Мирјана Карановић, глумица и редитељица у интервјуу за БУКУ: У животу радим оне ствари на које једног дана желим да будем поносна

Очигледно се у животу људске јединке не може ништа научити док се не лупи носом о под барем неколико пута. Не вреди, у неком тренутку мораш да пустиш да видиш шта ће да се деси.

Buka intervju / 10. фебруар 2019

Mirjana Karanović u filmu Gospođica

 

У Сарајево је стигла много прије него што је званична међурегионална умјетничка сарадња постала један од кључних фактора у процесу помирења. Најприје је с Ермином Бравом играла у представи Камерног театра 55 „Ножеви у кокошима“ коју је режирао Дамир Златар Фреy, а потом у „Хелверовој ноћи“ с истим партнером и у режији Дине Мустафића. Ова изузетна представа управо биљежи 15 година театарског живота и Мирјана Карановић жели да је игра све док може да се креће. На пресс конференцији поводом јубилеја, гдје је најављено да ће изведба, као и остатак репертоара Камерног театра 55 бити прилагођен слијепим и слабовидним особама, директор ове куће, глумац Емир Хаджихафизбеговић најавио је и кандидатуру Камерног театра 55 за додјељивање статуса почасне грађанке Сарајева изузетној глумици и личности Мирјани Карановић.
О почетку сарајевске приче која је водила преко романијских сњегова у ноћном аутобусу, личном односу према политичким приликама у свјетлу чињенице да је била онемогућена да говори на актуелним београдским протестима, новој представи коју с редитељем Андрáсом Урбáном припрема о Мири Траиловић, сигурно најзначајнијој личности у историји југословенског театра, за БУКУ је говорила Мирјана Карановић, велика глумица, која се уз несвакидашњу глумачку каријеру и посвећеност друштвеном ангажману потврдила и као једнако успјешна редитељица те на јесен планира почети снимања свог другог ауторског филма.

Разговарала: Кристина Љевак

Како вам данас, док се обиљежава 15 година успјешног извођења представе „Хелверова ноћ“, а којој је претходила „Ножеви у кокошима“, изгледа период у којем сте почели долазити у Сарајево и играти у Камерном театру 55?

У почетку сам путовала аутобусом и захваљујући доласцима овде купила сам неки половни ауто да бих могла долазити, јер бих раније путовала целу ноћ, преко Романије, зими, неки пут и девет сати што је било страшно. И тако сваког месеца, истим путем, тамо и назад. Онда је дошла друга представа. Једно времен смо играли и „Ножеве“ и „Хелвера“, онда су „Ножеви“ отишли с репертоара и остала је „Хелверова ноћ“. И ма колико смо се трудили да смислимо шта би могло да буде неки нови Хелвер, јако је тешко, и онда видиш да је то посебан текст и посебна прилика за направити такву представу.

На пресс конференцији поводом јубилеја Ермин Браво је рекао како се на другој читаћој проби десила представа захваљујући томе што сте ви рекли „хајмо играти“. Да ли је исти случај са свим добрим представама, да се одмах догоде, или се неке склопе тек пред премијеру?

Нисмо ми знали хоће ли то бити добра представа. Пошто смо нас двоје радили на „Ножевима у кокошима“ и упознали се као глумци, знали смо како радимо и слушамо једно друго. Јако је битно да имаш партнера који прати, прима и заједнички развија догађај на сцени, не мисли само на себе, на оно ја и моја улога, него ради за представу. И онда кад смо кренули да радимо „Хелверову ноћ“, а ја сам иначе таква, просто видим мало унапред, некако видим одмах, често ми је досадно на пробама док чекам све остале, ја већ знам, па неки пут пустим, гњавим се док сви остали не скапирају па сам неки пут и нестрпљива, а са Ермином је била прилика за ’ајмо ми одмах. Јер се иначе чита, па анализира, интелектуално обрађује, а ја то не волим, мени је то досадно, те приче уопште, можемо да причамо као ви и ја сада, али ја у позоришту волим да пробам. Хајмо да видимо како то изгледа. Да имаш неку акцију и неку реакцију од партнера. Да пробамо, видимо шта се ту дешава, то је ипак неки живот на сцени. Та лакоћа и брзина с којом смо радили за мене је била уживање.

