Његош Мркоњић: Касабе једу своју дјецу

Проклетство сваког провинцијалца је дух провинције који га прогони (немој, шта се ти петљаш, има ко ће, не паметуј, гледај себе, два лоша убише Милоша, као и сви други, језик главу одсјеца итд.).

Njegoš Mrkonjić / 08. јануар 2019

 

Неописиво је тешко отргнути се том невидљивом и дубоко укоријењеном надзору Великог Брата касабе, који те попут мртваца хвата за ногавицу и вуче у монотонију гробне тишине, гдје полако умиреш и на крају кад умреш не знаш ни да си умро.

Колико је само њих, невјероватних талената, фудбалера, пјевача, сликара, писаца, инжењера, одличних занатлија, изврсних и насмијаних људи пуних живота себе заувијек угасило, изгубило осмијех, изгубило вјеру у себе.

Колико је само њих остало на пола пута, неиспуњених, озлојађених, неостварених, и то само зато, јер су слушали глас провинције, јер су хтјели да се допадну и буду прихваћени, падајући слободним падом у језеро црва и постајући њихова храна.

На крају су изгубили себе, разложили се и постали највећи непријатељи слободе, душмани крилате мисли, лоши професори и пијанице, националисти и хуље, улизице и пријатељи чиновника. Цинични до бескраја, зликовци са нацртаним осмијехом. Чизма која гази све што расте и храни се сунцем, плаћеници, робови своје разочараности. Уплашени од демона самоће и усамљености.

Није лако корачати сам и носити бреме главних јунака, још теже је ризиковати сигуран и утабан пут већ испробаних рецепата околине. Ужасава и сама помисао на хладноћу која те затекне мимо тог пута. Ледена киша дубоких питања, која се намећу без да знаш откуда долазе и куда одлазе.

Борба, борба у крви до кољена са самим/ом собом, коју нико не може да види нити ко може да чује, сем тебе, и Логоса, једине нити за коју се можеш ухватити док бескрајно пропадаш кроз маглу сумње.

Гласови звијери, примордијални хаос који те баца и кида на хиљаде комада, али те не убија. Преживљаваш. Дижеш се и састављаш.  Не знаш како, али знаш да можеш. Узимаш свој огњени мач и настављаш, јер мрак није крај, већ је само пут; а страх, то је највећи разлог људског посустајања, страх од смрти прије смрти, од одбачености и маргине, од уништења тренутног себе, страх од бољег, али и горег, јер не постоји гаранција да ће се стићи и успјети.

Страх је зауставио сликарев кист, пјесниково перо, прсте одвојио од жице. Уплашен човјек је зауставио своје мисли не желећи да се пита, не желећи да буде свој, већ само слика туђих очекивања, ремек (не)дјело духа провинције.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.