Миладин Шобић, највећа мистерија балканске сцене

МАЛО је тко прије тридесетак година могао предвидјети да ће се повлачење Миладина Шобића са сцене једног дана створити једну од највећих мистерија југославенске сцене.

Index / 10. јун 2018

Иако је црногорски кантаутор био једно од највећих имена на регионалној сцени, повлачење с глазбене сцене у већини случајева са собом повлачи и посљедице, а она најочитија је да ће вријеме учинити своје и да ће вас плашт анонимности с временом учинити тешко доступним новим генерацијама и просјечном слушатељу.

Нови живот старих пјесама 

То се из неког разлога није догодило у Шобићеву случају. Интернет га је, можда због природе његова одласка, а можда због нечег десетог, дочекао као култну личност југославенске сцене. Довољно је бацити поглед на бројке на оуТубеу и лако бисте могли стећи дојам да је ријеч о човјеку који је популаран као, ако не и популарнији од великана овдашње сцене као што су Арсен Дедић или Бранимир Штулић.

Ипак, не ради се о човјеку који је уживао исту разину популарности. Штовише, готово тридесет година био је потпуна непознаница за било кога осим највјерније фанове. Тим више јер иза себе има само два албума. 

Први хитови

Рођен је 7. сијечња 1956. године у Никшићу, гдје је и одрастао и завршио средњу школу. Средњошколски дани уједно су и вријеме када је почео глазбено дјеловати. Након средње школе, Шобић уписује туризам у Дубровнику, а у том периоду почиње и озбиљније дјеловати те привлачи пажње на бројним фестивалима на којима наступа. 

На Омладинском фестивалу у Суботици, гдје су своје прве кораке, између осталих, учинили Корнелије Ковач, Ђорђе Новковић, Јосипа Лисац и Кемал Монтено, Шобић је проглашен "највећим открићем" Омладине 1975. 

Надахнут студентским животом, ствара своје прве хитове, 1975. године објављује прву пјесму "То сам ја", која у то вријеме у приватним студентским дубровачким круговима добива статус студентске химне, а годину дана касније на глазбеном фестивалу Омладина 76 осваја друго мјесто с пјесмом "Дај нам неба".

Врхунац каријере

Пут га касније води у Сарајево, гдје је доживио и врхунац каријере.

У сурадњи с клавијатуристом Габором Ленглеом и студијским глазбеницима снимио је албуме "Ожиљак" и "Умјесто глупости" који многим млађим слушатељима можда спадају међу култне албуме с ових простора, али велик дио њих вјеројатно није упознат с чињеницом да је други албум имао платинасту тиражу, што није пошло за руком ни многим глазбеницима о којима масе данас знају много више него о Шобићу. 

Занимљиво је споменути и да је платинасти "Умјесто глупости" настао у само нешто мало више од два тједна и освојио радио станице. То је још већи успјех ако у обзир узмемо то да је албум настајао у вријеме буђења новог вала, а Шобић је представљао звук седамдесетих који је полагано напуштао студентарију и препуштао мјесто далеко бучнијим насљедницима. 

Но његова једноставност и непосредност учинила га је глазбеником који је надрастао жанровске подјеле. Едо Маајка само је један од глазбеника на којег је Шобићев опус оставио неизбрисив траг. 

"Открио ми га је брат кад сам имао око десет година. Заправо, није то било откривање него више слушање онога што је бураз слушао с екипом. Те су ми пјесме брзо улазиле у ухо. Поново сам налетио на њега у Загребу на казети, а касније сам купио и плочу. Шобић врло једноставно барата ријечима, прави је мајстор текста и минимализма. С мало каже јако пуно. Он је уз још многе друге које сам слушао у свом одрастању утјецао на мој изричај и моје писање, није имао највећи утјецај, али га је било и има га у мени", рекао нам је Едо.

Бијег од јавности

Све ово дало му је вјетар у једра и Шобић је започео с радом на трећем албуму назива "Барутана љубави", али усред снимања догодила се трагедија. Нјегова сестра Шехерезада преминула је од рака, а Шобић се повукао. Као што је то случај и с многим другим глазбеницима који су се склонили од јавности и о њему су кренуле разноразне теорије и наклапања. 

Неки су тврдили да је постао пастир, други да је умро, а остали су једноставно заборавили на њега. Иако не треба претјеривати и говорити о потпуној анонимности, чињеница јест да су га млађе генерације "откриле" захваљујући оуТубеу и убрзо је изнова стекао култни статус какав је некоћ имао. Нешто попут јунака хваљеног документарца "Сеарцхинг фор Сугар Мен", Шобић је захваљујући оуТубеу постао балкански Сито Родригуез, култни глазбеник који је унаточ свим препрекама на крају ипак добио заслужени статус. 

Друштвене мреже и онлине сервиси уједно су и прави благослов јер за реиздања његових албума не би се имао тко побринути. Дискотон, за који је издао оба албума, нестао је у вихору рата, а с њим и свака могућност да албуми доживе квалитетно реиздање. 

"Велики повратак"

Оно о чему се годинама касније причало јест да је свој недовршени албум одлучио снимити у студијима од Мађарске, преко Аустрије па све до Италије, али показало се да приче нису точне. Нјегов пријатељ Ибрица Јусић најавио је и велики повратак, баш као и медији у Црној Гори, али поновно, показало се да су написи неточни. 

У мору полуистина и легенди, испада да готово сватко има неку своју причу коју је чуо о овом мистериозном глазбенику. 

"Чуо сам да му је неколико извођача долазило кући с чековима или у неким варијантама с торбицама пуним лове. Жељели су по неку од његових необјављених пјесама, а ти исти би наравно онда причали о читавим биљежницама необјављених хитова и бисера", испричао нам је Едо. 

Нажалост, они мање оптимистични новински наслови уједно су били и најточнији. Наиме, у сијечњу 2013. преживио је мождани удар који му је онемогућио комуникацију, али његов рођак Вања Радовановић медијима је тада рекао да се Шобић добро опоравља. 

Влада Црне Горе прошле му је године додијелила статус истакнутог културног стваратеља, а Шобић се на додјели и појавио. Но, будући да је фикција занимљивија од стварности, а културне рубрике мало тко чита, о Шобићу се и даље прича као о једној од највећих енигми регионалне сцене. 

Но, тако је то с великанима.

 

 

Инде

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.