Миљенко Јерговић: Амира Медуњанин, глас оне једне птичице која мајци није запјевала

Ми не бирамо своје судбине, али бирамо како ћемо се према судбинама односити. О томе најчешће говоре пјесме које пјева Амира Медуњанин.

Miljenko Jergović / 15. август 2018

Годинама сам се након 3. просинца 2012. накањивао и снебивао над тим да уђем у кућу на Сепетаревцу и започнем разабирање и селидбу ствари из мртвога дома. Да ми је, замишљао сам, да унајмим неког па да запали ту кућу, заједно са свим стварима у њој, или да је динамитом дигне у зрак, па да коначно будемо готови. Никад више, мислио сам, не бих се више успео уз Сепетаревац, што би ме онда ослободило и обавезе да одем у тај град. Неко друго Сарајево имао сам у глави и у тексту, градио сам га, развијао и надограђивао, а овај стварни град, с тим фаталним брдом, а на врху њега мртвим домом на Сепетаревцу, том је Сарајеву, као и мени само стварао сметњу.

И тако, док сам био у том дугом нерасположењу, чији су разлози били све нејаснији и замршенији, пролазило је вријеме, развијала се и расла нека унутрашња мука, која ће, срећом, бити разријешена након што се и сама почне претварати у текст. У том разрјешењу необичну је, неочекивану улогу имала Амира Медуњанин. Премда нисам имао свој профил на Фацебооку, нити га данас имам, био ми је обичај да од дуга времена обилазим јавне објаве познатих и непознатих, симпатичних и крајње антипатичних, на њиховим профилима. И тако сам случајно – ако је допуштено да такви случајеви постоје – залутао на Фацебоок страницу Амире Медуњанин, и тамо, на објави старој тек дан-два, угледао своју кућу и улицу, угледао Сепетаревац у неки ранојутарњи сат, без живе чељади која би се низ њега спуштала. И умјесто да будем шокиран, осјетио сам нешто што сам већ и заборавио, један од оних доживљаја од којих сам саграђен и сачињен: низбрдицу те улице, срси спуштања према граду и очекивања оног што ће доље услиједити. Никада нисам слутио никакво зло док сам низ Сепетаревац силазио у град. Та слика је, нема баш никакве сумње, била чудо. И то на више начина. Осим што је Сепетаревац тек једна од стотина таквих, стрмих, према граду усмјерених улица, што се спуштају као по обронцима угашеног вулкана, и чудо је да се проматрачица нашла баш у њој, а када се већ и нашла, сљедеће је чудо да ју је призор тако фасцинирао да је слику поставила на свој профил, на који ћу, по новом чуду, ја наићи, премда ту немам што да тражим, нити сам икад раније ту био. Између тих чуда је још једно, можда најневјеројатније: фотографирала је управо тако да јој, с десне стране, моја кућа буде у првом плану, и да се у нашем кухињском прозору стигне огледати небо с вунастим и чистим облацима рујна. Ускоро након овог опет сам кренуо путовати у Сарајево, припремати чишћење Сепетаревца и Селидбу, а онда и спајати град у мојој глави са сценографијом града који у стварности постоји. Ни о чему од свега овог Амира Медуњанин не зна ништа. Никад се нисмо срели. Ја сам само њена невидљива и жаморећа публика. Нови њен албум, који је снимила с ТрондхеимСолистене, велецијењеним ансамблом норвешких класичних глазбеника, ставио сам у плејер за једне од приградских вожњи. Првих неколико тактова дјеловало је шокантно на начин оне фотографије Сепетаревца. “Где си душо, где си рано”, по тексту Бранка Радичевића, класична је пјесма из готово свих јужнославенских каванских, другарских, староградских, опћенародних репертоара, и већ ју је снимила Амира, у ганутљивој верзији с мајсторицом хармонике Меримом Кључо, показавши по не знам који пут да нема пјесме, наравно ако је добра, која је толико истрошена, а да ју она не би могла тако отпјевати да је чујемо као први пут. Али ово сад било је нешто друго: као да се Даница Обренић вратила с онога свијета, а прате је музичари који никада нису свирали у балканској кафани – и нису! – ни у ревијском ни народном оркестру наших радио телевизија – а нису ни то! – не знају што би могло запалити публику која одмах плаћа оно што чује – тек о томе немају појма! – али ову пјесму знају много боље од онога који ју је свирао први пут. Тако добро је знају да нам се чини да је и не свирају, него су и они, ти норвешки гудачи, као и Амирин глас у пјесми, сами по себи створени, да су изван и мимо воље живих људи. И таман кад сам преживио Бранкову тугованку, стиже ме једна од најдражих, а самим тим и најтужнијих пјесама