Најбољи бициклиста Југославије и даље држи пун гас: Вози бајс у 95. години и има најбољи савјет како доживјети стоту

Каним се да купим диктафон и снимим све, да оставим у аманет ако некоме падне на памет да направи филм о мом животу - говори ми Жика док гледамо успомене које је немогуће заобићи у сваком кутку собе.

Stefan Milenković / 27. новембар 2018

Лутам Звездаром и тражим улицу Живорада Мићића ког читав крај познаје као легендарног Жику. Испред скровите куће окружене зеленилом једва сам нашао звоно. Врата ми отвара човек за ког сам чуо да има 95 година, да је настарији активни бициклиста у Београду и да није био само сведок историје, већ ју је и писао. Осмехује се као да се знамо и инсистира да се не изувам, док ми срдачно показује где да се раскомотим. Хода без штапа, не носи наочаре за вид и живи потпуно сам.

Сцене које видим по уласку у кућу више подсећају на музеј него на нечији дом. Свуда су окачене дипломе, признања и фотографије са Жикиних трка широм света. На врху се налазе фотографија његове покојне супруге и сина који сада живи у Америци.

- Каним се да купим диктафон и снимим све, да оставим у аманет ако некоме падне на памет да направи филм о мом животу - говори ми Жика док гледамо успомене које је немогуће заобићи у сваком кутку собе.

Не каже он то забадава, јер сам тог дана седео с њим сатима док ми је причао своју причу од самих почетка - када је добио први бицикл, па све до трагичних догађаја који су му потпуно срушили идеале.

Први сусрет са бициклизмом

 

Фото: Душан Миленковић / Ноизз.рс

 

Жика је као дете становао у близини култне кафане "Ковач" на Вождовцу, када му је једног дана давне 1935. бивши бициклиста и репрезентативац Сава Павловић купио први професионални бицикл. Пошто се Авалски пут налазио у близини Жикине куће, било је идеалан за тренинге који су годинама касније Жику дефинисали као снажног и издржљивог, брдског возача. Павловић га је исте године уписао у клуб "Фортуна", а остало је историја. После само неколико година почео је Други светски рат, који је за многе значио црну завесу, али не и за Живорада Мићића. Мада је у њему учествовао, неке од највећих успеха је остварио управо у овом периоду.

Данас, у својој 95. години, Жика је један од ретких срећника који могу да кажу да су посветили живот ономе што су волели. Своју љубав према бициклизму испољио је кроз 1.000 једнодневних трка у земљи и иностранству. Као тек 15-годишњи дечак, само три године након што је добио бицикл, освојио је бронзу на трци Београд-врх Авале- Београд и то му је, каже ми, најдража медаља у каријери. Била је то увертира за оно што ће уследити 1942. када је пред више десетина хиљада присутних на бициклистичкој трци око Калемегдана освојио друго место и први пехар, што га је одвело у клуб "Митић".

 

Фото: Душан Миленковић / Ноизз.рс

 

- У Србији тада није било асфалта, па ни у Европи. Тек од '50. је постало боље. Сећам се, за нама возачима иде камион и прати нас у случају да се нешто деси. На пример, када смо завршили трку Анкара-Истанбул, носили су ме на рукама наши људи који су избегли за Турску и славили са мном. У Србији су нас дочекали испред САНУ, а ми смо пред 50.000 гледалаца возили победничке кругове - присећа се.

 

Фото: Душан Миленковић / Ноизз.рс

 

Највећим личним успехом сматра трку Трст-Варна 1945. где је заузео високо пето место у етапи од Крагујевца до Ниша у међународној конкуренцији коју су чинила сва светска имена тадашњег бициклизма.

- Спасиле су ме дрвене фелне и широке гуме. Добио сам етапу Крагујевац-Ниш од 145 километара. Потучем Бугаре професионалце, Хрвате такође, сви су они пре рата возили трке кроз Србију и били освајачи у то време. Тада нас је извадио јак тренинг од два месеца. Том победом сам добио материјал за ципеле, па сам морао да однесем код шустера да ми поправља. Није било награда, слаба је била храна све до 1950 - прича Жика док сваки детаљ око њега има везе са бициклизмом.

 

Фото: Душан Миленковић / Ноизз.рс

 

Ређале су се трке и медаље, па је уз поменуте две трке Жика 1947. као репрезентативац Југославије помогао најбољем југословенском бициклисти Аугусту Просинеку да победи у трци, а Југославија буде број један у екипном пласману. Затим, годину дана касније, на међународној деветодневној трци "Праг-Варшава" учествовао је у победи Југославије за коју је дрес носио на 34 међународне етапе. Жика је до 1960. увелико постао легенда српског бициклизма и заувек је остао у томе.

- Због тога што сам заволео, све сам дао за бициклизам. И даћу све за бициклизам - поносно изговара листајући старе фотографије и исечке из новина.

