„Овдје су живјели и други и исто тако полагали право на ове територије и границе. Зато су музеји битни – уче нас да ништа није стално, да све пролази“

"Кад музеји причају" је пројекат Пеђе Казазовића којим је, кроз 16 занимљивих видео записа, музејима удахнуо нови живот.

Tatjana Čalić / 06. фебруар 2019

Музеји су истински чувари нашег раскошног културног блага, мјеста гдје се чувају многи стари и ријетки предмети  и прича о нама самима. Али из године у годину све је теже, и за музеје, и за експонате. И једни и други пропадају, углавном због неријешених нагомиланих проблема, првенствено  финансијских. Одговорност је ово и институција које издвајају незнатна средства за културу, али и друштва које је одгојило читаве генерације које уопште не знају ни гдје се налазе зграде институција културе.


Пеђа Казазовић је одлучио нешто промијенити или бар покушати промијенити. У протекла четири мјесеца разговарао је са кустосима из 8 бх. музеја и њихове приче преточио у 16 занимљивих видео прича о музејима. Ријеч је о Музеју књижевности и позоришне умјетности, Земаљском музеју, Хисторијском музеју, сва три у Сарајеву, затим Музеју другог засједања АВНОЈ-а у Јајцу, Музеју Херцеговине у Требињу, Тешањском музеју, Етно музеју Љубачке долине код Бањалуке и Музеју самостана у Фојници.


Ових дана завршио је и посљедњи од 16 видео записа, који се могу погледати на ФБ страници Приче о нама..., а ускоро ће бити емитовани и на Н1 телевизији.


На самом почетку разговора за БУКУ, Пеђа говори о томе како је дошао на идеју  за овај пројекат.


Завршио сам ликовну академију, продукт дизајн, радио у рекламним агенцијама, али сам се некад давно одлучио да је мом карактеру ближи рад за добробит друштва. Тако сам се окренуо невладином сектору и бројним акцијама и пројектима за побољшање друштва. Ипак, некако сам увијек осјећао тугу што у мору пројеката на којима сам радио – није било иницијативе за промоцију оних ствари од којих немамо 'на прву' материјалну корист. Некако смо као људи превише заузети преживљавањем, да бисмо посветили пажњу стварима које можда остају у прошлости.
Са друге стране, ми на овим просторима имамо тај обичај да идемо са временом. Не вежемо се толико превише за прошлост, што је у неку руку добро. Научио нас је живот да све пролази јако брзо и да живот у секунди може нестати. То нам даје одличну флексибилност и жилавост која нам помаже да прођемо тешка времена, али носи са собом и лоше посљедице. Једна од њих је да не цијенимо себе, ту своју отпорност на времена, околности, власти, ратове, немире, глади...Ми смо сурвајвери – немамо ето чак ни адекватну ријеч на нашем језику за то.
Из тих неких жеља, да покажем људима љепоту, али и ту нашу жилавост, осмислио сам пројекат 'Приче о нама..' То је скуп кратких видео формата, практичних за дијељење по социјалним мрежама, који служе и за подсјећање на музеје и њихове егзистенцијалне проблеме са којима се суочавају.
ЦПЦД и Неw Воицес програм са УСАИД-ом је препознао идеју и подржао је, те сам им захвалан на тој подршци".

 

 

 

Шта нам то музеји причају и зашто су толико важни? 

Музеји су невјероватна мјеста. Проблем код музеја је што људи, ако немају адекватну пратњу, некога ко ће им појаснити ствари – лутају гледајући само физичке предмете. Не удубљују се у причу. Али, ако кренете да склањате слој по слој историје, открићете невјероватне приче. Дођите у Земаљски музеј и станите испред надгробног споменика Римљана и Римљанке, откривеног у Зеници. За некога је то обичан споменик, чак не претјерано ни угледан 'на око'. Али, ако кренете дубље у причу, онда схватите да је то споменик брачном пару који је живио некада на простору Зенице. И ту се отвара тај чудни свијет. Римљани, а купали се у Босни. Римљани, а љетовали на Сметовима. Одлазили вјероватно на море као и ми данас. Ово све око себе су сматрали својом државом – Римском Републиком. Пратили вијести о сенату, императорима. Можда су осуђивали неке тадашње странце. Путовали...
И ту долази до невјероватне улоге музеја да се деконструишу те националне претпоставке којима данас толико робујемо. Јер кроз историју видимо да су овдје живјели и други који су исто тако полагали право на ове територије и границе. Говорили друге језике. Видимо да се идентитети, па и језици, мијењају и пролазе. Зато су музеји битни – уче нас да ништа није стално, да све пролази и да је најбитнија суштина која је увијек на овим просторима иста. 
Са друге стране, музеји, као и све на овим просторима су често и политички алати. Кројени на такав начин да приказују само оне дијелове историје који причају ону причу која одговара садашњој власти. 

