Његош Мркоњић: Радојичићев полуплач над (полу)Бањалуком и миксета Хариса Джиновића

Ако је Драган Лукач Кербер Додикове политике, Игор Радојичић је сигурно мајка Кнежопољка, чији је театрални ламент над стањем у друштву требао привући пажњу јавности и уплашене грађане ставити под заштитничке скуте владајуће партије

Njegoš Mrkonjić / 02. јануар 2019

 

Цијела нација је помно пратила недавно обраћање градоначелника Бањалуке јавности и његов врло добро припремљен говор са врло јасним порукама. Стекао се утисак да је Радојичићево досадашње ћутање било ћутање мудраца, који је стрпљиво чекао прави тренутак да каже праву ствар и тако спаси планету од најезде Марсоваца. Забога, сваки народ само жели мир, а нарочито наш којем је сукоба преко главе, па стога није гријех вјеровати Игору Радојичићу. 

Тренутна ситуација у главном граду Републике Српске је гротескна. Нико не може повјеровати да се све ово заиста дешава. На дјелу је кошмар који не престаје, а сваки нови дан је нова епизода. Многи би врло радо повјеровали у било шта само да се кошмар заустави, па и у то да је Правда за Давида "обојена револуција" која има за циљ рушење (давно срушених и самосрушених) институција Републике Српске (сјећање блиједи на 1997./1998. годину). 

Међутим, истина је увијек на маргинама, а Игор Радојичић је само још један споредни актер ове представе која је постала неодвојиви дио наше свакодневице. Његов говор и "очинска забринутост" врло брзо су испарили, а многи који су жељели да све што је рекао буде истина почели су увиђати озонске рупе у том позиву на "мир и јединство". 

Наиме, испоставило се да је Радојичић заобилазио истину. Нарочито када је рекао да је концерт Хариса Джиновића насилно прекинут и да је Правда за Давида одговорна за насиље и онемогућавање нормалног живота, као и за милионску штету нанијету локалној економији. 

Радојичићева "забринутост и бојазан" да би "појединци из покрета" могли наудити дјеци и грађанима резултирали су отказивањем дочека Нове године (замислите, први пут послије рата!), а најавио је и милионске тужбе против организатора скупа који већ девет мјесеци руше углед града свакодневно тражећи истину о убиству једног младића, дјетета Бањалуке. Градоначелник је, истина, на почетку свог говора поменуо убијеног Давида Драгичевића и битност рјешавања истог, али је ипак страственије стао у одбрану (никад уништене) Джиновићеве миксете. Суштина је у сљедећем: Правда за Давида, кад се стигне, а правда за миксету сада и одмах! 

Ако је Драган Лукач Кербер Додикове политике, Игор Радојичић је сигурно мајка Кнежопољка, чији је театрални ламент над стањем у друштву требао привући пажњу јавности и уплашене грађане ставити под заштитничке скуте владајуће партије, али то се није десило. Створена је само још већа конфузија, а надреална атмосфера кошмара се наставила. Радојичић је врло спретно, уз помоћ савјетника (вјероватно неког из Србије, узимајући у обзир шизофренију ситуације) покушао замијенити тезе, па је жртва, чије је дијете убијено, требала постати джелат, а джелат, који је подијелио и уништио друштво, жртва. 

Батинаши са Трга Крајине (Давидовог трга) од којих су неки дошли из Србије, постали би тако нови ослободиоци Републике Српске, а њихови дрвени штапови крстови за одбрану вјере од Драгичевићевих Богумила. Све у свему одлична прича за емисију "Некад било" или неку нову серију Радоша Бајића. Чак је и бањалучка Црква ушла у игру, врло јасно ставивши до знања шта мисли о "издајницима и јеретицима", једва отворивши врата храма Давидовој мајци. 

Режим одавно корача већ утабаним стазама Радована Караджића и његове злочиначке клике. Гажење дјеце на тргу (аналогија Приједор), шутирање старица у главу и премлаћивање људи пред објективима (аналогија Бијељина) мала је жртва када се упореди са важношћу очувања општег поретка (поредак кумова) и није ово први пут да се за тај поредак приносе жртве на олтар "отачаства". 

У рату је због тог поретка жртвовано дванаест бањалучких беба, жртвован је дјечак Споменко Гостић, убијено је на стотине бошњачке дјеце, хиљаде Бошњака изгубили су живот и одведени у логоре. Након двадесет и пет година дошао је ред на неке нове бебе, Бошњаке, издајнике и изроде, које треба пребити, смрвити или просто лукачевски "одвести". 

Данас се сваком противнику режима гура цијев у уста 
и поручује "Добродошли у Републику Српску", иако Република Српска већ одавно не постоји. Постоји само једно огромно имање на којем Милорад Додик, са неколицином сарадника и тајкуна ауторитативано, попут Миле Ђукановића и Александра Вучића, спроводи тиранију над дијелом сопственог народа, док другом дијелу плаћа за лојалност. 

Како ће се све ово завршити нико не зна, као што нико не зна ни гдје се налази бањалучки Матија Губац, Давор Драгичевић. Остаје нам само да пратимо развој ситуације и представу коју режим игра на даскама РТРС-а и осталих јавних страшила. Ко је ту ко и ко за кога игра врло је тешко установити, постоје само претпоставке. 

На крају, шта год да се деси и како год да се заврши "прича о једном оцу који је само тражио правду за свога сина", друштво ће у сваком случају остати дубоком браздом подијељено и само ће се убрзати егзодус становништва са ових простора, јер нико не жели да живи са убицама и сарадницима монструма.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.