Марко Видојковић: КИЈА КОЦКАР И ДАРКО ЛАЗИЋ. И МИЉАНА КУЛИЋ

Тешко ми је што опет пишем о Кији Коцкар, али писаћу мало и о Дарку Лазићу, па ће ми бити још теже.

Marko Vidojković / 07. новембар 2018

Прошли пут, кад сам поменуо Кију, пишући текст о „Слоби и Луни“, нисам ни слутио да сам улетео у сред кључног медијског стратешко-психолошког подухвата режима. Толико је ми је смешно било што се у опсесивном медијском праћењу некаквих „Слобе и Луне“, који живе у Митровићевој имитацији пакла, Задрузи, одједном појављује и „Кија“, којој тада, по имену судећи, а само наслове читајући, нисам могао да одредим ни пол.

У међувремену, терор наслова на порталима постао је толики да сам, иако нисам желео, сазнао да је Луна Ђогани ’ладно ћерка Гагија Ђоганија, а да је Слободан Слоба Радановић певач народњака, па су се они мували (а можда и јебали, нисам сигуран), па је у Задругу ушла Кристина Кија Коцкар (испоставило се да је добра риба), жена (бивша?) овог дебилног главоње, а онда је и победила.

Заплет је био следећи: Ђоганијева ћерка (блогерку?) одлепила за главоњом, али је толико фаталан, да његова бивша жена и даље пати за њим и сваког дана они се свађају, мире, овај је час са једном, час са другом, као да у тој Задрузи никога осим њих није ни било. А мора да је био бар Мики из Купинова. Чинило се како је неко одлучио да су ово троје највеће звезде у земљи, а испоставило се да је неко заправо одлучио да Кија Коцкар постане Краљица Србије. Колико год било гледатељки Задруге којима је Луна Ђогани симпатична („Имала сам тако и ја једног ожењеног, али није хтео да се разведе од оне роспије“), колило год главати мајмун испадао шмекер („Ее Слоба брт, отимају се пићке окоњега, оћу ија тако“, или „Гле како се ове две отимају око Солбе, није ни свестан како бих му ја легла, ех...), саопштено је да је победила Кија Коцкар.

Путовање у мозак гледалаца Задруге је срамотно и страхотно. На крају, два и по милиона их је гласало, а Кија Коцкар се тек тад родила. Задруга је била је заправо трудноћа која је у себи носила Кију. Као некакав ултразвук, где смо сви чули за Кију, али нисмо баш тачно знали шта је, а онда се родила Краљица. И, нормално, исти они медји који су је пратили док се развијала у утроби Задруге, данас је прате на сваком њеном краљевском кораку. Почела је да пева. Помирила се са Слобом. Избацила први сингл. Посвађала се са Слобом. „ШОК! Кија и Слоба беже преко, ПОГЛЕДАЈТЕ ГДЕ (на заједничку тезгу у Оснабрикен, испоставља се ако кликнете на такав наслов“. Добро. Бар је жива. И лепа. Није као Јелена Марјановић, која је до скора играла њену улогу на насловним странама.

Шта ће Србији краљица? Треба јој, јер је на другој страни вести, то јест у свим осталим вестима, Српски Краљ Алек. Као што морамо да пратимо свако јебено срање које нам он направи, тако пратимо и Краљицу Кристину Кију Коцкар. И њу је усрало, исто као и њега. И она је постала све, а била је нико. Гледајте и уживајте. Коме се не допада, увек може да прође као Јелена Марјановић - да га убију, а де се убица никад не открије, иако сви знамо ко је.

Ред Вучића. Ред Коцкарке. Ред нуле. Ред ничега. Ред свега. Ред свачега. И онда неко каже: „Приближава се сајам књига, о, Кијо Коцкар, магична Краљице Србије, зашто књигу о свом тешком двадесетогодишњем животу не би написала, усраћемо се од пара! Иде на сајам доста младих, без мозга!“ „Ох, каква дивна идеја“, реће Коцкарка, „Ево сад ћу!“ И за три дана написа своју аутобиографију, која постде хит сајма. Или је можда рекла: „Али, како ћу? Тешко ми иду и СМС-ови?“, а они ће рећи: „Имамо ми човека“.

На Сајам књига, Краљица Србије долетела је у сред школског дана, дакле међу умом слабе, наше најмлађе. Они ће је одмах препознати, јер је читава једна десетина њихових малих живота обележена Кијом Коцкар. А цели животи обележени су им Александром Вучићем. Наравно да су деца почела да вриште. Кија Коцкар је за њих Кија Коцкица. Симбол да у Србији правда ипак постоји. И да је лепа. И да је пуна кеша. И да пева. И да је књигу написала. Да чудо може да се деси. Екипе покварених новинара сликале су ред око Кијиног штанда, у ком су стајала српска деца, што их је малопре Шешељ промовисао у четнике, чекајући да стану очи у очи са Кијом. Ред прогласише „километарским“, а Кију Коцкар прогласише Краљицом сајма. Тако и ваља, када је већ и Краљица свега осталог. Исто као наш Краљ.

И онда у причу, мерцедесом, пијан и нагудран, с одузетом дозволом и без везаног појаса, улеће Дарко Лазић, некакав народњак. Како се само слатко наместио у медијске рупе у којима нема Краља и Краљице Србије. Молимо се за њега. За његово плућно крило. За његов вештачки кук. Долази бивша жена у болницу. Не пуштају је на интензивну. Долази мајка. Не пуштају ни њу. Стање је критично! Али, чудо се десило! Он је проговорио! Тражио је слику кола. Али, јао! Синоћ, баш после наступа Његовог Величанства на другом дневнику, стање се погоршало. Крв се суновратила у плућа Дарка Лазића и цела земља је још једну непроспавану ноћ провела над тешком судбином овог примерног српског делије.

А Миљана Кулић? Миљана Кулић је плакала кад је чула да се Даарко Лазић сурвао у јарак. Орила се цела Задруга 2.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.