Милан Кангрга, 10 година од одласка филозофа

Кангргина мисаона оштрица пријетила је троглавој аждаји која се надвила над социјализмом: политички централизам, републички национализам и либерализам у економији.

Predrag Daraboš / 08. новембар 2018

Десет година од одласка филозофа Милана Кангрге  (1923 – 2008) децениј је тек малобројних осврта на оставштину једног од најзначајнијих хрватских интелектуалаца послијератне Југославије који је с неколико капиталних дјела трајно обогатио хрватску филозофску баштину и свјетску марксистичку мисао.

Ужој јавности Милан Кангрга био је познат као цијењени свеучилишни професор и преводилац, један од оснивача  култног часописа  Праxис те најагилнији водитељ Корчуланске љетне школе, сезонског окупљалишта  свјетске филозофске елите, док је широј читалачкој публици остао упамћен по храбрим јавним иступима и полемикама с централистима и националистима. И у лошој, неаутентичној социјалистичкој егзистенцији и у још горем барбарству национализма, Кангргин глас далекочујан је  и данас подједнако  опомињући.  А за сувремену, духовно дисперзирану  љевицу, и даље је провокативан и вриједан поновног слушања.

Зачетник конгресног туризма

Часопис Праxис (1964 – 1974) групација за револуционирање социјализма са својим међународним издањима стекао је репутацију настављача критичке марксистичке филозофије. У иноземству  понекад је представљан и као  интелектуална  оаза усред бирократске пустоши  социјалистичких режима. Сурадници су били из свих дијелова федерације, али и из источне и западне Еуропе, док је уредништво било у Загребу. Иако стално на удару партијских секретара на челу са свемоћним Владимиром Бакарићем, часопис је спретним маневрирањем и самопожртвовањем чланова редакције успио опстати више од десетљећа и бити полигоном размјене мишљења и изношења идеја,  не само марксистички оријентираних мислиоца. Међународна репутација праxисоваца додатно је увећана љетном филозофском школом у Корчули у чијем је организирању Кангрга имао значајан удјел, у узбудљивом пројекту који би се данас звао конгресним туризмом. Након партијске забране и укинућа школе, локални  угоститељи жалили су се због губитка добрих гостију. Чињеница да негдје у Корчули још стоји камена клупа на којој је сједио Ернст Блоцх може побудити тек ријетку носталгију, али спознаја да је Хрватска седамдесетих имала такве скупове проминентних и критичких мислилаца и знанственика ипак је задивљујућа.

Каскање хисторије

Кангргина мисаона оштрица пријетила је троглавој аждаји која се надвила над социјализмом: политички централизам, републички национализам и либерализам у економији.  Сва три опонента потопили су немилице Кангргине посљедње наде да из племенско-родовско, полуфеудално пред-грађанске хисторијске ситуације  може изњедрити  барем пристојно уређено грађанско, кад већ не истински дестаљинизарано социјалистичко друштво.  У транзицијском моменту ти исти централисти, чланови СКХ,  постали су ХДЗ, ( Кангрга се позива на попис од 80 000 пребјега); републички националисти и емиграција зграбили су моћ, политичку и подземну, а либерали су им постали партнери пружањем  логистичке и правне  подршке за суставну приватизацију и очување њених учинака за будућност, нпр. либерална министрица укида предмет повијести из стручних школа како млади људи не би могли успоређивати своја  права и  радне увјете с  онима у раздобљу првобитне акумулације капитала. Ратна уништавања и једнако сурова поратна пљачка народне имовине, ( Кангрга ју  рангира највећом у хрватској повијести)  праћене посвемашњом ступификацијом политичког и културног живота учинили су модел критичке филозофије сувишним, штовише, пропао је у црну рупу „комунизма“, у хисторијску ропотарницу у коју је смјешта национални интелектуалац Далибор Брозовић када ултимативно захтијева безувјетну капитулацију лијеве интелигенције, што, када би и било могуће, значило би и укидање њега самог будући да национални  интелигент постоји тек у (супериорном) односу насупрот оном другом*1.  Успркос  игноранцији и суставном забораву у који тоне, праxисово насљеђе остаје валидно због храбре интерпретације класичне њемачке филозофије и Марxа које су довеле, у најамбициознијим изведеницама, до епохалне успоставе човјека као бића које мисли револуцију (Гајо Петровић). Такав авангардизам најбоље је предочен ријечима самог Кангрге, аутора који није патио од лажне скромности: Праxис филозофија јест мисаона антиципација  југославенске хисторије … надомјестак за политички и повијесни дефицит у реалитету, па овдје хисторија каска за филозофијом готово два стољећа, ако не и више. *2

