Ноам Чомски: Систем пропаганде

Давид Барсамиан с Алтернативног Радија интервјуирао је Ноама Цхосмког у “Цхроницлес оф Диссент” (24. студени 1986.)

BUKA portal / 15. март 2019

 

П: Много сте причали о политици језика и семантике, и говорили сте да, желимо ли докучити истину, “морамо ољуштити слој по слој искривљености”. Моје питање је, узимајући у обзир амерички образовни сустав у овом орwелловском добу, које интелектуалне алате за декодирање, дешифрирање и превођење орwеллских термина тај сустав омогућава студентима?

О: Допустите ми прво да кажем ово. Иако сви ми стално, па и ја, ово доба називамо орwелловским, чињеница је да је Орwелл закаснио на позорницу. Америчка индустрија за односе с јавношћу, једна врло софистицирана индустрија, већ је у 1920-има развијала алате и писала о њима. Заправо још раније, тијеком Првог свјетског рата амерички су повјесничари понудили предсједнику Wоодроwу Wилсону задатак који су назвали “повијесно управљање”, што је значило дизајнирање повијесних чињеница тако да оне служе државној политици. То је Орwелл давно прије него што је Орwелл писао. Славни амерички новинар Wалтер Липпман је 1921. рекао да умијеће демокрације захтијева производњу пристанка, још један орwелловски израз који у бити значи “контрола мишљења”. Идеја је била да држава која не може контролирати људе силом контролира људске мисли. Значи, и прије Орwелла ово је било јасно, технике су биле разрађене и често употребљаване.

Што се тиче вашег питања, што школе чине како би обраниле људе од тога, одговор је ништа. Заправо, школе су на супротној страни, оне су дио апарата за дезинформације. И то се јако добро разумије, чак и од стране либералних интелектуалаца и теоретичара демокрације. На примјер, у важном истраживању “Криза демокрације”, још једном орwелловском термину који заправо значи “почеци демокрације”, које је издала Трилатерална комисија, група међународних, особито либералних елита којима је Јиммy Цартер био нека врста представника, они школе виде као “институције одговорне за поучавање младих”. Наравно, то остаје између њих, такве ствари се не говоре јавности. Али тако они схваћају улогу школе. Институције за поучавање, за наметање послушности, за спречавање могућности било каквог самосталног размишљања. Школе имају институцијску улогу у суставу контролирања и принуде. Праве школе би требале опскрбити људе с техникама самообране, што би значило учење истине о свијету и друштву. Да то раде, школе не би могле дуго опстати.

П: Ц.П. Отеро, уредник колекције ваших есеја “Радицал Приоритиес”, написао је у предговору да је “тоталитарни сустав контроле мишљења знатно мање учинковит него демократски сустав контроле мишљења, с обзиром да се службена доктрина коју стално понављају државни интелектуалци може лако идентифицирати као чиста пропаганда, а то помаже ослобођењу ума. Насупрот томе, демократски сустав тежи одређивању и ограничавању цијелога спектра размишљања, остављајући основне претпоставке неизраженима. Оне се могу претпоставити, али не и доказати.”

О: То је точно. Доста сам писао о тим стварима. Размислите мало о томе. Узмимо на примјер земљу која је на супротној страни спектра од нас, Совјетски Савез. Том земљом, заправо, управља батина. То је држава заповиједи: држава контролира, а сви остали слиједе наредбе. Комплицираније је од тога, али у бити то тако дјелује. Тамо се без потешкоћа може одредити што је пропаганда: све оно што држава чини. Такво нешто описује Орwелл у “1984” – не баш доброј књизи, заправо, лошој књизи. Један од разлога њезине популарности је њезина тривијалност и то што прича о нашим непријатељима. Да се Орwелл бавио озбиљним стварима књига не би била популарна, вјеројатно не би била ни издана. У земљи коју Орwелл спомиње у тој књизи, у којој постоји Министарство Истине, лагано можемо идентифицирати пропаганду… Сви знају што она јест, може бити поновљена ако желимо, не покушава знатно контролирати наш ум, даје нам мисао водиљу. Говори нам: “Ево службене доктрине, док јој се покоравате нисте у неприлици. Ваше мисли нису никоме особито битне. Ако прекршите наше наредбе, бит ће те кажњени јер ми имамо моћ.”

