Мирко Илић, дизајнер: То за кога одлучите радити дјеломично показује ко сте или колико сте очајни

„Човјек се спашава од срчаног удара тако што памти лијепе ствари, а не ружне“, рекао је на почетку пулског сусрета сигурно један од најуспјешнијих умјетника у свијету поријеклом из Босне и Херцеговине, дизајнер, илустратор и стрип аутор Мирко Илић.

Kristina Ljevak / 09. децембар 2018

Foto: Tanja Draškić Savić

У Загребу се школовао и направио прве успјешне професионалне кораке. У Америку је отишао зато што би на сваком другом мјесту био гастарбајтер. Тамо је Американац. И то вансеријски успјешан. Данас његови радови из различитих креативних периода чине сталне поставке у најрепрезентативнијим свјетским музејима.
Повод доласку на Са(н)јм књиге у Истри гдје смо се срели био је представљање књиге о акту у графичком дизајну.

С обзиром на то да се налазимо на пулском Са(н)јам књиге у Истри, међу писцима и уредницима, сјетила сам се како сте рекли да су писци и уредници већи мегаломани него умјетници.

Гдје сам то рекао?

У једном интервјуу.
Морам вам рећи једну важну ствар, ја у интервјуима често лажем  Зато што ми је досадно, а уз то новинари често све погрешно напишу. Стога кад цитирате мој интервју постоји могућност да ја то нисам рекао.

У сваком случају мени се допало због тога што књижевници/е често занемаре властите пропусте у тексту, али су врло спремни кориговати рад дизајнера и сугерисати измјене.

Сви лоши писци би требали имати књигу стрипа јер је потребно пуно сличица да се то коригира.

Што значи да је људима попут вас, који су формирани на темељу стрипа, било касније све друго лакше радити.

Не знам да ли је олакшало. Можда.

Кад смо код олакшања, овај дио сигурно нисте измислили нити су новинари криво интерпретирали, а тиче се вашег цитирања Wима Wендерса који је рекао како се „срећа чудновато догоди само талентованим“.

Да, да, то је Wим Wендерс рекао, нисам ја тако паметан.

То је претпостављам и ваш одговор кад вас питају да ли је била потребна срећа за свјетски успјех.

То је једна „коинциденција случаја“ (смијех). Ако никада нисте ништа написали, најчешће не добијете награду за писање.

Да се још мало вратимо на писце, уреднике и дизајнере.
Је ли ви имате неки проблем с њима па га рјешавате преко мене? Изгледа да сам ја овдје само невина жртва.

Понекад имам. Али бих вољела да се подсјетимо како сте увијек говорили да сте имали срећу што сте илустровали паметније од себе, попут Славенке Дракулић и Веселка Тенжере.
Колико дизајнери и илустратори могу научити из „паметног текста“ и колико је важно да га заиста и прочитају?

То је изузетно важно. Зато што сви имамо некакве шаблоне и некакве идеје. Ако сад кажете кава и поновите то неколико пута, сваки пут илустратор има сличну идеју о кави. Међутим, ако је то текст о кави у којем има пуно реченица, онда вам те реченице дају другачију перспективу која вам до тада није пала на памет. Та другачија реченица направи другачији начин размишљања, а он резултира другачијим радом. Често једна мала реченица, мали склоп ријечи може произвести визуал који је пуно драматичнији. Или завршите на истом мјесту. Ви најчешће кад идете улицом и пјевушите нешто, то су углавном двије-три исте пјесме. Осим ако нисте нешто уловили успут. Пјесма коју сте чули синоћ први пут и која вам је остала у глави, она вам је промијенила перспективу.
Да не комплицирам, хоћу рећи да се сви родимо глупи и празни и сви се пунимо. Једино што се неки одустану пунити, а неки наставе. Пјесме, текстови и све око нас нам ствара нове идеје. И то је важно. Мислити да све знате је крај. Правити се да све знате је нешто друго, онда сте искомплексирани па је то обрамбени систем.

Да ли након толико година рада и резултата постоји нешто у професији што данас не знате?

Сваки дан има нешто. То је љепота професије. Зашто радити ако мислите да све знате? Ако сте направили данас свој најбољи текст, зашто радити други осим за плаћу? Ако знате да вам је то најбољи текст, зашто живјети? Како за десет година рећи – ја сам свој најбољи текст написала прије десет година. Ужас.
Рећи ћу вам нешто, ја сам цртао стрипове за Полет који је био најлошије отиснута ствар на свијету. И мени су рекли да цртам стрипове који се не могу отиснути, односно да нисам прилагодио медију. Онда је Полет нестао, а ти стрипови које сам цртао неприлагођен медију су по разним музејима и институцијама. Један од тих лоше отиснутих стрипова данас се налази у Музеју модерне умјетности (МоМА) у Неw Yорку. Шта би било да сам онда размишљао како се то не тиска и како је лоше и како ме не плаћају и рекао да су им двије црте довољне... Кад радите за то какав је медиј, какав је уредник и увјети, то је ваш проблем. А ако радите зато што волите, то је нешто сасвим друго и нема никакве везе с тим.