У „Хелверовој ноћи“ поклопили су се једнако одлични текст, подјела и режија Дине Мустафића. Чини ми се да ипак поменути предуслови некада нису довољни, и да за представу оваквог стажа и успјеха треба да се деси и посебна хемија међу људима који су дио сценског процеса.

Да, десила се, а поред тога сам доласком у Сарајево имала и посебан однос према овом граду, посебно што долазим из Београда.
Сада радим представу са Андрáсом Урбáном и он ми је причао да је имао исти осећај кад је дошао у Сарајево, иако касније, али свеједно. Дођеш у овај град, идеш улицама и онда гледаш около. Знаш шта се дешавало и просто не можеш да схватиш. Могућност да ставиш себе на место другог људског бића и покушаш да схватиш како се то друго људско биће осећа је мој сусрет с градом који је толико страдао током те четири зиме. И то сунце које ме дочекало и ти људи у кафићима... Гледала сам у ове попречне улице и та горе брда и нисам могла да дишем. Онда се то поклопило с тим да смо направили добру представу, и „Ножеви“ и „Хелвер“ су одличне представе и ја са овим градом имам везу која је емотивна, али је и професионална. Зато што мени глума тако пуно значи и кад одиграм „Хелвера“ ја се напуним добром енергијом и онда могу да идем даље. Како сам играла и долазила, упознала сам и друге људе. Сад стварно овде имам више блиских пријатеља него у Београду. Не знам да ли је због тога што нисам овдје стално (смијех), ко зна, али сумњам, то су све тако дивни и добри људи. Ја сам била ментор Ермину Брави, Јелени Кордић и Ани Виленици на њиховој дипломској представи „Мурлин Мунро“ и ту је био један красан млади глумац са треће године који је играо малу улогу. Био је то Албан Укај. Била ми је то још гора драма, јер он је с Косова, Албанац, шта ће сад он да мисли о мени, да ли ће да ме мрзи... Тако је кад се политика умеша у живот па не знаш како ће људи да те гледају, шта ће да виде у теби... И заправо ту је почело пријатељство с Албаном и после док сам одлазила на Косово, увек сам некако Албана имала у глави и мислила сам ако ја знам Албана и ако је он тако дивно биће, онда тамо, на том Косову, има још таквих људи као што је он, без обзира на то шта ми у Србији слушамо. И онда схватиш колико је битно да познајеш људе. И да имаш ту везу са неким личностима. Зато што лоших људи има свуда. Осећам колико је тешко у Србији људима кад се генерализују, као Срби народ који је геноцидан. И онда када ми у Србији генерализујем кажем чекајте, то је оно што ми не желимо. Не желимо да нас гледају као да смо сви исти. Не треба ни ми да радимо то. Постоје људи и постоје злочинци и постојимо ми. И постоје неки међу нама који мисле да је у реду те злочинце славити или говорити да су хероји али то није у реду.

Кад спомињете Косово, тамо сте између осталог одлазили и због снимања одличног филма Исе Qосје „Три прозора и вјешање“, с Јасмилом Жбанић сте овдје радили „Грбавицу“, режирали сте свој филм „Добра жена“ и то су само неки од филмова који, надам се, доприносе бољој комуникацији и бољем разумијевању онога што се десило. Али као да је свега неколико умјетника и умјетница са ових простора на себе преузело терет онога што би се требало звати процесом помирења. Да ли је то заморно, посебно ако ћете прије или касније бити таргетирани као „домаћа издајница“.