Демократска друштва не могу тако дјеловати јер држава не може контролирати понашање користећи силу. Може до неке границе, али су могућности контролирања силом ограничене. Зато мора контролирати ваше мисли. Да поновим, теоретичари демокрације схваћају ово већ педесет или шездесет година и врло су јасни. Ако се чује глас народа, боље контролирај што глас говори, то јест контролирај што људи мисле. Метода коју спомиње Отеро је једна од најважнијих метода. Један начин контроле људских мисли је стварање илузије о вођењу дискусије, али треба осигурати да та дискусија остане унутар одређених граница. То јест, морамо осигурати да обје стране у дебати усвоје одређене претпоставке које су, у бити, пропагандни сустав. Све док обје стране прихваћају пропагандни сустав, можемо водити дебату.

Класичан примјер тога је Вијетнамски рат. У маинстреам медијима – НY Тимес, ЦБС, у бити свугдје осим у далекој периферији која не доспијева до никога – у маинстреам медијима који досежу већину популације дошло је до живахне дебате између “голубова” и “јастребова”. Јастребови су говорили: “Ако се држимо тога, побиједит ћемо.” Голубови су рекли: “Чак и ако се држимо тога вјеројатно нећемо побиједити, а осим тога превише би коштало и можда убијамо превише људи.” Обје стране, и голубови и јастребови, сложили су се око једнога: имају право извршити агресију на Јужни Вијетнам, иако нису признали да се она одвијала. Агресију су називали обраном Јужнога Вијетнама, и у типичном орwелловском стилу замијенили “агресију” с “обраном”. Америка је у бити нападала Јужни Вијетнам исто како је и Русија нападала Афганистан. Као и они, ми смо прво основали владу која нас је позвала к себи, а све док нисмо нашли владу која би нас позвала к себи морали смо рушити владу за владом. Напокон смо основали владу која нас је позвала к себи, након што смо били ту годинама нападајући околину и људе. То је агресија. Нитко то није сматрао лошим, или још боље, сватко тко је то сматрао лошим није судјеловао у разговору. Ако си голуб, подупиреш агресију, ако си јастреб, подупиреш агресију. То показује да је дебата између голубова и јастребова чисто тактичке природе: да ли се можемо извући? Да ли је прекрваво и прескупо? Заправо, саме небитне ствари.

Агресија је лоша. Када су Руси напали Чехословачку, извукли су се. Нису убили пуно људи, али то што су направили било је криво јер је агресија лоша. Очито, такво разумијевање ствари не смије бити допуштено када се ради о насилним дјелима наше државе. Да је ово тоталитарна држава, Министарство Истине би једноставно дало до знања да је за нас све добро да идемо у Вијетнам; и точка, нема даљње расправе. Људи би знали да је то пропаганда и могли би мислити што год желе. Могли би знати да нападамо Јужни Вијетнам, баш као што Руси нападају Афганистан. Такво схваћање стварности не може бити допуштено у америчкој држави, преопасно је. Људи су пуно слободнији, смију се изражавати, могу свашта радити. Логично је да треба покушати контролирати мисли, учинити проблем само тактичке природе: да ли се можемо извући? Нема питања о доброме или лошему.

Такво схваћање није дјеловало у потпуности. Међу образованим дијелом популације дјеловало је готово савршено. Постоји доста добрих истраживања која показују, уз небитне статистичке погрешке, да је међу образованијим круговима популације владина пропаганда безувјетно прихваћена.

