Њемачки новинар био је одушевљен: Зашто ме је фасцинирала Титова држава?

Толико смо је вољели, ту страшну Југославију!

BUKA portal / 02. децембар 2018

Југославија би - да постоји - ових дана напунила 100 година. Али, умрла је у деведесетим годинама. Ипак, уз овај мултиетнички модел, који је доживео пораз на ратним пољима, иде и дашак носталгије, сматра њемачки новинар Волкер Wагенер

1976. године сам аутостопом први пут дошао у Југославију – наравно на море. Тек годинама касније сам постао свјестан тога да сам се сунчао на „хрватском терену". Тито је и даље био на власти, више због своје ауре, али заправо на прагу тога да буде надзорник свог наслијеђа. Ипак, социјализам под палмама је био тако диван.

Три године касније поново сам се нашао у земљи радничког самоуправљања. Њена слобода (несврстаност) између капиталистичког Запада и комунистичког Истока фасцинирала је тада и западноњемачке љевичаре који су због Вијетнама били против Сједињених Америчких Држава, а због гулага против Совјета. И ја сам био један такав.

Другачија земља

Моје почетно историјско-политичко незнање, наивност, заједно са неоснованим младалачким оптимизмом, били су и послије Титове смрти (1980.), „најбољи предуслови" за романтизацију државе која је вец́ умирала. Уосталом, зашто и не?

Толико тога је било добро: у радничком рају, запослени су сами одређивали циљеве предузећа – укључујуц́и плате. Играње тениса или сједење у кафиц́у током радног времена – нема проблема. Одлазак аутобусом у Трст у шопинг био је народни спорт – чак и без захтјева за одмор. Чиста опуштеност.

 

А економска непродуктивност Југославије била је нашироко позната: просјечно се реално радило само два и по сата дневно. Европски негативни рекорд још у касним седамдесетим. А отрцана шала која је била мото тог радног морала гласи: „Нико не може тако мало да ме плати, колико мало ја могу да радим."

Симптом кризе – несташица кафе

Економски је стварно кренуло низбрдо тек у ери која је наступила послије Тита. Одласци у ту земљу, у међувремену моју другу домовину, били су као мале селидбе: носио сам прашак за прање веша, електричне уређаје (наравно без царине) и прије свега кафу. Најбоље је било донијети Минас кафу коју бих купио на аустријско-југословенској граници на прелазу Вурцен или Лојбл. Несташица кафе је била симптом кризе. И полице у локалном супермаркету „Бродокомерц" биле су све празније.

Титова формула да и Руси и Американци плац́ају за стратешки важну земљу између блокова, послије његове смрти више није функционисала. Дефинитивни крај овог двоструког касирања је дошао с падом гвоздене завјесе. Југославија одједном више није била важна.

Са економским пропадањем почеле су и борбе за расподјелу. Хрвати су присвојили све приходе од јадранског туризма и одбили да дио новца трансферишу (у савезни буджет у) Београду. Словенци, Швабе Југославије, који су у Љубљани још седамдесетих година производили микрочипове, размишљали су на сличан начин: Зашто суфинансирати сиромашне Косоваре који још воду ваде из бунара?

Куцнуо је час националиста, федерација шест република и двије аутономне покрајине вец́ је постојала само на папиру. Изненада су се појавила нова питања: Гдје Срби живе изван Србије, постоје ли историјске границе, да ли су босански Муслимани нација?

Закашњеле нације

Биле су то академске вјежбе које су у деведесетима одувале атавистичке кампање мржње. Еуфорија националне независности донијела је Југословенима више од 160.000 мртвих у невјероватно бруталним ратовима. Покушаји, посебно Британаца и Француза, да се спаси цијела држава, остали су илузија. То што је Њемачка почетком 1992. године признала Хрватску и Словенију није ништа погоршало, ништа што у смислу очувања државе није већ одавно било изгубљено.

А онда, амерички бомбардери над Србијом: оно што је у Њемачкој прије ратова био најобичнији позив на вечеру „хајде, идемо код Југословена", одједном је добило потпуно другачије значење.

У ретроспективи, памти се релативно благостање Југославије, отворене границе и нешто попут „неуротичне носталгије", како то констатује српски књижевник Бора Ц́осиц́. Али једва да неко жели да се врати. Југославија је трагичан експеримент историје. Закашњеле нације на европском југоистоку су фактум. Крваво купљене, углавном ентузијастично слављене - али сопствена химна и застава не стварају радна мјеста.

Било да је у Хрватској, Србији или Босни и Херцеговини – млади бјеже. Послијератна драма након ратне трауме. Као туриста међу Југосима осјец́ам депресију која изједа друштво. Неки старији људи изненада цијене сигурност социјалистичких дана, млади се надају Европи.

Упркос свим симпатијама за касно формирање нација јужних Словена, које су Британци, Французи или Мађари постигли вјековима раније, видјети Југославију као катастрофу историје, а њене државе насљеднице као кризне пацијенте – то боли.

Извор: Деутсцхе Wелле
Пише: Волкер Wагенер


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.