ИСТИНА О ИСЕЉАВАЊУ: Незапосленост, ниске плате, безнађе и 'штела' ДНЕВНО отјерају 80 људи!

Нови подаци о бх. демографском слому

Tatjana Čalić / 10. новембар 2018


Интерес за напуштањем Босне и Херцеговине не јењава. Одлази најздравије ткиво- млади и људи у средњој животној доби који треба да граде државу. Да је ријеч о правом егзодусу не откривају службени подаци, њих практично ни нема, а бројке које се наводе у медијима углавном су противрјечне.

Једини релевантни подаци јесу они које дуже од пет година, у преко 1.750 мјесних заједница и 82 опшина, прикупља Унија за одрживи повратак и интеграције у БиХ. Према њима од 2013. до 1. новембра ове године нашу земљу је напустило нешто више од 172.000 особа. То значи да дневно из БиХ оде 80 људи!


О алрмантности ситуације, мотивима одласка, мјестима која буквално нестају, стратегијама које надлежне власти никако не доносе, разговарали смо са Мирхунисом Зукућ, предсједницом Уније.


Госпођо Зукић већ пет година упозоравате на својеврсни егзодус са ових простора, разговарате са људима. Да ли се у ових пет година нешто промијенило?


Нажалост није, осим што данас, у односу на прије пет година, људи лакше одлазе и лакше доносе одлуку да напусте БиХ, како млади, тако и комплетне породице. Напуштају земљу и они који имају радна мјеста, и она боље плаћена, и она гдје су примања ниска и нередовна, о оним незапосленим сувишно је и говорити.

 

Да ли су се промијенили мотиви одласка?


Људи су све уморнији. Доста им је свих могућих стратегија, обећања, неправде, корупције. Уморни су од вишегодишње портаге за послом или ако имају посао, што од плате не могу приуштити ни основне ствари.  У посљедње вријеме имамо још један изражен проблем, а то је брига мајки за образовање дјеце. Наиме све више њих истиче да образовање у оваквој БиХ, у оваквом окружењу, није добро за дјецу и одлазак на Запад и школовање тамо виде као једино рјешење. То нам причају људи са којима се сусрећем ја и наша екипа волонтера и активиста на терену.


У Босанском Грахову, Купресу и Гламочу су нас замолили да прва тачка дневног реда новој власти буде одлазак људи, нестајање комплетних насеља, затварање основних школа. Људима који су још увијек овдје, или који су на граници одласка, заиста је потребно да ова власт нешто подузме, да им понуди нешто што бих их задржало овдје.
Оно што народ тражи, јесте, дајте нам шансу. А то се може обезбиједити кроз нормализовање животних услова, давања прилике људима да живе од свога рада, мијењањем свеукупне климе и амбијента у БиХ.

Фото: АА

Које су то општине у којима је ситација најлошија?


То је првенствено Посавина- Дервента, Босански Брод, Модрича, Орашје, Оджак… У Оджаку сам скоро боравила И остала сам затечена чињеницом да у подне тамо не можете срести људе. Оджак је дословно нијем град, зјапе празне куће, улице, запуштена поља.
Ту је и Западна Херцеговина, Широки Бријег, Посушје, Љубушки, Чапљина, одлазе и Хрвати и Бошњаци. Љубушки је прије три године био примјер повратка. Вратиле су се овдје бројне породице Бошњака, како из дијаспоре, тако и из осталих дијелова БиХ, а данас имамо ситуацију да ти људи одлазе, продају имовину.
И Источна Херцеговина се празни. Из Требиња, Невесиња, Гацка масовно су отишли и одлазе млади, прво према Србији, па даље према Европи.

 

Како на терену изгледа тај одлазак, који је најчешћи сценарио?


То се дешава неометано, у што смо се увјерили у протекла два мјесеца када смо боравили у Посавину  и Херцеговину, како би разговарали са људима и отприлике видјели како се одвија процес миграција. 
Људи који одлазе у 80 посто случајева имају 30 година па навише. 
То су млади људи коју су завршили техничке факултетете, електро и машински инжењери, медицинари, занатлије, грађевински радници које Запад тражи. Углавном посао проналазе путем друштвених мрежа, или организовано траже радна мјеста. То је неки "хало" систем, у којем неко оде и снађе се па путем друштвених мрежа шаље поруке.
Обзиром да је на бироима за запошљавање, а и кроз наш рад на терену по образовању код нас највише незапослених економиста и правника, а у посљедње вријеме и пољопривредних инжењера, они се често одлуче преквалификовати и одлазе у земље ЕУ.  