С друге стране, након дуљег периода противљења народа, разилажења у мишљењу и организирања, масовна популација је измакла контроли. Према најновијим пребројавањима које сам видио, из 1982., преко 70% популације је још увијек сматрало рат, цитирам ријечи пописа Галлуп, “темељно кривим и неморалним, а не грешком”. Другим ријечима, велика већина популације нису нити јастребови нити голубови, већ људи супростављени агресији. Образовани се дио популације слаже с пропагандом. За њих је то питање тактике ‘јастреб против голуба’.

Ово није ништа нетипично. Пропаганда често боље дјелује међу образованима него необразованима. Слично је с још неким стварима. Много је разлога за то, на примјер, до образованих ће допријети више пропаганде јер више читају. Осим тога, они су агенти пропаганде. Ипак је њихов посао да буду комесари: они су агенти пропагандног сустава тако што му вјерују. Тешко је рећи нешто у што не вјерујеш. Исто тако, већина образованих људи је дио повлаштене елите, они дијеле своје интересе и перцепције, док је масовна популација више маргинализирана. Масовна популација не судјелује у демократском суставу који претежно игра за елиту. Људи уче бити скептични на темељу својих живота, и већина их је таква. Пуно је скептицизма и неслагања.

Ево једног занимљивог случаја. Док су технике контролирања мисли биле изнимно дјелотворне, чак и апсолутно дјелотворне међу образованим дијелом популације, након година окрутности, масакра и тисуће убијених људи, те су се технике почеле распадати међу масовном популацијом. Име те појаве је “вијетнамски синдром”, смртоносна болест – људи превише тога разумију. Врло је запањујуће и просвјетљујуће видјети како пропаганда добро дјелује међу образованима. Узмите књигу о америчкој повијести и погледајте поглавље о Вијетнамскоме рату. Нећете наићи на догађај када је Америка напала Јужни Вијетнам. То је као да у Совјетскоме Савезу кажу да није дошло до руске инвазије у Афганистан, него да је Русија бранила Афганистан. То се неће догодити. Људи причају о руској инвазији Афганистана, можда је бране, а можда и не, али признају да се догодила. Али у САД-у, гдје је научни сустав пуно дјелотворнији, образованији дио популације не зна ни да се тај напад догодио. Ми не можемо видјети да се америчка инвазија Јужног Вијетнама десила. Те чињенице нема у повијести, нестала је у Орwелловој рупи за памћење.

П: Тко тиме управља, тко успијева у томе, тко су вође, или да употријебим Грамсцијев термин, тко су стручњаци за законитост?

О: Стручњаци за законитост су они који раде на томе да све што моћни људи раде изгледа законито, они су у највећој мјери привилегирана, образована елита. Новинари, академици, учитељи, стручњаци за односе с јавношћу, та цијела категорија људи има институцијски задатак стварања вјеровања које осигурава дјелотворно управљање пристанком. Мало је оних који критизирају такво стајалиште. Један од њих је познати социолошки знанственик Роберт Дахл који је истакнуо да се политички сустав у којему намећемо опције с привилегиране позиције и то још зовемо демокрацијом не разликује од тоталитаризма. Ријетки људи такво што истичу.

У индустрији за односе с јавношћу, која је већ око шездесет година најважнија индустрија у Америци, такво што се подразумијева. У бити, то је сврха те индустрије. Један од разлога јаке подијељености америчког друштва јест чињеница да корпорације могу држати свој прст на пулсу народа и установити када треба порадити на промјени ставова. Под тим се подразумијева индустрија за односе с јавношћу. Када дођете до такозваних институција одговорних за “поучавање младих”, школа и свеучилишта, то постаје једва замјетљиво. У школама и на свеучилиштима људи су увјерени да говоре истину. Не можете завршити те институције, с ријетким изнимкама, ако нисте прихватили њихову доктрину. Могло би се рећи да сте успут искорјењени. Самостално можете размишљати у знаности, али у овоме пољу сте одвраћени од тога. Ако људи то чине, искорјењени су јер их се сматра радикалнима или проблематичнима. То не мора дјеловати у потпуности, заправо за сустав је и боље да ту и тамо постоји која изнимка. То ствара илузију дебате или слободе. Али у већини случајева, таква тактика јест дјелотворна.