И кад су ме звали и кад сам рекла да хоћу, нисам размишљала о томе како ће ме неко таргетирати, нити ме је то гурало тамо, нити ме је то спречавало. Свако треба да ради оно у шта верује. Стварно не мислим да је на мене пала било каква обавеза. У животу радим оне ствари на које једног дана желим да будем поносна. Кад кажем једног дана, мислим на то кад будем у ситуацији да погледам свој живот уназад, кад себи поставим питање је ли мислиш да је твој живот у реду. Онда ћу вероватно рећи па добро, пропустила сам неке ствари, можда, али у суштини мој живот је био добар. Немам за чим да жалим. Урадила сам највише што сам могла. Неки пут се питаш да ли си могао више, да ли је требало више, али мислим да је то питање које свако људско биће поставља себи. Да ли је требало више труда да уложи у нешто... Али онда кажеш па то што имаш као неки недостатак у себи је заправо баланс. Без баланса не постоји ни људско биће, ни друштво. Било би погрешно и једно и друго. Замислите друштво са само дивним људима. Сви су дивни, дивни и дивни... Верујем да кад бисте ушли у тако неко друштво у којем су сви дивни да бисте рекли да нешто није у реду, да нешто није нормално као у филму „Степфордске жене“, да је нешто лажно. Исто као што је болесно да су сви задојени мржњом, да нема људскости и да само постоји нагон за уништењем и самоуништењем. Али мислим да ми сви носимо то у себи. Носимо мрачне пориве да уништавамо и уништимо себе, да је то суштина људскости и суштина религија. Мислим да су религије изворно настале због тога да би људи могли каналисати своје мрачне стране, да их балансирају са светлошћу, са вером, подршком  доброј страни. Увек је то подршка добром. И нека форма унутар себе самог да контролишеш то што је питање границе личне слободе. И наравно да то постаје и филозофско и морално питање и социјално, како се друштво са тим бори, како избори ту равнотежу, како успе да натера или едукује своје чланове да заправо балансирају добро и лоше. На било који начин. Било васпитањем, кажњавањем, пропагандом, увек постоји контрола. Тако да то који пут иде у погрешном смеру, а имате друштва која су отишла даље у томе јер су научили своје лекције из историје, једноставно су мало дуже учили. Ако погледате историју тих цивилизацијски веома развијених земаља као што су Шведска или Холандија, ако погледате неколико векова уназад, видећете да су се неке језиве ствари дешавале, крвопролића и ужаси. Онда то мени даје наду да је заправо могуће да друшво из неког хаоса и деструкције научи како да се организује. Једино што је проблем што људски живот није довољно дуг да бисмо то дочекали, него гледаш како се све урушава и никако да буде боље, него као мало ти је боље, углавном зато што се ти потрудиш да ти буде мало боље, да се склониш, мало заборавиш, порадујеш се нечему, имаш представу која те испуњава па ти је живот бољи, постоје који пут неке наде да ће нешто да буде боље.

Али ви нисте од оних који се, зарад личне удобности, мало склоне по страни, што често подразумијева посљедице. Недавно сте, као и кошаркашки тренер Душко Вујошевић били непожељни за говор на протестима у Београду. И мјесец дана касније прилично је нејасно шта се ту заправо десило.

Ни ја нисам успела да схватим шта се ту десило.

Шта год да се десило и ко год против вашег наступа био, занима ме колико протести имају смисла ако на њима ви и Вујошевић не можете да говорите?

Не знам. Ја сам ту покушала да не будем ни за ни против, тако да сам се, поред своје личне увређености, која је врло приватна, заправо издигла изнад тога, одмакла и рекла да, мислим да је с једне стране то добра ствар, да су се људи пробудили, мислим да је то добар вентил, али мислим да се у ту емоцију у неком тренутку мора укључити рацио а то је шта ће бити када и ако се тај циљ оствари. То јесте да власт на челу са господином Вучићем оде у прошлост. За кога ћемо ми то гласати? За кога ће гласати сви ти људи, кога ми то желимо да буде тамо? То је још увек једна веома неодређена идеја која ће се можда некако јавити. Али у овом тренутку ми се чини да то никоме није баш најјасније и сад ја не знам да ли је то можда некоме јасно, али да само чека прави тренутак када ће преузети целу ту ствар у своју корист. Ја се то питам. Или је то просто тако како јесте, једна група емотивних, незадовољних људи који чекају да се појаве прави људи које ће пратити. Зато што је политика друштвена активност која има нека правила. Ми бирамо своје представнике у нади да ће они у парламенту заступати наше интересе. То се у неким државама углавном дешава, код нас се то, углавном, не дешава. То је то што ми тек треба да освојимо. Како да ти људи које тамо својим гласовима пошаљемо, како да они раде у нашу корист. Наравно да за то добијају плату и да раде у своју корист, да издржавају своје породице, али у Србији, Босни па и шире имамо људе који пре свега раде у своју корист, а то нешто мало што раде за нас је да се одради посао. То је као кад градски секретар за културу каже пре десетак година како је велики успех Секретаријата за културу што је успео да уплати доприносе за све слободне уметнике. А то им је посао, није никаква посебна ствар коју треба наглашавати, то је дневни посао у канцеларији, то би било исто као да ја ходам около и хвалим се да сам научила текст за представу. Па наравно да сам морала да научим.
Мени је веома занимљиво да сад постоји све више градова у којима има људи који не остану код куће него изађу на улицу. Увек кад је маса у питању ту може свашта да се догоди, као што се и дешава, то је једна врло разнолика група људи, кад смо протестовали ’96. и ’97. то је исто била разнолика група људи и тада је била само једна опција, или си за или против Милошевића и онда је то ујединило све политичке опције, које су биле веома различите.