Али то и даље није гаранција да ће рад на крају бити у МоМА-и.

Зашто бисте имали гаранцију. Вама је лијепо док радите. Остало је додатак јелу. Ви док радите уживате у ономе што радите и у томе како оно што радите изгледа. Сад би ви да радите и да знате да ће то на крају завршити у музеју. Е онда морате бити кћерка неког од познатих политичара.

Ваше искуство показује да се најбоље уради онда када се не ради ни за новац ни са оптерећењем да ће урађено једнога дана да се налази у Музеју модерне умјетности, као што су ваши стрипови, дизајн омота плоча, плаката за филм, а све је углавном настајало у осамдесетим када баш и нисте били превише плаћени за то.

Да ли је с новцем или не, то сад више није важно. Да ли ви знате колико је Мицхелангело добио за Сикстинску капелу? Постоји један предиван умјетник за којег нитко не зна зато што је био добар. Звао се Моранди, талијански сликар. Када бисте дошли код њега купити слику, нисте могли купити оно што је већ насликао, морали сте купити унапријед. Он би на наличју платна написао ваше име, и узео би прво платно, неовисно о томе за колику цијену слике се договорио. И кад му дође тренутак, а то се може десити и за шест мјесеци, он зграби то платно и тек након што наслика и то се осуши, он окрене и погледа чије је. Тренутно се Моранди, ако већ говорите о новцу, продаје за 100, 200 и 300 тисућа долара. Ови који су плаћали тисућу на невиђено су добро прошли.

Не мислим ја да је новац критериј за било шта, али с обзиром на то да ви живите у дијелу свијета гдје се не може живјети без новца...

А овдје се може?

Лакше је.

Мислите да је овдје лакше умирати без новца него тамо?

Како год, занима ме на који начин младим људима који раде у вашем студију, а формирани су на другачијим вриједностима, приближавате ово о чему сте причали мени?

Ко год одлучи радити за мене, вјеројатно има идеју за кога ради. То за кога одлучите радити дјеломично показује ко сте или колико сте очајни.

Да се мало уозбиљимо и посветимо теми вашег доласка у Пулу на Сан(ј)ам књиге у Истри.

Ја нисам неозбиљан, ви сте неозбиљни.

Сад ћу бити озбиљна и посветити се једном од повода доласка, књизи „Хеад то Тое: Тхе Нуде ин Грапхиц Десигн“ коју сте представили и у Пули, а урадили са Стевеном Хеллером. Схватила сам да кад не постоји књига о нечему, ви сједнете и направите је.

Да, повремено, ако су визуали интересантни наравно.

Шта је било пресудно за посвећивање теми обнажености у графичком дизајну?

Та ме је тема увијек интересирала. Унаточ томе што сам визуални тип, ја сам толико заинтересиран за то да повремено и кад не видим идем по опип.

Живимо у ери...

Којој ери да прво то дефинирамо?

У оној до које је коначно дошла свијест о злоупотребама женског тијела у различите сврхе.

Зашто женског? У мојој књизи има и голих мушкараца.

Али уз голо мушко тијело неће ићи слоган „приања за сваку подлогу“ као што је то био случај са рекламом за аутомобилске гуме.

То је било прије осам година. Памтите огласе од прије осам година?

Хоћете рећи да је дизајнер направио добар посао?

Заправо ви оправдавате тај дизајн зато што сте га запамтили, а оних тисућу добрих нисте запамтили.

Памтим и добре.

Кажите ми један од прије осам година.

Све што је радио покојни Анур Хаджиомерспахић је добро.

Ту се ја не бих сложио. Нитко не ради све добро, али је јако пуно тога доброг направио.
Да сте њега питали док је био жив сигурно би вам рекао да нешто није добро направио. Има и његових радова у књизи „Хеад то Тое: Тхе Нуде ин Грапхиц Десигн“.

Кад дизајнер зна да ли је нешто добро или није?

Ако је касно навечер и има потребу некога пробудити да му то покаже, кад му се одједном из непознатог разлога пишки, кад му дође да пољуби екран... и то је предиван тренутак који траје десет минута, а онда све испочетка.

Осим што памтим дизајн од прије осам година, памтим и ваш интервју од прије 18 када сте рекли како вјерујете у креативну лијеност. Је ли тако још увијек?

Наравно, зато с вама причам умјесто да радим.