У медијима су такве ствари још очитије. Ипак су медији корпорације интегриране у највеће корпорације у земљи. Људи који их посједују и управљају њима припадају уској елити власника и управитеља који контролирају приватну економију и државу, један врло узак ланац власника и управитеља корпорацијских медија и државе. Дијеле једнака виђења и разумијевање ствари. То је битно јер на тај начин они перципирају проблеме, спречавају их, контролирају и обликују у интересу групе коју представљају – у интересу приватнога власништва. На томе се, заправо, све заснива. Надаље, медији имају тржиште јер људи морају куповати новине, а новине су дизајниране на тај начин да добију публику помоћу које могу подићи цијене оглашавања. Новине се у ствари продају оглашивачима преко читалачке публике. С обзиром да их продаје корпорација, а њезино тржиште су друге корпорације, то је још један вид преко којега је корпорацијски сустав у могућности контролирати садржај медија. Другим ријечима, ако би неком пуком случајношћу медији скренули с правога пута, оглашивачи би пропали, и та чињеница представља ограничење.

Државна моћ има једнаки ефект. Медији настоје одржати интимни однос с државном моћи. Желе сазнати тајне информације, желе бити позвани на тисковне конференције. Желе познанство с државним тајником. Како би то постигли, морају играти игру која подразумијева лагање и служење држави у форми апарата за дезинформације. Занемаримо сад чињеницу да би медији и без таквих притисака то ионако радили због својих интереса и положаја у друштву. То је један врло уски сустав контроле.

Ту се поставља питање самосталног новинара, знате, клинац који одлучи постати искрени новинар. Па, нека покуша. Убрзо ће му уредник јавити да се мало удаљио од оног што треба радити, мало је преемоционалан, превише је уплетен у причу, требао би бити мало објективнији. Постоји хрпа шифри за такве ствари, а све значе: “врати се на прави пут или излазиш.” Враћање на прави пут подразумијева праћење партијске мисли. Често се догоди да људи тада одустану. Остатак који се одлучи прилагодити најчешће почне вјеровати у лажи. Ако желиш напредовати мораш рећи одређене ствари – оно што жели технички уредник, оно што вам даје натраг главни уредник. Можеш покушати не вјеровати, али то тако неће дуго ићи. Људи једноставно нису толико неискрени, не могу живјети с таквим стварима, ријетке су особе с том способношћу. Тако почнеш говорити лажи, ускоро и вјеровати у њих с обзиром да их говориш, и онда си унутар сустава. За људе који играју игру по правилима, у богатом друштву као што је америчко постоје обилне награде. Ситуирани сте, привилегирани, богати, имате престиж, имате удио у моћи ако желите, ако вам се свиђају такве ствари можете постати гласноговорник Стате Департмента, налазите се надомак центру, у најгорем случају привилегије, понекад моћи, у најбогатијој и најмоћнијој држави на свијету. Све док сте покорни, понизни и дисциплинирани можете далеко доспјети. Људи који су ипак мало независнији једноставно ће одустати или бити избачени, али још је много фактора у игри. Мало је изнимака у оваквим случајевима. Дат ћу вам један примјер: у ожујку 1986. изгласана је помоћ терористичкој војсци у Никарагви. Три мјесеца прије гласања администрација је подгријавала атмосферу покушавајући промијенити ограничења Конгреса у вези помоћи терористичкој војсци (Контрашима) која је нападала Никарагву. Ту војску су они међу собом звали “службена војска”, службена терористичка војска, што она заправо и јест.

П: Звали су је и “борци за слободу”.

