Најновији капитализам

Има капитализам особину рептила да, кад за то настану услови, одбаци стару кожу па у новој крене другачијим путем. Пошто је неолибералистички концепт нанео планетарне штете и неправде настаје помодна прича о Новом капитализму.

BUKA portal / 15. март 2019

 

Наравно њу не протурају они скандалозни сајтови који се не стиде да ту реч узму као свој назив, већ угледни Тхе Ецономист од 15. новембра у тексту под насловом “Нова капиталистичка револуција”. Не би се та разумно конзервативан новина залетала да већ о томе није покренута расправа у још угледнијим круговима. Наиме, нека два месеца раније Сам Боуман (Боwман) звезда и бивши извршни директор Адам Смит Института познат по мноштву наступа у одбрану неолиберализма, покренуо је међу економистима расправу памфлетом: “Потребна је нова капиталистичка револуција”. Јаке речи подупрте ауторитетом науке и озбиљне публицитике.

Почнимо од Сема Боумана, који пошто направи позамашан историјски увод промена у капитализму констатује па резиме прегледа студија о миграцијама завршава констатацијом да би уклањање баријера пред мигрантима довело до пораста БДП између 67 и 147 одсто. У доминантно ксенофобном окружењу, у његовој Британији, а и осталом развијеном свету то већ звучи заиста револуционарно. Као да му то није доста он констатује да ваља уклонити баријере слободној трговини те да “капитализам мора поново као у 19. веку постати отворен за темељите промене како би ослободио изванредне снаге човечанства”.

Корпоративизам у финансијама руинирао је читав свет, по Боуману. Рачунице о томе колико је упумпано новца у спасавање банака током кризе веома су растегљиве, али и најмања сума од 6,4 хиљаде милијарди долара је фасцинатна, док највећа сеже до 14 хиљада милијарди. Само преко ЕЦБ путем квантитативног олакшања (QЕ) убризгано је 2.400 милијарди евра банкама за откуп државних дугова. Пре тога је Јапан емитовао 1.400 милијарди долара под истом дефиницијом. Колики год да је износ Боуман има права да је тиме руиниран светски финансијски ситем. Цитираћу поенту његовог текста: “Корпоративизам – а не капитализам је био у корену протекле кризе, а он ће, ако се не искорени, бити узок и следеће”.

Тхе Ецономист, колоквијално сматран гласилом светског капитала, сматра да је догорело до избијања капиталистичке револуције у капитализму! Сасвим је свеједно да ли је то инспирисано одустајањем од класичног либерализна или не суштина је да капиталистички ауторитети увиђају како се кренуло странпутицом и да тако не ваља ићи даље. Један од аргумената је да више од половине америчких студената не прихвата капитализам, а десет година раније било је обратно. Тај аргумент се узима као доказ сумње у будућност капиталистичког система.

Укратко: “Данашњи капитализам има реалне проблеме и то не само један /…/ живот је престао да буде удобан за предузећа старе економије, док она из нове економије рапидно грабе тржиште, отимајући ненормално високе профите /…/ У здравим економијама очекивање је да профит временом опада /…/ компаније које су мање изложене класичној трговини стварају абнормалне профите који се процењују на 660 милијарди долара годишње од чега две трећине припадају Америци. Монопол ових компанија уништава конкуренцију и ниподаштава улогу запослених и њихових синдиката”.

Вероватно најјачи кандидат за председничку номинацију америчких демократа, Елизабет Ворен (Wаррен) обећава да ће се, ако буде изабрана, борити да радници добију места у управама компанија. Лабуристичка партија Британије такође обећава чак обавезно акционарско учешће запослених у управљању компанијама. Да би се ишта од тога остварило потребно је према наводима Тхе Ецономиста податке (дата) и интелектуалну својину употребити као погон за иновације, а не само за профит. То значи либерализовање индивидуалног коришћења техничких сервиса и информација посвуда. Патенти морају бити строжије признавани, на краћи рок и лакше оспоравани на суду. Неопходно је антитруст законе мењати у духу 21. века, фаворизујући здраво тржиште и реинвестирање капитала. Те мере, претпоставка је, не би решиле све проблеме, али би погодовале реалном приватном сектору, радницима, награђивању, повећању продуктивности и омогућиле већи избор потрошачима. Револуција отворене конкуренције повратила би поверење јавности у капитализам.

Ми на европском континету и онима у Јужној Америци, који имамо другачије предоджбе о револуцији то може изгледати благо и скоро наивно, но без сумње говори о уочавању погрешног пута којим се капитализам креће. Таква ситуација је идеално тле за ницање најразличитијих идеја о разлозима стања и тражењима решења. На пример, Ерик Лиу (бивши Клинтонов саветник) и Ник Ханауер (вентуре капиталиста) бјавили су књигу у којој се залажу за “Баштенску економију”. Није реч о екологији, него о тржишту које није непогрешиво као машина него попут баште нестабилно и ако му се не посвећује пажња оно подивља, ижђикља, буја, постане уточиште многим гамадима и зверкама. Теорија им није тако наивна и бајковита како изгледа. Они након метафорике аргументим доводе у сумњу неприкосновеност тржишта. Јер неконролисано тржиште довело је до концентрације богатства без преседана у рукама све мањег броја субјеката. “У демократији основна је обавеза обуздавати тржиште путем моралних критеријума и деловања државе/…/ Ако се понашамо озбиљно приликом стварања богатства морамо обезбедити образовању, здравству, социјалној равнотежи приступ финансијском капиталу што тржиште не чини већ се ослања на трицкле доwн преливање богаташког вишка”.

