Милена Малешевић, жена која је на себе преузела сав терет нашег немара

„Све ствари у животу углавном се човјеку некако наметну, неким стицајем околности. Идете улицом, пошли сте на једну страну, али вас наједном нешто друго одвуче, заљубите се у то и јурите за тим читав живот. Тако је и са мном било“, започиње своју невјероватну причу Милена Малешевић, која је прије 20 година оставила живот који је до тада водила и у потпуности се посветила спасавању паса са сарајевских улица.

Buka / 12. фебруар 2018

Милену смо упознали у Бриселу, на премијери документарног филма „Пасји живот – сарајевске луталице“, који говори о животу напуштених паса на улицама Сарајева, о ужасним условима за псе у склоништу Прача и о њој, Милени Малешевић, која је до сада спасила преко хиљаду паса. Приказивање филма у Европском парламенту организовао је хрватски заступник у Европском парламенту Давор Шкрлец, у сарадњи са Интергрупом за добробит и заштиту животиња Европског парламента и међународном кровном организацијом Еурогроуп фор Анимал.

У разговору за Буку, Милена прича о љубави коју осјећа према животињама и која јој даје снагу да се сама брине о великом броју болесних и повријеђених паса, али и о томе како је та љубав ”уништава”, јер дубоко проживљава сву несрећу која  је задесила сарајевске луталице.  

Ова изузетно емотивна, али и невјероватно храбра и снажна жена, у Брисел је, каже, дошла нерадо, јер је у Сарајеву оставила своје ”бебе”, којима је потребна 24-часовна брига.

На питање како се уопште десило да једна жена преузме готово сав терет бриге о сарајевским луталицама, Милена каже да је љубав према животињама развила још у раном дјетињству. „Ја сам као дијете била окружена природом, гдје сам сусретала животиње, жабе, змије, гуштере, мачке, псе, и ја сам као радознало дијете истраживала њихову психу. Тад нисам ни знала шта је психа, али ми је то било интересантно. Кад сам пошла у школу, дјеца су носила неке играчке, меде, лутке, а ја нисам жељела играчке, нисам жељела умјетне ствари, жељела сам да се играм са нечим живим, што ме може обрадовати, што ме може усрећити, што ја могу усрећити. То је мој почетак, од мог првог сазнања за овај свијет.“

Међутим, није ни сањала да ће једног дана та љубав одредити њен живот.

Када је прије 25 година сазнала да се пси са улице одводе у шинтераје, гдје се са њима нехумано поступа и гдје их убијају, Милена је била толико дубоко потресена да више није могла наставити са животом који је до тада водила.  „Мој први пас, Боби, била је са улице, мјешанка, њу су ми узели шинтери док сам с неким причала у парку. Тада сам и сазнала како се они купе и убијају. Сазнала сам страшне ствари и од тада ме то прогања. Некад бих успјела и да се довучем до тих шинтераја и да чујем њихов јаук, у самоћи, у ћелијама, њихов страшни лавеж. Онда сам послије све то и видјела и од тада ја више не живим. Не интересује ме живот, не интересују ме људи, не интересује ме ништа“, прича Милена о својој дубокој разочараности у људе и њихов однос према псима.

Од тада, Милена је спасила преко хиљаду напуштених паса. У свом стану брине о псима који су болесни и који не могу да иду у азил, а које, како каже, „не може оставити саме ни секунду“. Поред тога, ангажовала је и неколико људи који на својим приватним посједима држе псе које је она склонила са улице. У тим прихватилиштима она може да контролише услове у којима пси живе и начин на који се према њима опходе. Псе који су остали на улици Милена обилази, носи им храну и лијечи их када су болесни или повријеђени.

