Нјегош Мркоњић: О Мркоњић граду, љета 1995

Иако смо живјели у истом граду, мој град је освајан, а његов је бивао ослобађан.

Njegoš Mrkonjić / 10. октобар 2018

Иако смо живјели у истом граду, мој град је освајан, а његов је бивао ослобађан. 

 

 Трчкарали смо по крају, тих врућих љетњих дана 1995. године, окупани дјечијим знојем, потпуно несвјесни лудила које нас је окруживало. Играли смо се, као и свако друго дијете на било којој тачки кугле земаљске, потпуно увјерени да је то што радимо веома битно. Дјелује наивно, али били смо у праву. Наше невино дјечије маштање било је битније и смисленије од свега онога што се догађало око нас. Свака клипица забијена у пијесак, свака кућица и путеви исцртани прстом имали су више смисла од било чега. Не знајући, нас двојица, били смо револуцинари, трн у крвавим Аресовим очима, пркос ратним трубама. Сваки параметар тадашњег лудила, сваки разглас и излизани плакат нагонио је на страх, на мржњу и освету. Међутим, нас двојица ништа од тога нисмо видјели, нити смо чули. Док су други рушили свијет, наш свијет, ми смо га градили. 

 

 

 

Једнога дана наша игра морала је да стане, јер су се старији око нас играли рата, а пошто је рат једна врло компликована игра, морали смо да се поздравимо, заувијек. Иако смо живјели у истом граду, мој град је освајан, а његов је бивао ослобађан. Моја породица и ја смо побјегли, с’двије кесе најлонске и кренули пут неизвјесности. Потуцали смо се по туђим градовима, селима и кућама, не знајући да ли ћемо се икада више вратити. Међутим, једног дана смо се вратили. Био сам срећан што поново видим моје старе другаре, комшије, а и они су били срећни што виде мене, што смо сви опет заједно. Сања, Здравка, Данка, Драган, Милијана! Међу њима сам тражио Словена, али Словена није било. Отрчао сам до његове куће, али ни његове куће више није било, само згариште и један велики зелени бор, као једини биљег прекинутог живота. Тада сам се распитивао и по први пут схватио да је Словен “њихов” и да је морао да побјегне са својом мајком, јер су цареви на салвети зацртали тако. Временом сам сазнао да је његов отац, којег сам понекад виђао, убијен од стране “наших”, “наших” који никада неће бити моји.

 

Наиме, његов отац је био на радној обавези, а то вам је као неки љепши израз за ратног роба, којег су тадашњи локални господари живота и смрти, тјерали да копа ровове или да за неког градског моћника бесплатно одрађује тешке физичке послове. При повлачењу  “наших”, један чопор униформисаних бараба из само њима знаних разлога, стријељао је двадесет осам наших комшија, међу којима и Словеновог оца. За ту причу сам сазнао много касније.

 

Баш негдје у то вријеме, кад смо се вратили, све сам више постајао свјестан чињенице да ни сам немам оца и да је и мога оца такође однијела ратна игра. Међутим, није ми то толико тешко падало, јер га се нисам могао ни сјетити. Понекад помислим да је тако боље. Било би много теже живјети са његовим гласом у сјећању, јер понекад и фотографије заболе, али зато се сјећам Словеновог оца, како стоји испред њихове куће.

 

Година за годином, шибље и коров су гутали угашени дом, а зелени бор постајао све мање зелен, више увенуо и сув, све док га на крају нису посјекли. И као да је све то била нека слутња, која је ношена вјетром прошапутала вијест о смрти Словенове мајке. Никада нећу заборавити тај дан и сазнање да је Словен остао сам. Можда бих га позвао, нашао, али шта бих му рекао? Нисам био довољно јак, нити зрео за један такав корак. Тешко ми је да вјерујем у правду, тешко ми је да прихватим патњу, неког, ко је потпуно невин и ко је могао имати потпуно другачији живот, само да није рођен у овој поганој и крвљу натопљеној земљи, међу нељудима, сподобама и кукавицама.

 

Надам се да мржња није освојила његово срце и да ћемо се једнога дана опет срести у нашем граду, у нашем свијету, који смо још давно почели градити, ако ништа барем због оне слике, не свога, већ његовог оца, коју носим у себи. Желио бих да Словен зна да за њега никада нећу бити непријатељ, већ заувијек друг. Жао ми је због свега што се догодило и нека зна да ће заувијек остати у моме сјећању, иако ја можда нисам остао у његовом.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.