5bogatasi amerika 1

Джон Фалертон (Фуллертон), бивши извршни дирекор Ј.П. Морган банке који се одао академском деловању поставши директор Капитал института, аутор је књиге “Универзални принципи Нове економије”. Стиче се утисак да је банкар решио да осавремени Комунистички манифест. Ево зашто: “Имамо врло комплексан систем са доминацијом мултинационалних корпорација, које делују у оквиру веома штетне и опасне идеологије примата акционарства /…/ финансијама је гоњена идеологија модерног капитализма који демострира понашање грабљивице /…/ менажери и њихово краткорочно максимизирање акционарства у што краћем року постају парадигма издаје ‘фидуциарy дутy’ (дужности једне особе да делује у корист друге) /…/ слободно и демократски интерпретиран капитализам нигде не каже да је приватно власништво једино могуће /…/ потребне су алтернативне форме власништва /…/ Данашњи капитализам је кренуо низбрдо и то није само теорија…” – претпоставјам да је и оволико довољно.

Дејв Елдер-Вас у студији “Профит у дигиталној економији” и Ник Срницек у “Платформа капитализму” указују на технолошку превазиђеност досадашњих капиталистичких односа. Срницек, професор дигиталне економије на Кингс коледжу у Лондону суштину налази у монетаризацији података (дата) који су свуда око нас. Информације су сировина на основу које “платформе” стварају баснословне пофите.

Платформе су дигиталне инфраструктуре које омогућују интеркцију више група и ефикасан су начин за сакупљање, анализирање, монополизацију и употребу непрестано растућег броја информација. Прототип платформи су Гоогле, Фацебоок, Амазон…У конкуренцији са њима традиционалне производне компаније немају никаквих шанси. На пример, WхатсАпп је имао 55 запослених када га је Фацебоок купио за 19 милијарди долара, Инстаграм са 13 запослених продат је за милијарду долара. Са таквим компанијама и њиховим купцима један Генерал Моторс са 605.000 запослених или АТ&Т са 564.000 запослених не могу ући у тржишно одмервање, поготово што су у традиционалним компанијама примања запослених просечно већа и радници заштићенији него у дигиталним платформама! Притом је свет без реалне економије још увек незамислив.

Амерички писац Вендел Бери (Беррy) пише поред осталога у свом манифесту: “Уочавамо арогантно незнање заслепљено обиљем новца и снагом моћи да одлучује где ће и у шта инвестирати не водећи рачуна о последицама”. Пикети и Ваушез (Пикеттy – Вауцхез) у “манифесту за демократизацију Европе” свој манифест завршавају са: “Позивамо све мушкарце и жене да преузму своју одговорност и узму учешћа у детаљној и конструктивној дискусији о будућности Европе.”

Прекратио бих цитирања само још једним пасусом из Извештаја тхинк-танк Капитал института: “Да би се избегао социјални, еколошки и економски колапс свет се мора определити за капитализам или социјализам.”

Упркос ауторитету и интелектуалној моћи једног института, нисам склон веровању да је наведени избор неминован. Искуство Кине и некада Југославије показује да најбоље економске резултате даје микс та два система. Дошло је време да капитализам треба хуманизовати како би му се продужио век, а да (реалног) социјализма нема више ни у Вијетнаму и на Куби. Растућа неједнакост између појединаца, предузећа и држава данас је већ на нивоу када капиталистичка економија губи контролне механизме. У великој прерасподели профита коју генерира капитализам највећи удео остварује се контролом података (дата) а не стварањем вишка вредности радом у производњи – та фундаментална промена, могуће је да означава и крај капитализма каквог га знамо и настајање нечег сасвим новог.

Живим у уверењу да капитализам и социјализам као модели друштвених односа настали у индутријском друштву, у којем се доминатни део дохотка стварао у индустрији, неминовно деле судбину тог друштва које уступа место постиндустријским верменима и идеологији која ће у тим околностима настати. Темељите историјске промене кувају се деценијама, па и вековима и сходно томе знам за онај Кејнзов савет из невеликог текста “Економски услови за наше унуке” у којем каже: “… боље је бавити се проблемима који су нам пред носом, јер и онако смо на дуги рок сви мртви”.

У том контексту обратимо пажњу на актуелне масовне протесте, почев од париских жутих прслука, па преко Београда, Рима, Тиране, Будимпеште. Сем ових из Будимпеште инспирисаних променама закона о радним односима, остали су имали прилично конфузне поводе, који одсликавају недовољно разјашњене разлоге за незадовојлство и хаос у којем се најлакше обављају преотимања дохотка. Европа заснована на традиционалним вредностима, које све више припадају прошлости, постаје жртва победе профита над разумом и човекољубљем. Протести без јасне и валидне идеологије немају други смисао сем да као вентил на папиновом лонцу дају одушка. Ти протести нису револуција, они су само револт. Подсетимо се да први члан Маове Црвене књижице гласи како нема револуције без револуционарне идеје и револуционарне партије која ће је спровести у дело. Ничега од тога данас нема, па ни изгледа на промене, све док се не уобличи нешто сасвим ново што ће премостити провалију између авангардног технолошког развоја и рудиментованих друштвених односа. Дотле ће бујати револти и масовно лагање грађана познато као популизам.

Редакција биф.рс

Бука архива


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.