О читању у превозу

Да ли су возови, аутобуси и авиони заиста довели до пораста књижевне производње? Извесно је да су та превозна средства брзо продрла у светове писаца. Прво сећање Вирджиније Вулф је на мајчину хаљину у омнибусу.

Tim Parks / 15. април 2019

Foto: Ilustracija

 

Знамо да је појава железнице повећала продају књига. Ако изузмемо разговор и зурење кроз прозор, шта човек на дугом путовању може да ради осим да чита? Ана Карењина је читала у возу кад је схватила да је млади гроф Вронски тако силно привлачи да је спремна за велику, животну промену.

Да ли је могуће да су возови, аутобуси и авиони заиста довели до пораста књижевне производње? Извесно је да су та превозна средства брзо продрла у светове писаца. Прва слика коју Вирджинија Вулф памти из детињства је мајчина хаљина у омнибусу. Након што је замало погинуо у железничкој несрећи, Дикенс је написао причу „Давалац сигнала“, која важи за једну од најбољих прича о духовима свих времена. Идиот Достојевског почиње дугом сценом у возу. Као и Толстојева Кројцерова соната. И, наравно, Толстој је умро на железничкој станици док је бежао од своје жене после 48 година једне од најплоднијих дисфункционалних веза у књижевности.

Д.Х. Лоренс је посебно волео зелене трамваје који су суботом увече возили рударе нотингамширских рудника у град, на провод. Они би „уронили у црни индустријски предео, онда узбрдо и низбрдо… бодри, пуни себе, некако одважни, зелени као весела гранчица першуна из црне угљарске баште“. Касније се заљубио и у пароброде. „И пљас! рекло би море кад бисмо пресекли таласе“, каже у Мору и Сардинији. „То чудно ритмичко пљускање и шупље бубњање пароброда на мору има наркотичко, готово слуђујуће дејство на људски дух.“

Ђовани Верга, коме се Лоренс веома дивио, описује завист коју воз изазива у једном италијанском сељаку у сенци вулкана Етна. „О, мора да је дивно возити се тако и задремати! Као да је пред њим тутњао делић града са својим уличним светиљкама и блиставим излозима“. Звук тутњаве удаљеног воза и клопарање његових точкова између стабала бресака даје Ангвили, јунаку романа Месец и кресови Чезара Павезеа, опојни наговештај слободе, „као да сам се напио вина“.

Путовања Антонија Табукија била су више меланхолична него ослобађајућа. Суморни аутобус из Мадраса за Мангалор, у позној ноћи, спада међу најбоље сцене у Индијском ноктурну. Забачена станица на којој путници чекају везу за аутобус Мудабири-Каркала једно је од неколико места на свету где је писац могао да пружи свом јунаку прилику за разговор са гротескно деформисаним дететом видовњаком.

Није необично што јунаци Конформисте Алберта Моравије воде љубав у возу, док у новије време Флер Жеги описује, у С.С. Пролетерки, свој адолесцентски алтер его, 15-огодишњакињу која на крстарењу Медитераном открива секс и мало шта друго. Наравно, дуга путовања авионом, возом и бродом могу бити ужасно досадна („8 сати у возу је тежак усуд“, жали се један од јунака Злих духова Достојевског). Ако немате књигу да њоме прекратите време, секс, убиство (у Оријент Експресу) и хаос нужно ће заокупљати или барем голицати пишчеву уобразиљу: падају нам на ум Човек-звер Емила Золе, Убиство у Оријент Експресу Агате Кристи, Воз за Истанбул Грејема Грина. Али вратимо се у прозаичнију стварност: док су купеи италијанске железнице још имали завесе на вратима, често ми се догађало да узнемирим и постидим љубавнике у возу који је у 21.05 полазио из Милана за Венецију.

Пошто нема краја набрајањима и анегдотама, поћи ћу корак даље и рећи да постоји дубока веза између књига и превозних средстава, баш као и очигледна аналогија између прича и путовања. И приче и путовања некуда воде, нуде нам искорак из рутине и прилику за необичне сусрете, нова места и душевна и духовна стања. Али без превеликог ризика. Када летимо изнад пустиње или кроз њу јуримо, заправо не морамо стварно да је доживимо. То је заобилазна авантура. Исто је и са књигом. Роман може бити потресан или загонетан или досадан или неодољив, али мало је вероватно да ће нас изложити реалној опасности.

Уз то, путник који се сусреће са странцима из разних класа и поднебља мора постати свеснији себе и крхкости идентитета. Како се мењамо кад разговарамо с различитим људима! Колико су наши животи друкчији кад се према тим људима отварамо. „Ко сам ја?“ пита се Ана Карењина док посматра сапутнике у возу за Санкт Петербург. „Ја или нека друга жена?“ Управо таква колебања имао је на уму папа Григорије XВИ кад је 40-их година 19. века забранио железницу у папским државама. Страховао је да би она омогућила људима да једноставно, куповином возне карте, умакну добронамерном надзору својих вољених свештеника. Добри папа се плашио и књига, те је многе забранио. Наиме, тајни наум писца је да уздрма читаочев идентитет описивањем промена у животу својих јунака – који врло често путују.

Мадао неки романи личе на суперсоничне летове, а други на клај-клај путовања, сасвим сам сигуран да је воз превозно средство које је најближе доживљају писаног наратива. У авиону смо заробљени на свом седишту и сувише удаљени од земље да бисмо је доживели. У аутобусу смо у великој мери део саобраћаја, што значи да зависимо од околности.

У возу смо тек неколико стопа изнад земље, близу света који промиче поред нас, а ипак од њега одвојени и заштићени; ослобођени од одговорности, али позвани да обраћамо пажњу. Зар није управо то искуство читања књиге? Зар писац не тражи управо тај однос према свету док пише, безбедан у својој соби, а ипак тесно повезан са својим ликовима? Вирджинија Вулф је савршено описала то осећање у краткој причи из 1919. године:

„Из брзог воза гледала сам брда и поља и видела човека са српом који је подигао поглед док смо пролазили, а љубавници у дубокој трави зурили су у мене без снебивања док сам ја отворено зурила у њих. Неки терет је спао, нека препрека је била уклоњена.“

Тхе Неw Yорк Ревиеw оф Боокс, 10.04.2019.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 15.04.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.