Описујући свој свакодневни живот и даноноћну бригу о псима, Милена каже да се то не може описати, да то треба доћи и видјети. „Ја сам у овоме сама, немам времена да дишем, немам времена ништа да запишем, ја то све у лету, 24 сата се бринем о животињама, лијечим, носим код ветеринара, трчим друге да спасавам, овај се разболио, овај има пролив, повраћа, борим се са разнозарним вирусима...Читав живот сам посветила њима и немам свог живота. Кад ме моја дјеца преко интернета питају како сам, ја немам времена да им одговорим, јер оном морам промијенити инфузију, оном завој... Код мене је све порушено, немам ни врата, све су то они појели, спавам на комадићу нечега... Ја немам 5 минута свог живота, не знам ни који је мјесец, ни који је дан ни који је датум, не знам ни кад је Нова година, Божић, рођендан, које је годишње доба...“

На питање није ли то превелики терет за њу и да ли је уморна, Милена каже: „Ја сам јако истрошена, као сапун кад се излиже и више не можеш да га узмеш у руку да га користиш.  Ја сам дотле већ дошла и ја то осјећам.“

Фото: Милени је на премијери филма "Пасји живот - сарајевске луталице" у Европском парламенту одато признање за изузетно залагање за напуштене псе у Сарајеву.

 

Пси који заврше на улици нису бирали такав живот, каже. Они су ту људском кривицом. „Они су на улици нашом кривицом, не својом, нико не би изабрао тај живот, пасји живот. Да могу да размишљају, они то не би жељели, а човјек је то допустио. Човјек кад падне на улици, њега ће неко да придигне, њему ће да помогну, али животињи слабо ко хоће. Неко не може, неко није заинтересован, неко то неће ни да види, углавном, животиње су препуштене на милост и немилост људи, а оне нису криве, оне нису криве што живе на улици, њихово мјесто није на улици.“

Највећи проблем Милена види у власничким псима, односно у несавјесним власницима који не стерилишу своје псе, већ дозволе да се они неконтролисано размножавају, да би потом нежељене псе остављали на улици.

Највише је, каже, боли лицемјерје људи. „Човјеку је потребан пас, да му чува кућу, стоку, двориште, да истражује има ли мртвих међу рушевинама, да открива дрогу, а тај исти човјек их убија. Узео је пса, дресирао га за ове ствари, а остале ћемо да побијемо." Док прича о нехуманом односу људи према псима и страхотама које се дешавају у азилу Прача, Милена једва суздржава плач.

Огорчена на службе за заштиту паса Кантона Сарајево и неповјерљива према локалним заштитарима, Милена највећу помоћ добија из иностранства, од појединаца и удружења за заштиту животиња који траже удомитеље за псе, прикупљају донације, храну и лијекове. „Доста паса је удомљено у Америци, Финској, Италији, Словенији, али сада највише иду у Енглеску, јер тамо имам комплетан тим и стекли смо велику репутацију у Енглеској код разних организација које се баве заштитом животиња, које их узимају под своје окриље удомљавају.“

Велику подршку пружа јој славни британски глумац Петер Еган, који је заједно са режисерком Мариа Слоугх и ветеринаром Рогер Барло, и снимио документарни филм "Пасји живот - сарајевске луталице". 

Проблем паса на улици је рјешив, увјерена је Милена. „У закону о добробити животиња који је донесен прије 8 година, све лијепо пише, да се изграде прихватилишта по општинама, да се стерилишу, да се удомљавају... То би било најједноставније, најјефтиније и најефикасније. То би било најбоље и најбезболније по животње, по државу, по мене и по људе сличне мени.“

Пси се морају склонити са улице, објашњава, али не смију се убијати, већ се мора наћи начин да се хумано збрину. "Кажу нема се новца, ја знам да се нема, али увијек се може нешто минимално издвојити да буде људски, хумано, да буде достојанствено. И они су жива бића, и они осјећају бол.“

И док ће већина нас рећи да воли животиње, мало ко ће се истински заинтересовати за проблем напуштених паса, а још мање нас ће посветити своје вријеме рјешавању овог проблема. Лјуди као Милена су изузетно ријетки и треба им пружити сву могућу подршку. Не смијемо дозволити да буду усамљени у својој борби и да падну под превеликом тежином нашег немара. 

 

Разговарала Милица Плавшић


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.