Миљенко Јерговић у Бањалуци: Писање има смисла уколико боли. Уколико вам је до тога да вас не боли, немојте писати!

Нема смисла писати о врагу, ако нећете имати потпуно разумијевање за врага и ако нећете бити враг, не у свом животу него у тексту. Због тога нисам поборник писања о жртвама као жртвама, јер сматрам да то нема првеликог смисла...

Maja Isović Dobrijević / 15. фебруар 2019

Foto: Borislav Brezo

У Бањалуци је синоћ било чудесно вече. Да Бањалучани воле Миљенка Јерговића и да то није тајна доказало се синоћ у препуном Културном центру Бански двор, гдје се тражило мјесто више за присуствовање разговору са чувеним писцем.

У концертној дворани Банског двора више од 450 поштовалаца овог књижевника скоро два сата са великом пажњом слушали су Јерговића, који је говорио о инспирацији, његовим књижевним ликовима, али и личним ставовима на одређене друштвене теме.   

Јерговић је у Бањалуци говорио о животу писаца, пацифизму, писању, разумијевању и другим темама.

Ево шта ја волим…

“То је нешто што је својствено за три врсте људи: прва врста су комшинице ‘раскокуше', друга врста су полицијске уходе, а трећа врста писци. Волим се негдје притајити, на примјер у кафани гдје сваког јутра пијемо чај или кафу, ја већ годинама не пијем кафу, али волим попити чај и прислушкивати шта говоре људи за сусједним столом. Такође, ако се возим у аутобусу, страшно волим слушати ко шта говори. То ми је један велики ужитак, као и извор највећих чудеса под капом небеском. Јер, то шта ће људи испричати, какве ће ријечи изговорити и шта ће извући из свог животног искуства, не знајући шта уопште говоре, то је величанствено, и то је једна од љепших ствари које човјек може радити. Дакле, шпијунирати, уходити и прислушкивати људе, свеједно у коју сврху. Јер ја то стварно не радим да бих касније нешто од тога узео или написао, него једноставно уживам слушајући.”

О писању из терапеутских побуда…

“Писање из терапеутских побуда није јако паметна ствар, а могу се догодити двије ствари. Уколико то радите, а немате унутрашњих мотива за само писање, само ћете мљети као празан млин. Са друге стране, ако се са разлогом бавите властитим траумама и властитим боловима разних врста, наравно не физичких болова, пишући ваша бол ће вам бити само јаснија, ви ћете се сљубити са властитим болом. А то да ће траума нестати, нема шансе да ће се десити. Писање има смисла уколико боли. Уколико вам је до тога да вас не боли немојте писати. Цијела ствар као терапија нема смисла. Терапеутско дјеловање књижевности постоји само кроз читање, кад читате велики текст, текст који је већи од вас онда се у вама догађа нешто узбудљиво”.

 

Фото: Борислав Брезо

 

О два живота…

“Сви ми овдје вечерас, или велика већина нас, има онај живот који је живио до '92 године и неки други живот који је кренуо након те '92, не одмах, него заправо неколико година касније. Јер између '92 и '95, смо сви ми чекали да се догоди неко чудо и да се наш претходни живот настави, да некако ствари дођу у нормално стање. И требало је дуго времена да схватимо да ствари неће никако доћи у нормално стање и да можемо да цркнемо или почнемо живјети неки други живот. И када је тај други живот започео, он са овим првим животом готово да није имао никакве везе. Ја кад се сјећам тог свог претходног живота сјећам га се као кроз неки филтер, као да то није мој живот иако се јасно сјећам људи и комуникације. Разумјели то или не, сигуран сам да свако од вас има два живота и да један са другим нема никакве везе."

О пацифизму…

"Сви говоре да су за пацифизам, да су за мир, а сви у исто вријеме провоцирају и изазивају ратове. Ту не мислим само на ратове између земаља и народа, него и на потпуно приватни ниво. То је једна потпуно интересантна ствар како се из начелног миротворства производи ратничка атмосфера. Пацифизам је сумњива, недоказива ствар, јер се он доказује тек смрћу. Пацифиста је заиста био Мартин Лутер Кинг, а тако је и завршио. Очекивало се да ће Барак Обама бити пацифиста, а човјек је започео више ратова него пет његових претходника заједно. Просто да се препаднеш да неко од твојих блиских пријатеља, драгих пацифиста, случајно не дође у прилику да о било чему одлучује, јер би могао направити страшне ствари. Наравно, имамо ми то наше искуство из '91, '92 године, ту смо се увјерили да свашта од људи можеш очекивати. Па све до оног најнижег међуљудског нивоа – чим добију функцију, чим добију неку власт и ето ти белаја! Чим добију власт у новинској редакцији, чим постану уредници, видиш како се нешто злокобно исправило у њиховом држању. И тако пацифизам оде до ђавола."

Разумијевање…

“Ако се желиш бавити књижевношћу и ако желиш писати прозни текст са различитим ликовима ви морате за сваки свој лик имати потпуно разумијевање. Ви морате бити сваи свој лик. Ако ћете писати прозу о Хитлеру онда добро припазите. Или ћете писати прозу од које ћете сами од које ћете сами у себи погинути или ћете писати глупости. Нема смисла писати о врагу, ако нећете имати потпуно разумијевање за врага и ако нећете бити враг, не у свом животу него у тексту. Због тога нисам поборник писања о жртвама као жртвама, јер сматрам да то нема првеликог смисла. Пишући роман о Рути Танненбаум, било ми је јако стало да Рута буде нека неугодна, непристојна, безобразна и несимпатична дјевојчица, из мноштва разлога. Најважнији разлог је тај што постоји неки неугодни, плачљиви стереотип приказивања жртава као анђела, као добрих људи. Кад приказујемо жртве као ултимативно добре људе, ми не чинимо добро евентуалној успомени на њих, а при томе и лажемо. Нису Нијемци убијали Јевреје зато што су Нијемци били зли људи, а Јевреји добри. Не, они су убијали Јевреје зато што су Јевреји били Јевреји. А ти Јевреји били су људи као и било који други, били су различити људи – добри, зли, покварени, поштени, часни, нечасни, значи цјелокупан распон људскости. То је оно што књижевност и кинематографија који се баве холокаустом најчешће заобилазе и у то се не дира. То се не ради да би се одало признање жртвама, већ се то ради да би се олакшала савјест нас живих и да би се ми приказали као једна невина и недужна скупина људи, која у том жтвованом свијету види сушту доброту. С друге стране, крвници се приказују као сотоне у људском облику, управо зато да би се приказали различитим од нас. То је све што би требао имати на уму човјек који се бави писањем, човјек треба да размишља о чему и о коме ће писати. Мене, морам признати, увијек вуче писање о починитељима, а не о жртвама, али писање на начин да се идентификујем, да се уживим у њихову перспективу, да ја будем он, не зато што то желим бити него што је једино тако могуће писати”.

 

Фото: Борислав Брезо

 

НАЈАВЉЕНЕ ПРОМОЦИЈЕ

Екипа “Императива” наставља са радом. Већ 20. фебруара у црвеном салону Банског двора у сарадњи са издавачком кућом “Имприматур” из Бањалуке биће одржана промоција романа "Законик човјека од дима" Алда Палацескија.

За крај мјесеца, 28. фебруар, оставили смо дружење са овогодишњим добитником Нинове награде Владимиром Табашевићем и промоцију његовог  романа “Заблуда Светог Себастијана”.

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.