У шта смо се итекако касније увјерили.

Јесте. Кад је Милошевић отишао, кад је нестала једна нит нестала која их је повезивала, одједном се видело много разлика. И сада се бојим, да ће настати пампас и хаос ако Вучић оде са власти и ако је то била једина нит која је повезивала све политичке опције и грађане на протестима. Шта ћемо онда? Глупо је да се стално појављивањем нове гарнитуре све претходно сјебе, развали до темеља, па све испочетка. Па постављај своје судије, постављај своје директоре, па одједном се сви, од медицинске сестре па надаље морају да ’пречлањују’ у нову странку.
У овом тренутку не видим како ће то, у овом случају, бити избегнуто. А ја бих волела да буде избегнуто.

Чини ми се да је емоцијама био руковођен и ваш колега Сергеј Трифуновић кад је преузео лидерску позицију у Покрету слободни грађани у околностима у којима неко из постојеће опозиције, мимо Покрета, може поново злоупотријебити вољу људи који простестују три деценије.

Очигледно се у животу људске јединке не може ништа научити док се не лупи носом о под барем неколико пута. Не вреди, у неком тренутку мораш да пустиш да видиш шта ће да се деси. Можда те изненади на добро, а можда буде и оно што си очекивао да ће да буде, али просто онда кажеш па добро ако је тако... Ја не могу да контролишем политику. Мислила сам, почетком деведесетих, кад је ово срање почело да сам ја као позната глумица моћна самим тим што постојим и што сам ја ту дала своје неслагање, да ће самим тим сви да кажу па да, то није добро, па наравно... Онда схватиш да то што си популаран не значи ништа, не значи у том смислу, то што те неки људи воле уопште их неће спречити да пљуну или опљачкају комшију који се зове другачије или да шутну неког Рома на улици. То нема никакве везе. Јер људи су разни.
Не желим да то буде лично, ја имам неки личан однос према Сергеју, али ја не могу да мој лични однос буде протутежа људима који су њега легитимно изабрали. Ваљда и они имају мозак, одлучују о нечему, ја га не бих изабрала, али они су га изабрали. То је као да вам се другарица уда за некога за кога мислите да је будала а она га воли и срећна је са њим. Па ти једино што можеш као другарица је да прихватиш и будеш ту када њој буде потребно ако се деси неко срање. Ја овде немам намеру да се нађем овим људима из Покрета да их тешим ако се то буде десило, али ја прихватам њихов избор. Нека одговарају за свој избор. Можда ја грешим, а они су у праву. То је сасвим легитимна могућност. И могуће је. Ми правимо своје изборе. Ја покушавам да утичем на избор неких људи, у смислу да их едукујем, моје студенте например, да им објасним неке ствари, али кад им објасним онда се не љутим ако они изаберу друго.

Ваш избор је увијек истина, говорили сте да тако можете даље отићи и да је узбудљивије.