У Модричи, Оджаку, Тешњу, а вјерујем и у многим другим мјестима, послодавци не могу више наћи раднике. Већ се осјећа тај проблем, али не и рјешење за њега.


Да ли је Њемачка најчешћа земља гдје наши људи почињу живот?


У Словенију, Нјемачку, Норвешку, Данску и друге ЕУ земље. Па иако се највише говори о одласку у Нјемачку, земља која се не спомиње, а која сигурно парира Њемачкој по броју људи које одводи из БиХ. је Словенија. Наши људи овдје одлазе и преко Агенције за запошљавање БиХ, а свједочимо и огромним редовима пред словенским конзулатом у Бањалуци гдје одлазе и преко разноразних агенција. Словенија наравно није земља у којој се дуго задржавају, одавде одлазе даље на Запад. Обично оде један члан, па када се он снађе за пар мјесеци, до годину дана, одлази цијела породица. То је већ уходан сценарио.
Прије пар дана нам се јавио Сарајлија који је отишао у Лондон гдје је отворио фризерски салон и успјешно ради. Каже да није могао вјеровати колико ће све бити једноставно, поједностављено, растерећујуће, након Сарајева гдје му само за разноразне папире и сагласности за регистровање салона није било довољно ни двије године.
Оно што смо кроз рад на терену такође примјетили јесте да тај нови почетак није увијек тако сјајан и бајковит како на самом почетку наши грађани мисле, али се ипак брзо снађу, буду добро прихваћени, а и њихова егизистенција убрзано постаје задовољавајућа. 
Такође одлази нам огроман број жена које се прекафалификују и заврше курсеве језика, овдје конкретно мислим на одлазак медицинских сестара, његоватељица у Нјемачку.

Фото: Бука


Због чега власти игноришу овај проблем и зашто не одлучују да задрже људе?


Њима је изгледа постао једини циљ да обезбједе себе, а немар и небрига за људе који си их изабрали и које представљају заиста је необјашњив.
Ми смо више пута слали дописе Парламентарној скупштини БиХ, клубовима посланика, тражили да се о овоме расправља, да се уради каква-таква стратегија, али то се никада није десило.
А то заиста није тешко урадити.  Показао је то и наш пројекат "Заједно учинимо живот бољим у БиХ" који је финансирала Влада Швицарске на подручју Бихаћа, Лукавца и Чапљине. У ове три општине  било је  укључено 46 домаћинстава која имају капацитете да се баве руралним туризмом. И тај се пројекат показао као веома успјешан што потврђују и резултати, у периоду јуни-јули имали су преко 1000 ноћења. Концепт је једноставан и што је важно није захтјевао додатна улагања. Домаћинства су једноставно издавала вишак свог стамбеног простора и нудила активан одмор гостима из ЕУ. Кроз овај пројекат смо видјели још нешто- а то је да људи који су били гости цијене нашу земљу, цијене наше људе и вјерујте да су се сви људи који су боравили у ове три општине изразили јако похвално о нашој земљи. Са овим пројектом настављамо у још 12 општина и ово је сјајан примјер како помоћи људима и задржат их на овим просторима. 


Стога бих поручила политичарима да разговарају са људима, барем онима који још не одлазе, да их разумију, схвате њихове проблем и недаће  и нека им кажу шта могу реално очекивати, шта ће они подузети у институцијама власти да им обезбједе останак на овим просторима. Треба јасан и конкретан модел како покушати зауставити, успорити, овај све изражајнији тренд одласка.


Ако се то не деси пријети ли нам још већа демографска катастрофа?


Нисам те струке да могу одговорити адекватно на ово питање, али једно знам, више се не смије заташкавати тему одласка. Морамо  је рјешавати, јер од 1992. године до данас  имамо преко 2 милиона наших људи ван граница БиХ, а  то је страшно за једну овако малу земљу. 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.