О: Назив “борци за слободу” је био за јавност. Ако погледате тајне документе, видјет ћете да су они били службена војска коју је прије пар година Пентагон описао као терористичку војску, али то није за јавност па ћу их ја звати по точним интерним терминима – службена терористичка војска.

Дакле, питање би било да ли ми можемо промијенити конгресна ограничења везана уз ту помоћ? То је био проблем владе. Прва три мјесеца те године су била јако занимљива у томе погледу. Како ће медији одговорити на владину кампању за промјену одлуке Конгреса? Мене је то занимало па сам узео два национална листа, Wасхингтон Пост и Неw Yорк Тимес, и прошао све чланке гдје су се износила мишљења, сваку колумну њихових властитих колумниста, сваки ауторски чланак и тако цијели сијечањ, вељачу и ожујак. Било их је осамедесетпет. Свих осамдесетпет је било против сандиниста. Није се толерирала никаква дискусија о тој теми. Осамдесетпет од осамдесетпет је слиједило службену политику – сандинисти су негативци. Једна особа од тих осамдесетпет је писала у другим новинама на мало другачији начин, али не овдје. Можда је знао да никада не би могао писати за такве новине да се није сложио. Дакле, главно је питање да ли смо против сандиниста? Апсолутна контрола. Ни трага дискусији.

Долазимо до сљедећег закључка. Постоје двије врло запањујуће чињенице о сандинистичкој влади ако је успоредимо с нашим савезницима у Средњој Америци – Хондурасом, Гватемалом, Ел Салвадором, итд. Те чињенице се не могу порицати без обзира што ми мислили о њима. Као прво, сандинисти су јединствени међу средњеамеричким државама у том погледу што не кољу свој народ. О томе се не може ни расправљати јер је то чињеница. Друго, Никарагва је једина таква земља гдје је влада покушала усмјерити услуге према сиромашнима, у бити се усмјерила према друштвеној реформи. Ни о томе не треба дискутирати, то можете прочитати у документима Интер-америчке банке за развој или гдје год желите. Те двије врло запањујуће чињенице разликују Никарагву од Гватемале, Ел Салвадора, чак и Хондураса гдје је око половине становништва изгладњело до смрти. Те три државе, особито Гватемала и Ел Салвадор, спадају међу најгоре терористичке државе свијета. До сада су побили преко стопедест тисућа властитих становника, уз велику америчку помоћ и ентузијазам. Оне су једноставно насилне терористичке државе. Ништа не раде за свој народ осим што га убијају. Ситуација у Хондурасу је мало другачија. У Хондурасу постоји влада састављена од богатих која краде од сиромашних. Не убија своје најважније савезнике, али је зато велик дио популације изгладњен до смрти.

Насупрот свему томе, сандинистичка влада, што год ви мислили о њој, не убија свој народ и одвратила је средства у њиховом смјеру. То је велика разлика. Сљедећа ствар на коју сам обратио позорност била је колико често су те двије чињенице о Никарагви биле споменуте у тих осамдесетпет чланака? Чињеница да су сандинисти битно другачији од наших савезника што се тиче убијања властитог народа није била споменута нити једном. Није било ничега што би се односило на ту чињеницу. Социјалне реформе за сиромашне биле су споменуте у двије реченице, но некако су биле покопане. Једна реченица је била индиректна, у њој се објашњавало да сандинисти такве ствари више не могу радити због рата с Контрашима. Али није било изражено што су точно радили. Друга је била страствен напад на сандинисте у којем их се називало тоталитарним чудовиштима и успут је било речено: “па наравно, они су усмјеравали средства према сиромашнима.” Значи, двије реченице у осамдесетпет колумни о тој кључној теми. Ни једна реченица у осамдесетпет колумни о значајној чињеници да сандинисти за разлику од наших савезника нису побили свој народ, нису убили стотину тисућа људи. Једна врло знаменита струка.