 

Колико су, по твом мишљењу, грађани БиХ свјесни раскошног културно наслијеђа, али и колико имају знања како се о њему брине? 

Каже стара изрека да је 'у знању и свијести много патње'. Бити свјестан свега овога, а видјети како све то пропада или пролази је заиста тешко. Бити свјестан вриједности које не могу одољети времену је стресно и напорно. Ја се сада налазим у некој врсти детоксикације од свега што сам видио, научио, јер ме је то оптеретило. Зато разумијем наше људе. Превише смо заузети преживљавањем да бисмо се бринули и за културно наслијеђе. Са друге стране, јесте то све битно. Али требамо све то узети на тај неки наш, лаган, опуштен начин. Не оптеретити се културним наслијеђем као што се земље иначе оптерете – па онда стварају фобију од свега што није онакво на шта су научили.
Зато, полако...ту смо да показујемо мало по мало, шмекерски да учимо о нама, о нашим начинима. Не мислим да ће нам икада сво то знање пуно значити јер смо ми такви људи по менталитету. Увијек ће бити ту заљубљеника и ентузијаста који ће се борити за промоцију и очување културне баштине и захваљујући њима ће се то благо некако очувати. 
Та неоптерећеност, опуштеност, живот у тренутку, је оно најврједније што људи на овим просторима имају и не бих волио да постанемо превише робови прошлости. Са друге стране, наравно, требају се ријешити ствари попут извора финансирања појединих музеја, брига око основних ствари, струје, санације објеката, па све до научног рада.

Претпостављам да финансије и јесу један од највећих проблема са којима се сусрећу музеји?

Три музеја од укупно седам културних институција које припадају Босни и Херцеговини немају још увијек ријешен систем финансирања. То су Земаљски музеј, Музеј књижевности и позоришне умјетности и Хисторијски музеј. Ту раде људи који се боре за своје плате. То нису велике плате, али ето, људи се боре за свој опстанак. Музеји су поред тога хладне институције, гдје је најчешће проблем загријавања просторија. Тако су направљени да када дође и један посјетитељ, сва расвјета мора да буде упаљена. Дакле, ради се о неким најосновнијим потребама. Хисторијски музеј има проблем са санацијом зграде. Млада кустосица музеја Елма Ходжић сакупља слова која отпадају са зграде и слаже на комоду у канцеларији. То су све некако тужне приче, али и приче о борби, не посустајању...опстанку. Хисторијски музеј је некадашњи Музеј револуције – и дан данас директорица сама узме и опере прозоре у музеју. Дакле, борба и револуција још увијек траје. 
Када би се некада ријешили ти основни егзистенцијални проблеми, онда би можда могло да се крене у неке конкретније научне радове, истраживања. Данас тога има, али знате како, када је човјек гладан, не може пуно да мисли. 


Који прича из овог серијала те се највише дојмила?

Искрено, највише Музеј другог засједања АВНОЈ-а и Музеј књижевности и позоришне умјетности, управо због тог људског фактора – директорица музеја са којима сам правио интервјуе. То су заиста невјероватне жене, борци за своје музеје и идеје које заступају. Када сам разговарао са директорицом Музеја књижевности и позоришне умјетности, видио сам сузе у њеним очима од страсти и жеље да се идеје њеног музеја чују што даље.
Опет, ја сам дијете мијешаног брака, мајке православне хришћанке и оца муслимана. Тако да је 'мој' музеј, музеј Другог засједања АВНОЈ-а. Некако, слушати о томе, како Босна и Херцеговина није била ни планирана...како је било замишљено да се овај простор подијели између држава, гледати грб гдје је само пет бакљи у почетку било замишљено...и причу о томе како су делегати из Мркоњића дошли и тражили да ето на овом простору живимо заједно, да покушамо заједно – и дан данас ми то изазива емоције.
Тај момент, тај тренутак...тих неколико дана гдје је ето било одлучено да заједно идемо у ову причу, то је некако моје. Мој деда се противио мјешаном браку када се мама хтјела удати за тату...'Ја јесам партизан, и волим 'братство и јединство', ал што ми га шћери мораш ширити у мојој кући' су биле његове ријечи. И дан данас вјерујем прво у човјека, добру душу, па онда име, поријекло, вјеру и остало...Тако да се ја увијек опет и изнова враћам том музеју и тој причи. 


Видеозаписи које си урадио могу се видјети на ФБ 'Приче о нама...', шта планираш даље?

Захваљујући телевизији Н1, ова видеа ће се вртити и доживјети један нови живот. Ја сам већ сада у припреми нове сезоне видеа гдје желим снимати и друге неке приче, не само музеје. Ова земља има толико тога лијепог, и радујем се новим невјероватним моментима, разговорима, људима које ћу упознати...све ће бити много опуштеније јер сам прошао школу са продукцијом првог вала серијала. 
Позивам све да лајкају страницу 'Приче о нама...' на Фацебооку и да буду дио овог пројекта. 
 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.