А да ли још увијек кад немате идеју одмах, сачекате са реализацијом до посљедњег часа пред рок за предају дизајна?

Да, мада ми се сад десило, након што сам добио попис театарских представа за које требам радити плакате, да сам одмах урадио два, а онда су ми јавили како се морам стрпјети са осталим јер још увијек не знају ни ко ће у њима глумити ни ко ће их режирати. Мени се свидјела идеја и ја сам, прије него што су уопће почеле пробе, направио плакате.

Кад смо код позоришта, на истом принципу спознаје да нешто не постоји, направили сте књигу са плакатима представа насталих према драмским текстовима Схакеспеареа. Како се нико раније тим није бавио?

Зашто мене питате и мени је изгледало немогуће. Пазите, у цијелој Енглеској то нитко није направи.

 

Јесу ли вам се захвалили?

Неке предивне ствари су се десиле. Ја волим да у својим књигама имам пуно странаца, кад кажем странаца мислим неамериканаца. И открио сам да у Грузији постоје невјеројатно добри плакати за Схакеспеареа. Мало сам се намучио док до тога нисам дошао. Они су били јако захвални и изненађени да их је нетко нашао. Та књига се доста добро продала. Релативна је ствар шта је добра продаја, али се доста добро продала у Енглеској. У Енглеској је то неко видио и онда су ми се ови из Грузије јавили осам мјесеци касније како су их контактирали из Вицториа анд Алберт Мусеума и како желе организирати изложбу у Вицториа анд Алберт Мусеуму. Неке плакате сам имао од прије, онда сам за књигу скупио оригинале јер сам желио направити попратну изложбу која се у Америци десила на два мјеста и у цијелом процесу сам схватио да имам огромну количину тих плаката.
Постоји нешто што се зове Фолгер Либрарy, то је вјеројатно највећа америчка институција за Схакеспеареа и ја сам их питао да им плакате донирам, наравно да су то они објеручке прихватили, дао сам им неких 380 плаката и онда се испоставило да сам им дао највећу приватну колекцију Схакеспеареових плаката. Све то је добро.

Очигледно сте јако несебични. Види се то и на примјерима подршке колегама које препоручујете музејима који имају ваше радове у сталним поставкама.

Увијек то спомињем и постало је досадно, али одрастао сам на Младену Стилиновићу који је рекао: „Ан Артист Wхо Цаннот Спеак Енглисх Ис Но Артист“ (ако умјетник не говори енглески, умјетник није умјетник), и то је мене увијек живцирало и мислим да само зато што су неки људи из Француске или Босне, да није фер да нису у неким музејима. Јер сватко из непознатих разлога гура само своје. Ви сте из Босне, ви то никада не бисте схватили.

Знам да сте у том контексту спомињали Бућана који би био сигурно познатији вани да не потиче из мале културе.

Он је невјеројатно познат вани, мање је познат овдје, али да је вани, био би још десет пута познатији.
Али заборавио сам вам рећи један податак када смо разговарали о плакатима из Грузије. Грузија је била у рату али је мени било лакше добити плакате за Схакеспеара из Грузије него их добити из Сарајева. Јер ваши су негдје у неким подрумима који прокишњавају и гдје се распадају. Тако да ви који се бусате у своју националну културу, пуштате да она пропада.
Ја сам био скупио колекцију од 20 плаката за Олимпијске игре у Сарајеву. Не знам да ли знате ко је радио плакате за Олимпијске игре у Сарајеву.

Исмар Мујезиновић.

Мислим из вана. Радио их је Андy Wархол напримјер. Двадесет најпознатијих умјетника свијета су радили плакате за Олимпијске игре у Сарајеву. Ја сам их све скупио и хтио сам их поклонити Сарајеву.
И онда сам након три-четири мјесеца схватио да ви немате институцију којој ја то могу поклонити.
Из једне институције су ми чак рекли да ће то, ако дам, на крају завршити на еБаy-у, да ће нетко продати.
Тако да сам ја кроз фондацију у којој сам директор то поклони МоМА-и и били су јако сретни јер су то добили. А ви их немате све у Сарајеву. Према томе, ако неко из Сарајева буде студирао Олимпијске игре и плакат, може отићи у МоМА-у и студирати. О томе треба размишљати, о томе треба бринути.

Потпуно се слажем и без намјере да амнестирам Босну и Херцеговину и Сарајево, када се посјети МоМА стиче се утисак да много више Американци воде рачуна о укупном европском културном насљеђу.

Немојте сад Еуропа, малоприје смо били Балкан.

Говорим и за озбиљне земље, не само за нас.

Које озбиљне земље?

Холандија напримјер.

И Црна Гора.