Након тога прошао сам кроз све уводнике у Неw Yорк Тимесу од 1980. до данас, само уводнике о Никарагви и Салвадору. Свугдје иста прича. На примјер, у Никарагви је влада 15. 11. 1985. увела опсадно стање. То је земља коју је напала регионална супер-сила и учинили су исто што смо и ми учинили за вријеме Другога свјетског рата на Хавајима – увели опсадно стање. Не баш изненађујуће. Дошло је до велике збрке: уводници, пријетње, све то показује да су они тоталитарна стаљинистичка чудовишта, итд. Два дана након тога, 17. 11., Салвадор је обновио опсадно стање. Прво опсадно стање је било уведено у ожујку 1980. и обнављано је сваких мјесец дана од тада, те је пуно окрутније од опсадног стања у Никарагви. Кочи слободу изражавања, кретања, практички сва грађанска права. То је био оквир унутар којег је војска коју смо ми организирали проводила масовна мучења и покољ. Исто се још увијек ради, једноставно погледајте извјешће Амнестy Интернатионала.

Значи, у два дана је Никарагва увела опсадно стање, а Салвадор га је обновио и помоћу њега проводио масовна мучења и убијања. НY Тимес је сматрао опсадно стање у Никарагви већом окрутношћу. Опсадно стање у Салвадору, далеко окрутније, није било нити споменуто. Ни ријечи о томе у стоосамдесет уводника који спомињу ту ситуацију, јер то су наши и не можемо о томе причати. Они су демокрација која цвјета, не могу они имати опсадно стање.

Заправо, коментари у уводницима и извјештаји о Салвадору приказивали су тај догађај као умјерену централну владу нападнуту од стране лијевих и десних терориста. Тотална бесмислица. Свака истрага о људским правима, црква у Салвадору, чак и сама влада у својим тајним документима, закључују да тероризам проводи централна влада, да су они терористи. Одреди смрти су само снаге сигурности. Дуарте је фронт за терористе, као што он сам зна. Али то не смије бити речено у јавности јер би оставило криви дојам. Могу ићи даље с примјерима, али ово је већ довољно драматично и показује крајњу ропску подложност медија. Не дозвољавају ни чланцима с особним мишљењима, не само уводницима, да скрену с исправне линије јер је то преопасно.

Исто тако, тијеком цијелог Вијетнамског рата није било чланка ни у једним новинама за које ја знам који је рекао да Америка није имала право напасти Јужни Вијетнам. Ево идеје за нечији истраживачки пројект: пронађите једну једину ријеч о томе у било којем чланку који износи нечије мишљење у америчким новинама или медијима опћенито. Био бих јако изненађен да вам то успије. Нисам прочитао све, наравно, али позорно пратим већ годинама и никад нисам наишао на нешто такво.

П: Да ли је контрола капитала извор, темељ моћи америчке државе?

О: Наравно, у то нема сумње. Први врховни судац Врховног суда и предсједник Уставне конвенције, Јохн Јаy, изразио се врло прецизно: “Људи који посједују земљу требају владати њоме.” Тако ствари и стоје. Имамо различитих механизама. Као прво, ти људи имају средства помоћу којих могу судјеловати у политици. Могу добити информације, могу наметнути притисак, могу лобирати, могу стварати платформе. Они представљају право тржиште за политичке странке, они странкама омогућују преживљавање. Они су ти који углавном изабиру особље гувернера и предсједника. Надаље, ако било која влада крене кривим путем, чак и у најмању руку, они то могу зауставити на једноставан начин смањујући им улагања. То овдје у Америци није такав проблем јер корпорације у потпуности посједују владу и она не може кренути кривим путем. Али кад се у другим земљама, особито земљама трећега свијета, јави тај проблем и ако убрзо након тога влада жели извести друштвену реформу, та реформа је заустављена. Зашто? Само мало мање финанцирања је довољно за такво нешто, а то значи да се земља смрвљује до застоја. Зато је дјелотворна контрола над основним одлукама у друштву у приватним рукама, уско концентрирана и надзире цијелу државу.

Наставиће се

Феномени


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.