Пробала сам ја да мало лажем себе и заваравам, примамљиво је то, да се претвараш да нешто не постоји, да нечега нема, али то никада не заврши добро. То што ти нећеш да видиш, то је увек уз тебе. Не можеш да се ослободиш тога. Једини начин да се ослободиш те сенке и утваре је да се погледаш у очи и кажеш јесте, признајем, кукавица сам или слаба сам или нисам јака. То говорим о неким тренуцима мог живота, али то може да се односи и на друштво. Да негде кажеш ок, погрешили смо, јако је било лоше, нећемо то више да радимо, ’ајде да лепо станемо и да се извинимо. Ја сам почела да се извињавам, а то нисам раније радила. Зато што је такво васпитање, зато што живимо у таквом друштву да се издеремо на некога зато што нас нешто друго боли, онда се издереш на некога и повредиш ту особу. И онда идеш и мислиш шта она ту мени... Е онда схватиш да то што си себе намирио, избалансирао своју несрећу тако што си набацио говна мало на другога, сад та особа носи ту повреду, тај твој смрад. И онда то урадим, једном сам јурила једну жену по улици и стигла је на пешачком прелазу и рекла опростите, стварно сам претерала, нисам тако мислила, стварно ми је жао. Извињавала сам јој се, она ме је гледала и није могла да верује да јурим за њом по улици, али ја сам је стигла и остатак мог дана је био диван јер сам урадила праву ствар. Осећала сам слободу. Осећала сам да сам се ослободила свог мрака. То је оно кад ми кажу за мој филм „Добра жена“ а кад ће они да направе филм. Онда ја кажем то сад није важно, зато што ми морамо то да урадимо, ми као друштво требамо да станемо.



Вас поводом „Добре жене“ питају „када ће они да направе такав филм“, а ја ћу вас питати када ћете ви снимати свој нови ауторски филм?

Спремам се, радим на сценарију, надам се да ћу на јесен, требамо још пара да набавимо, неке копродукције да договоримо, али то је сад продуцентски посао, колико могу ја се укључујем, али имам јако добру продуценткињу Снежану Пенев, радимо полако, а у међувремену пишем сценарио за још један филм, па се надам да ћу кад завршимо овај кренути у следећи филм.

Је ли и нови филм подразумијева друштвени ангажман?

Па јесте, зато што ми живимо у неком конкретном времену. И мени је занимљиво посматрање из другог угла.

Споменули сте да тренутно припремате представу с Андрáсом Урбáном. О којој представи је ријеч?

Радимо представу која се зове „Мира“, заправо представа је 30 година Битеф театра и о Мири Траиловић.

Ипак у цијелом овом дневнополитичком лудилу постоје могућности за бављењем свјетионицима и најбољем из културног насљеђа.

Наравно, иначе би остало само да се укокаш. Не можеш да станеш, немаш куд.

Претпостављам да ви играте Миру.

Па не баш, то је представа пројекат, Ведрана Божиновић из Сарајева с нама ради као драматург, тек ће све да се поклопи и уклопи, али је занимљиво истраживање. Ја сам најстарија па ако буде нека реплика у којој треба да се каже како је Мира говорила, вероватно ћу је ја изговорити, а можда буде и другачије. Играју још четири младе глумице од којих су две моје студенткиње и на то сам изузетно поносна.

Какав је ваш поглед на заоставштину Мире Траиловић у свјетлу данашњих полуличности које су на позицијама одлучивања? Чини се понекад као да је прошло вријеме великих лидера и лидерица?

Такве особе се не рађају често. Тек кад таква особа нестане из нашег живота, онда видите да то не можете наћи баш на сваком ћошку. Она је била посебан склоп особе. И уметника и дипломате и личности и носила је у себи такав капацитет, пре свега велико образовање, затим лично наслеђе, неку традицију породице и тога како је од малена васпитана и онда то како је у социјалистичком и соцреалистичком времену преживела. Она је увек имала неки циљ, увек је била отворена за шансе око себе. Некако је умела да ухвати шансу, да схвати шта, куда би могла да крене. Имала је снове, жеље и амбиције и имала је лукавство да то спроведе, поготово у тим временима када је владао Агитпроп, када су представе морале да добију не знам колико печата да би могле да се изводе... Захваљујући њој, представа која је била забрањена у другом позоришту, одиграна је отварању Атељеа 212, а то је „Чекајући Годоа“, којој тај исти Агитпроп није дозволио да буде играна у Београдском драмском позоришту. Мира Траиловић је успела својим умећем комуникације с људима који су на неким положајима, успела је да их убеди зашто је важно да постоји модерно позориште, зашто је важан Битеф. Тито је њу обожавао. Он је чове који је радио на себи и имиджу државе и Миру Траиловић је јако ценио, ценио је ту њену памет. Поред све идеологије и поред тврдог начина контроле, она је успевала да у Београд доведе највећа имена светског театра. И наравно да је таква особа имала и доста противника. Тако да то није прича о њеним успесима само, него и прича о томе како се њена визија театра заправо негде сударала са средином у којој је живела.
 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.