материњег језика “Све птичице запјевале” (Амира је из неког разлога пјева у екавској варијанти). Ријеч је о, за наше прилике, прилично старој градској народној пјесми, популарној још око Првога свјетског рата, коју је десетљећима затим Јосип Славенски обрадио и приредио за мјешовити збор, па је у наше вријеме, током седамдесетих, била на репертоару бољих домаћих зборова, да би затим, пред рат и током транзиције, зборови, а богме и Славенски, лагано изашли из моде, а пјесма се вратила у репертоаре бољих каванских пјевача и пјевачица. Амира ју је вратила њеној изворној, прочишћеној туги, тако да је уз ТрондхеимСолистене, ослобођене било какве фолклорније или оријенталне егзалтације, звучала онако како би, замишљам је тако, звучала у јесен 1914, док су сестре испраћале војнике, да би их затим очеви од глади и од невоље давали за старце. И срећом да нисам био сам у ауту, јер бих се на том мјесту с таквим мераком расплакао, да бих тиме довео у опасност и себе и остале судионике у промету. Не знам што је баш у овој пјесми чуо Међимурац Славенски, не знам што у њој чују Амирини Норвежани, а право говорећи не знам ни што она чује и о чему пјева док пјева то што пјева, али постоји нешто у том тексту и у мелодији, или у односу текста и мелодије, што истовремено дјелује емоционално разорно и утјешно. “Све птичице запјевале” је попут неке јако старе успаванке, коју више нитко не пјева, јер одавно већ спавају сви они које је пјесма успављивала. И да, то је прерани врхунац албума “Асцендинг”, такве пјесме нема и није је више могло бити, иако слиједи иста зачудна и невјеројатно тачна међуигра норвешких гудача и Амириног гласа. Тачна, кажем, јер се слушатељу све вријеме чини да је те пјесме одувијек требало баш овако свирати. Без имало оријенталне егзалтације, без сувишних украса и без презаслађене агде… Амира Медуњанин се из албума у албум настоји мијењати и преображавати, идући своме циљу који је одавно већ врло далеко од оног од чега је кренула. Најављена као звијезда нове севдалинке, а онда, сасвим олако, и као краљица севдаха – што је титула којом се пригодно, у новинама и на бљатњавим плакатима уз магистралу, традиционално чашћавају разнолике пјевачке и естрадне појаве, од Мериме Нјегомир и Ханке Палдум до Наде Мамуле и Зоре Дубљевић – она је на сцену ступила након што су Драги Шестић и Мостар Севдар Реунион поставили оквире жанра, и била је нека дамска протутежа Дамиру Имамовићу, да би се затим, мало-помало, а да се то нитко није ни усудио примијетити, све више одмицала од севдалинке, ширећи свој простор на јужнославенске народне пјесме, опћинито, па све до Джонија Штулића, који, можда, и нема везе с традиционалним фолклором, али има с фолклором њезина одрастања и сазријевања, те још с нечим другим, можда и важнијим: Штулић је писао пјесме које се прецизно уклапају у оно што би Амира Медуњанин радо пјевала. Пјесме које, попут “Све птичице запјевале” имају оно нешто што их чини старијим од дана свог настанка, пјесме које су често пјевали сви, те су их лошим пјевањем истрошили, и сад би требао нетко да их отпјева онако како треба. Од Јосипа Славенског до Джонија Штулића, од Емине Зећај и Александра Сариевског, прецизно ограђен и одређен, и нимало сваштарски, свијет је Амире Медуњанин. Популарна музика двадесетог стољећа у значајној је мјери увјетована дјеловањем случајности. Радио је њезин темељни медиј, а радио се често нехотице слуша, с избором музике који је случајан. И тако пјесме које смо случајно чули преузимају приватна значења тренутка у којем су се појавиле, те једнима постану важне, док се других скоро и не тичу. Низ случајности, које и није могуће до краја реконструирати, учинио је пјесму “Све птичице запјевале” овом слушатељу тако важном. Нема, међутим, никакве случајности у томе да ју је Амира Медуњанин снимила с ТрондхеимСолистене и објавила на албуму “Асцендинг”, као што случајности није било ни у фејсбук објави оне фотографије с врха Сепетаревца, на којој се у мом кухињском прозору огледа небо. Био је то естетски одабир, као што је, уосталом, естетски одабир и оно чему је, када је о слушатељу ријеч, претходио низ судбинских случајности. Ми не бирамо своје судбине, али бирамо како ћемо се према судбинама односити. О томе најчешће говоре пјесме које пјева Амира Медуњанин.

 

јерговиц

 


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.