 

Добро, само још кратко да се вратимо на онај дио да је бесмислено бити задовољан оним што смо урадили прије десет година. Шта вам данас може представљати изазов у раду?

Све је изазов. Ја да сад добијем да нацртам малу илустрацију за непознате новине, мени би био изазов. Мене није брига за кога је, колико је плаћено и тако даље него да ли ја то могу направити другачије него јуче, да ли то могу направити боље него јуче. Када говоримо о театру, ја управо радим плакате за театар у Београду.

За Југословенско драмско позориште?

Да. Да ли мислите да ја то радим за новац?

Вјерујем да не.

Да ли мислите да ја то радим да ми цијели свијет види плакате?

Нема потребе.

Ја радим зато што то мене весели, јер смо направили добар договор. Ја сваке сезоне радим нешто потпуно другачије, ово је сад друга сезона. Одлучим што радим, они кажу свиђа ми се-не свиђа ми се и то је све.

Могу рећи да им се не свиђа?

Могу, али онда морају наћи некога другог и мени је то сасвим у реду. Мене су одбијали и прије, и љепше и млађе и мене не занима направити нешто што се њима не свиђа. То је глупо. Мене занима направити нешто што ће мене веселити, а њима одговарати. Да ја сад измишљам неке глупости, трошим пуно више времена. У овом случају сам ја против себе, а ја сам доста велика стока и није ме лако задовољити.

Претпостављам да више времена трошите на позоришне плакате него кад дизајнирате за крузере и луксузне хотеле чији су власници су сигурно боље платише.

Не, на све трошим онолико времена колико мислим да је потребно да направим нешто добро. Неке ствари се десе преко ноћи, неке се дешавају мјесец дана. Мени је то небитно.

Када сте у Сарајеву имали предавање о неофашистичким симболима, нисам још увијек имала свијест о томе колико се десница радикализира код нас. Да ли то значи да се са дистанце боље види?

Не, него је мене занимало а вас није.

Али сте мислили да Трумп неће побиједити.

Он и није побиједио. Преварили су вас. Јесте ли чули за Русе који су утјецали на изборе? Трумп још увијек мисли да је побиједио а сви мислимо да је ту нетко нешто варао.

Али је сад ту.

То не значи да је побиједио, само је ту.

Када су вас питали ко ће побиједити, а ваше прогнозе су биле другачије, рекли сте и да вам је драго што га Америка има те тако показује да ни велике земље нису имуне на глупост.

То је у једном тренутку било добро за Америку, то је још увијек добро за Америку, да не мисле да су посебни. У свим земљама је једнак постотак кретена, паметних, лијепих и ружних... За вас има у неким земљама више ружних него овдје зато што мјерите по својим мјерилима. У принципу, исти је постотак свугдје. Што значи ако земља има три и пол становника, има једног глупог. Односи су увијек мање-више исти. Постоји у једној мјери заглупљивање средине. То су Кардасхианс и слични. Али заглупљивање не може бити трајно успјешно, осим у случају неких диктатура.

Колико се Америка данас разликује у односу на ону у коју сте отишли да не бисте били гастарбајтер него Американац?

Ја сам још увијек Американац и нисам гастарбајтер.

А колико се Америка промијенила?

Америка се доста промијенила, на ружније, али Америка није изолирано мјесто.Све се промијенило на ружније. Коју год земљу погледате промијенила се на ружније. У неким земљама барем не пуцају (смијех) али то није неминовно добро.

Прије три године, исто на Са(н)јам књиге у Истри, промовисана је књига о Полету за коју сте радили насловницу. Како вам из данашње перспективе изгледају осамдесете које помало идеализирамо?

Мени изгледају изврсно јер сам тада био млад. Прво годиште је Полета је у МоМА-и што је доста симпатично – најлошије отиснута новина на свијету...
Нажалост ова средина за сада није створила ништа боље па се мора сјећати тога. У неким другим срединама то би било дјеломично заборављено или сведено на праву мјеру. Али ако ја одем у пет пристојнијих кафића овдје, у Босни или Србији, а још увијек морам чути Азру и Джонија Штулића, онда показује да ви нисте направили новог Джонија Штулића и нову Азру. Што не значи да је Джони био добар, него ви нисте измислили ништа боље.

Имали смо Ферал.

Нисам га слушао.
Али имам једну малу причу. Мој студио је на 32. улици између Друге и Треће авеније, а мој Субwаy је на 32. улици и парку. И ја идем предвече субwаyом и одмах поред субwаyа паркиран је један од оних тоур аутобуса. И екипа стоји поред аутобуса и пуши. И ја погледам и кажем: „Здраво.“ И тако се ја поздравим са Дубиозом који имају концерт у мојој улици, изашли су из аутобуса јер не могу пушити у њему. И свирају у мојој улици повремено.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.