Марко Томаш: Видио сам ђавла

Дођу такви дани. Буде човјек несигуран у агрегатно стање свог тијела.

Marko Tomaš / 11. јануар 2018

Дођу такви дани. Буде човјек несигуран у агрегатно стање свог тијела. Руке, поготову руке, дланови чине му се недовољно јакима чак и да принесу чашу воде до уста. Са страхом прилазимо сваком па и најситнијем предмету који требамо узети у руке.

Данас је један од таквих дана и моји прсти дрхтуре над тастатуром. Несигурно прилазе сваком поједином слову.

Умро је мој учитељ и нешто је у мени мртво. Данима ме мучио мрачан предосјећај. И, знам како то иде, прва постблагданска јужина однесе многе на коначно путовање кроз топлу, љепљиву кишу.

Душа је, дакако, неодредива. Тај орган постоји само у нашим мислима. Анатомија га не познаје, али како је онда могуће да у таквим данима човјек осјећа дрхтање властите душе, осјећа како јој је хладно, како је сувише мрачно, како јој треба свјетла?

Ово је особна, интимна исповијест али ја увијек с онима који читају моје записе рачунам као с пријатељима. Знам да многи међу вама осјећају такво исто дрхтање. Даним покушавам схватити што је то због чега се осјећамо тако самима. Зашто смо на неком далеком, мрачном мјесту на којем је души хладно а прсти постају пудингасти?

Нећу писати од доброти и благости мог учитеља без којег ће многима од нас бити још теже у долини самоће коју смо посадили грамизвошћу, похлепом и војним парадама у вријеме када нам дрхте душе.

Једном ми је пригодом, један мој други учитељ, рекао како је вјеројатно ружно то што се људи окупе над тијелом покојника, душа је, каже он, још ту негдје и хтјела би се мало одморити и прије него оде гдје већ душе одлазе још би само једном у миру хтјела видјети оне најближе, оне који су нам били сапутници.

Због тих ријечи бјежим од суза и не желим њима заливати ове редове. Нисам знао како си другачије помоћи у протеклих неколико дана осим да сједнем на кауч с боцом ракије и препустим се потпуном колапсу, распаду. Трајало је данима. Нисам имао снаге изаћи на улицу. Нисам имао вјере у своје дланове и зато их сам их тјерао да подижу чашу за чашом.

Покушавао сам испунити празнину која се створила у мени након свих славља која увијек неминовно прођу и након којих се нађемо згрчени на поду испрва покушавајући чврстим стиском шака на стомаку истиснути тај зракопразни простор из себе након чега ка кренемо испуњавати ракијом. Неки од нас не знају другачије и тога се не требамо стидјети. Требамо стати пред очи жени, мајци, сестри, брату, пријатељу и показати неку нову храброст којом се желимо вратити у живот.

Неки ме дан посјетио један пријатељ. С мог прозора је пуцао поглед на кишни Мостар којег је попут неке сићушне барке љуљала јужина. Пили смо и размјењивали горчину. У једном тренутку он је рекао: некада имам дојам да је овдје завладао ђаво, можемо ми вјеровати у њега или не, али људи су запосједнути.

Ја сам погледао на стол, видио сам пред нама чаше пуне ракије и схватио да је алкохол живо биће. Кружи около и узима нам душе када се у њима настани празнина. Тако се храни и оставља нас опет згрчене на поду или кревету да се купамо у властитом зноју жудећи за храброшћу и мегаломанијом којом нас храни.

Ђаво има тисућу лица. Оно што знам јесте да га се може држати под контролом. Требамо само неко ново јединство међу људима. Ваљало би га измислити. Једино тако можемо отјерати себичност и похлепу од властитог бића јер свијет овакав какав је данас за највећу растућу индустрију има самоћу а у њој се лако утопити, лако је изгубити душу.

Говорим све ово и јер смо неки дан опет свједочили жудњама за неким новим подјелама иза којих нема ничега осим потпуно бесмислених интереса капитала јер смо подлегли лажи да се богатством може купити баш све па тако и љубав и пријатеље и све оно што би требало бити лице доброте у односу на сва лица врага који нас запосједа и парадира под заставама призивајући нека нова храњења људском крвљу.

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.