Осим заслуга за барем теоријско одржавање пламена револуције живим, праxисовска критика свега постојећег очитовала се у бескомпромисним обрачунима с  никад искоријењеним  стаљинизмом, с бирократским централизмом, те с економским либерализмом. Једна од повијесних заслуга Милана Кангрге јест и суставна филозофска критика национализма којег је  теоретски демолирао, док је у пракси испало обратно: национално – национализам главни је хисторијски гробар Праxиса. *3

Прво човјек, тек онда Хрват

Стаљинизам као класни колективизам и национализам као национални колективизам два су корова истог коријена зла  из којег у овим крајевима увијек ничу клаонице и стратишта. Промашеност сваког национализма, сматра Кангрга, у томе је што третира човјека искључиво као природно биће па га смјешта у битно неразликовну масу живих бића што је велик пораз хуманитета. Искључиво генетска доживљајност  потиче самоодређеност таквог (националног) бића  као а-моралног, трансцендентног на морал и закон, као оно које се не смије позивати на моралну одговорност. Довољно је бити „добар Хрват“ што је оксиморон јер везује моралност уз натуралност; случајност да сам се на-родио у неком етницитету судбински ме одређује као биологијско-зоологијску категорију.  Управо због те неподношљиве стопљености  тла и културе те даљњим атрофирањем интелектуалности  као њеном посљедицом у пост-транзицијској Хрватској, Кангрга радикализира: „Хрват“ више не заслужује да га „човјек“ изабере за своје политичко становиште.

Национализам као момент опстанка

Идеал националистичких елита јест довести све супротне друштвене интересе  под окриље етничког јединства у којем морају замријети све  класне протурјечности  како би национална буржоазија могла несметано експлоатирати властите раднике. Стога, тврди Кангрга, нема никаквог правог рјешења националног питања док се не ријеши основно класно-социјално питање бруталне експлоатације народа од политокрације.  Управо овакав приступ националном питању омогућује и његово критичко надограђивање какво сугерира Кангргин колега, социолог Иван Кувачић када супротставља идеологеме: национална самосвојност версус национализам. Прво има класни карактер и остварена је кроз класну борбу против домаћег експлоататора, док је друго идеологија домаћих експлоататора усклађена с национализмом страног завојевача.*4

Човјек је практичко-повијесно биће који, властитим дјелом и трудом, човјеком тек треба постати те је нужно упућен на самога себе, а не на себе као унапријед или унатраг одређено биће, као нешто што је већ постало, на-родило се. У производњи увјета свог живота,  човјек производи и своје односе, а тиме и свој специфични облик развоја. У том развоју Кангрга национализам доживљава као границу која се испречује на путу човјековог самопостајања. Национализам је стога само једна од могућих момената (оквира, модуса, хоризонта) његовог хисторијског опстанка, али не и нужност, а понајмање судбина.*5