Учешће у рату

 

Дрес репрезентације Фото: Душан Миленковић / Ноизз.рс

 

- Кад си млад, не размишљаш о томе шта ће бити сутра - објашњава ми чика Жика препричавајући доживљаје из рата када је мотоциклом возио приколицу пуну експлозива. Како не воли превише о томе да говори, по навици пребацује причу на бициклизам који му је и у ратном периоду много тога донео, јер је Други светски рат букнуо само три године пошто је постао бициклиста.

Када су ослобођени први делови Београда, један корпус је њих петорицу ангажовао да управљају мотоциклима и превозе официре јер није било обучених возача. Са њима су ослобађали остале делове града, а потом наставили на Сремски фронт. Тада је Жика гледао смрти у очи.

- Пошто су нам Немци запалили једну радио станицу, а ми имали само две, мене пошаљу натраг у Шид да донесем још једну, а одатле већ иду наше бригадне јединице које рашчишћавају од Немаца. Они су пре тога јавили јединици и рекли да ће ме чекати два војника 500 метара пред улаз у Шид. Међутим њих двојица побегну, ја са мотоциклом промашим и видим да ћу да улетим међу Немце. Видим да нешто није у реду и брже боље скренем иза једног брега када су почели да пуцају митраљезима на мене - каже Жика кроз смех.

После тога су се вратили у Дом армије у Нишу где је Жика наставио припреме и поход на титуле. Цео град је навијао док су се припремали и такмичили та два месеца у Нишу. Од те 1945. Жика је ушао у пет најбољих возача државе, а касније је радио у клубовима као механичар, тренер, масер, секретар и благајник, и то у Партизану, Милиционару и Авали.

Догађаји који су променили све

Пре три године десио се низ трагедија које су погодиле дом Жике Мићића. У октобру 2015. умрла му је супруга Надежда од рака јетре и то никада није преболео. Пуних 65 година су били у браку и, како каже, никада се нису свађали. Била му је подршка и чекала га после сваке трке, разумела га је боље него било ко.

- Данас гледам, људи буду неколико месеци заједно па се разведу. Каква је то љубав? Нас двоје смо имали кућу у Гроцкој где смо проводили највише времена заједно. Ову кућу сам желео да оставим сину, али је он одлучио да живи у Америци. Надежда и ја смо се упознали када је она имала 21, а ја 30 година и од тог дана смо увек били заједно.

Само месец дана пошто је сахранио љубав свог живота, лопови су му једне вечери, док је боравио код сина у Америци, опљачкали кућу и однели ствари у вредности од преко 20 милиона динара. Међутим, Жики новац није превише битан колико успомене које више никада неће видети. Ни после три године није успео да уреди дом који су лопови изврнули наопачке тражећи вредне ствари. А имало их је много...

 

Фото: Душан Миленковић / Ноизз.рс

 

- Узели су ми све што је било од месинга, ловачке пушке које сам добио када сам излазио из армије, па чак и ручне везене гоблене са зида. Најжалије ми је за моје пехаре, медаље и одликовања. Однели су чак и наше бурме, и све што смо заједно жена и ја градили све ове године. Долазили су и обећавали да ће лопови бити нађени, али нема од тога ништа - слеже раменима.

И као да то није било довољно, Жики се у марту десила несрећа када му је ауто пресекао ногу на пола. Сада у њој има шину али и даље сања о томе да ће поново на свом бајсу јездити улицама Београда, јер аутомобил не воли да вози.

- Док нисам повредио ногу, сматрао сам да имам 70 година. Од тада сам изгубио 16 килограма, и једва чекам дан када ћу опет сести на бицикл, да одем до Гроцке и као раније превалим 30 километара за дан - оптимистичан је док ми то изговара и просто морам да му верујем.

У кући живи сам, каже да никада није био болестан. Никада није пушио ни пио, осим домаћег вина са женом током ручка. Међутим, није то дошло само од себе.

Начин живота га учинио вечно здравим

- Свима причам да је бициклизам здравље, у Европи је један од најпопуларнијих спортова, и не знам ни сам колико је пензионера због мене бацило штапове и село на бицикл - поносно прича Жика док ми показује шта једе током дана.

- Сам кувам, као што видиш. За доручак обавезно млеко и кашику шећера, па све то утрошим у хлеб. Ручак обавезно месо и чорбе. Мени не треба много, и од те пензије што примам увек ми остане већи део. Никада нисам имао проблем са здрављем, нити сам био повређен, осим у једној трци. Увек сам ишао на посао бициклом и често сам био ван куће док ми се ово није догодило. Сада ми долазе деца из улице да им крпим гуме и поправљам бицикле, а ја се радо одазивам свачијем позиву и бициклизам пратим подједнако као када сам био млађи. По киши, калдрми, снегу, шљунку, сунцу, свуда сам ишао бициклом и никада нисам осетио да ми нешто фали - закључује Жика.

 

Фото: Душан Миленковић / Ноизз.рс

 

Кад сам кренуо кући, Жика ми није дозволио да изађем сам, пришао је да ми отвори врата и махао ми са прага док му се нисам изгубио из вида.

Извор ноизз.рс


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.