потпуну ужаснутост претходно изреченом тврдњом.

Био сам поражен. Осим што сам у константном неспоразуму с околицом једнако сам тако пословично наиван да вјерујем да други људи на неке ствари гледају исто као и ја.

Питање је, дакако, зашто ме толико ужаснуло то што ми је пријатељ, након више од двадесет година интензивног дружења, рекао.

Наиме, у Мостару се за каванским столом о политици не говори отворено. Заправо, понекад имам дојам да се ни о чему не говори потпуно искрено и отворено. Лјуди, ваљда, немају повјерења једни у друге. Након свега што се у том граду догађало, а узимајући и у обзир да је остао једина истински мултиетничка средина у БиХ, то ми је донекле разумљиво. Оно, људи пушу и у јогурт, ходају по јајима и тако то. Зато ваљда људима и није битно то што говорите наглас. Битно је оно што они мисле да ви заправо мислите. А ваше мисли гледају кроз призму тога што сте по националности. То што ја говорим и пишем не игра никакву улогу. Сигурно другачије мислим, јер, ето, сазнах недавно, ја сам Србин. Онда је и оно што потајно мислим а не изговарам сигурно сукладно некаквом српском стајалишту макар ја уопће не знам што би то имало бити. Никада се, наиме, нисам национално изјашњавао. Дијете сам из мијешаног брака од родитеља који су опет из мијешаних бракова. Тако да сам се једино и могао изјашњавати као Југославен. Међутим, ја сам Србин. Лјуди су то закључили зато што сам се, 1997. године, у Мостар вратио из Војводине у коју сам одселио неколико година прије рата. Закључили су то зато што тако себи могу јасно предочити каква су моја политичка стајалишта. Зато што су тијеком задњих пар деценија научили да се само у односу на то одређују једни према другима.

Сјећам се што се каже, као да је јучер било, ситуације када сам отишао у опћину пријавити свој повратак у Мостар. То ме питање одувијек иритирало, јер сам тако васпитан и сматрао сам национално изјашњавање непристојним, али чуо сам га гомилу пута у животу.

Испуњавали смо неки формулар и госпођа иза шалтера ме питала: националност? Југославен!, одговорио сам без размишљања.

На то су сви око нас праснули у смијех. Покуњио сам се и зацрвенио у лицу. Пишите што год хоћете., рекао сам.

Ни дан данас не знам што је уписала, нити ме је брига.

Ја уопће не знам што би значило бити Србин, Хрват или Бошњак. Читам свакодневно све и свашта и никако да закључим што би био садржај који пуни ту форму. Бити Југославен ми је било довољно неодређено, неухватљиво, баш како волим, био је то оквир који сам могао пунити разним садржајима, а ово друго, поготову након ужаса из деведестих тотално ми је шпањолско село па још и даље.

Ја се и даље национално не изјашњавам. Барем не у овим прописаним оквирима. На прошлом попису, који неки признају а неки не признају, изјаснио сам се као Херцеговац јер ми га то дође нешто као Југославен само пуно локалније. Уписан сам у рубрику националност као остали. Ја сам, дакле, нека врст босанскохерцеговачког панда медвједа. Обзиром да је осталих на попису било једва 3 посто. 97 посто људи у БиХ, значи, врло добро зна тко је и што је, а тиме ваљда знају и што и како мисле и што им је чинити. То ми је требало одмах објаснити потребу мојих другара да ме национално дефинирају. Елем, то што сам на попису уврштен међу остале у БХ политичкој констелацији значи да нисам конститутиван, а то опет значи да су ми разна права ускраћена, а нека друга ограничена. С тиме немам проблем обзиром да не видим да је овим конститутивнима ишта боље него мени.

Међутим, оно што ме копка посљедњих дана јесте чињеница да је политички естаблишмент из РС – а подржао ситуацију у којој испада да Срби нису конститутивни народ у Херцеговачконеретвањској жупанији.  То су масло тукли скупа са својим колегама из ХДЗ – а и СДА – а. СНСД Милорада Додика је заједно са својим вјечним коалицијским партнерима саботирао усвајање амандмана на устав ХНЖ – а којима би Срби, барем формално правно, постали конститутивни народ у овој жупанији.

Је ли то за Милорада Додика још једно оружије у наступајућој предизборној кампањи враг би га знао. Мотиви можда леже и у томе што ће услиједити реципроцитет у РС – у па ће уз сугласност ХДЗ – а и СДА Хрвати и Бошњаци тамо и формално правно бити оно што већ одавно и јесу, мањина коју нитко не зарезује и која служи за показивање по разним вашарима и луна парковима БХ демокрације. То ће онда закуцати за политчке актере пожељну ситуацију у којој си свој на своме или ако ниси онда си најебо.

Због свега тога ми је драго да нисам ништа по националости. Никоме нећу допустити да у било којој ситуацији будем Србин или Хрват за показивање. Због имена и презимена које носим свима је опет кристално јасно да не могу бити Бошњак за показивање. Уопће, потпуно ми имбецилно звучи да се у 21. стољећу у било којем кутку Еуропе расправља о конститутивности било којег људског бића.

Јебешга. Опет ја имам своје муке. Будући сам сам себе отписао пописавши се као остали помислио сам, кад сам сазнао да сам Србин, да ћу од тога видјети неког хајра али нисам ја те среће. Ево, чак и да пристанем бити Србин опет бих у свом граду био неконститутиван и то захваљујући заштитницма српских интереса из РС –а једнако као политичким шарлатанима из ХДЗ – а и СДА.

Срећом по мене, ја само желим бити ја. Живјети свој мали живот и можда, колико је у мојој моћи, научити људе да вјерују ономе што им говорим, да о мени суде на основу онога што радим а не на основу неких сулудих имагинарних претпоставки, јер једино тако једног дана можда сви схвате да су обесправљени без обзира на националну припадност. Желим барем да ме се остави да живим у својој уобразиљи, илузији коју сам сам себи створио мислећи да је довољно бит искрен.

Сматрам потпуним идиотизмом задовољавање тиме да своја права можеш остварити само тамо гдје си у некаквој већини и, по правилу, на уштрб оних који су мањина. Како каже мој кум (Хрват и тиме се не поноси, хвала на питању): друштво је снажно онолико колико је заштићена најслабија карика у ланцу.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.