Дилувијалци и пургери

Једну од ријетких и компетентних студија о праxисовцима написао је Борислав Микулић, редовити професор на Одсјеку филозофије ФФ-а Загреб, концем седамдесетих и сам Кангргин студент.  Наук незнања: Ретроспекције о Кангрги и насљеђу праxиса збирка је текстова о доприносима филозофског круга Праxис и напосе Милана Кангрге.*6  Аутор сматра да висока разина Кангргине интелектуалне промишљености и социјалног ангажмана све до конца осамдесетих, није задржана у каснијем раздобљу обиљеженом расапом социјализма и предоминацијом националног унитаризма. Кангргина рефлексивна меланколија посљедица је губитка могућности критике просвијећеног југославенског социјалистичког апсолутизма у којој је Кангрга здушно устрајао до самога краја. Кангргина генерација непосредних градитеља социјализма доиста је имала ваљаног разлога за, у најмању руку, меланколију јер је за дуго изгубљена повијесна шанса да се револуционализира југославенска верзија социјализма, коју Кангрга назива ограничено просвијећеним стаљинистичким апсолутизмом. Главни узрок неуспјеха социјалистичког експеримента и цивилизацијског назадовања из лошег у горе он налази у суженом грађанско – духовном хоризонту на овим просторима. Фактички повијесни дефицит, политичка малољетност – стање „самоскривљене незрелости“ те готово дилувијална свијест ове средине закопане у родовско-племенске хабитусе кобни су чиниоци који онемогућују чак и успоставу колико-толико демократске грађанске државе за каквом Кангрга сада и чезне. Микулић по томе Кангргу сврстава уз бок либералу Владимиру Готовцу јер обојица у име „неутралне државе“ игнорирају алтернативне критике наддруштвеног карактера државе. Осим критизирања овог теоретског узмака, Микулић Кангрги замјера и његов етно – расизам који долази до изражаја пригодом учесталих спомињања Херцеговаца као доноситеља истог родовско-племенског хабитуса у његов пургерски Загреб. Анегдоту из загребачког трамваја коју препричава сам Кангрга, по Микулићу, илустрира његово несналажење у пост-транзицијској збиљи. Возећи се с тржнице цијелим путем слушао је двије раднице како се међусобно жале на тешке радне увјете и мале плаће. Кад су напокон сво троје сишли, Кангрга  им се обратио и запитао их чему се жале када су на изборима дале свој глас за овакав поредак. Умјесто аргументације, дискусије па чак и полемике, Кангрга је доживио само забезекнуте изразе лица жена које су се без ријечи окренуле и отишле од њега као да је провокатор или гњаватор. Кангрга је протумачио такво поступање као недостатак политичке освијештености, али није избјегао ни благу самоиронију коју пак Микулић препознаје и у ширем контексту  приписује каснијем дјеловању Кангрге и преживјелих праxисоваца које се прометнуло … у аутоиронију, понављање критике национализма из седамдесетих, све до најновијих концесија национално-либералној идеологији културе као фактора политике. Изостанак суставније и израженије критике дијелом је повод за још један Микулићев приговор: Праxисова школа критичког мишљења стављена је без насљедника. Срећом па се Борислав Микулић сâм демантира својим немалим доприносом ревалоризацији и оживљавању теоретске знатижеље за Праxисову филозофску оставштину.

По свему пролетер

Због своје иделошке досљедности, борбености те бритког но пргавог ума, Кангрга је остао лишен економских и друштвених повластица какве су припадале одабраним државним интелектуалцима. У партији је издржао годину дана што није чудно за мислиоца који себе и судругове означује као најрадикалније и најтемељитије критичаре бирократске контрареволуције која је наступала под идеологијском фирмом социјализма.*7

Сматрао се правим пролетером: по социјалном поријеклу, по друштвено – економском статусу, као интелектуални најамни радник којему је послодавац бирокрација као владајућа класа. Ваља знати да у то доба плаће свеучилишних професора нису биле попут данашњих, а непоћудном интелектуалцу било је тешко уприходити са стране па је Кангрга цијели живот живио прилично скромно, али ведро. Био је узор бројним студентима филозофије, а његове шаљиве доскочице препричавале су се и преносиле генерацијама. Особно је стремио идеалу Марxовог   човјека који се самопроизводи кроз борбу за другога, сљедећи етичку динамику праxиса као творбеног дјеловања, међуљудског, за разлику од старог Аристотеловог ауто-поетичког.  На трагу озбиљења прокламације свог филозофског лиеблинга Фицхтеа о идентитету теорије и праксе могући епитаф драгом професору могао би гласити: Радио је што је говорио, говорио је како је мислио а мислио је филозофски:  критички преиспитујући.


*1 Ни Брозовић није остао поштеђен Кангргине жаоке када му спочитава срозавање академских стандарда у случају доктората Фрање Туђмана.  Након што је одбијен на загребачком свеучилишту због  непостојања основних увјета за докторат – факултетске дипломе (па чак и потврде о завршетку средње школе) тадашњи ректор задарског свеучилишта омогућио је Туђману обрану дисертације.

*2 Милан Кангра Шверцери властитог живота Сплит 2002.

*3 Борислав Микулић Наук незнања.

*4 Ову тезу је Кувачић елаборирао у чланку који је изашао у двоброју Праxиса ¾ 1971. који је био забрањен. Занимљива је актуалност ове тезе: данашњи окупатори су мултинационалне корпорације.

*5 Закључна теза предавања које је Кангрга одржао на трбини Да ли је национализам наша судбина? у Дому омладине у Београду 1971.

*6 Микулић је и други уредник  зборника радова хрватских филозофа о праxисовој филозофији.

*7 види 2*

Извор: Нови Пламен

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.