Поновно отварање: Суспириа (2018), разумијевање као потреба

Аргентова Суспириа ипак није само визуелно и слушно искуство ноћне море. Сусие је доспјела у плесну школу, у један заправо вјештичји колектив.

Aleksandar Tutuš / 12. март 2019

 

Зашто је  италијански режисер Луца Гуадагнино чекао десетак година да сними ремаке и поред откупљених права да обради чувени класик Суспириа, Дариа Аргента из 1977, ни мало не чуди с обзиром на стварну тему и поруку како оригинала из 1977 тако и освјеженог, истоименог филмског остварења. Иако су се многи бавили упоређивањем сценског језика, глуме, фотографије, колорита, звука легендарног Аргентовог остварења и Суспирие из 2018, већина се задржала на  оцјенама филмске синтаксе, заобилазећи стварно значење односно семантичку раван умјетничког  дјела.

1977 је била бурна хладноратовска година, Јиммy Цартер је изабран за предсједника, у Африци је букнуо врло чудан рат између Етиопије и Сомалије у којем су Совјети  са огромном војном помоћи стали на страну проамеричке Етиопије а Американци потпомогли традиционално Совјетима окренуту Сомалију. У Аргентовој филмској причи те године 1977. Сусан Баннион ( Јесица Харпер) вођена жељом и загонетним промислом долази у плесну школу у њемачки град Фреибург из Америке. Млада Американка брзо осваја срца управнице Мадам Бланц и осталих, али њено искуство о самог почетка почињу испуњавати сабласни догађаји у Плесној школи. Једноставан сиже прекривен је френетичном, на моменте неиздрживом музиком групе Гоблинс, која употпуњују расипни и кичасти Аргентов стил. Измјењују се кадрови који су за каснију критику биле фантастичне слике ноћних мора, радња кроз коју се од самог почетка поларизују двије традиционално супротстављене стране – добро, које је немоћно и срамежљиво те нарастајуће и горопадно зло. Изгледа да се Аргенто између приче и поруке с једне стране и особитог визуелног утиска као сљедећег избора опредјелио за ово друго.

Аргентова Суспириа ипак није само визуелно и слушно искуство ноћне море. Сусие је доспјела у плесну школу, у један заправо вјештичји колектив. Окултно у том контексту има блиску везу са нацистичком прошлошћу. Сви су у тој организацији посједнути, и служавке, и учитељи, сви слојеви друштва спремни су за заједничку идеју  на зло. Нацизам је невидљив, 1977 је година али њега произносе посједнути актери. Та енергија која се може напипати је управо једна слијепа искључивост те класе.Посједнуте су и животиње. Кад слијепи пијаниста Данијел страда - који као пророк Данило бива лажно оптужен – њега прекоље до тада му вјеран њемачки овчар, наравно посједнут невидљивом силом у подножју сабласне монументалности паганских храмова Трећег Царства. Изванредна алузија на Холокауст и запитаност да ли су немилосрдни кољачи у правилу посједнути војници земаљског Кнеза? Посијао је Аргенто сјеме још једне идеје; једини мушкарац који се побунио био је слијепи Данијел – сурово је кажњен. Антиципација нових мушко – женских односа снага вриједност је прве Суспирие. Криште неуоморно цијелим филмом Гоблини, измјењују се брилијантне фотографије намазане дебелим премазом црвене и плаве, све до коначног обрачуна, финала. На том врхунцу преплитања страха и очаја, савезница Сусие убија усталу вјештицу мајку, врховну поглавницу Хелену. Плес је стао. Кроз ово умјетничко дјело обзнањена је још једном истина,истина која је тад за обичан народ још била неупитна. Силе зла које су се повампириле биле су заустављене. Рат је једном за свагда завршен, нацизму се једном за свагда стало за врат. Књига је затворена.

Имали су о чему размишљати Гуадагнино и сценариста Давид Кајганицх стварајући нову Суспириу. Да ли вриједи промишљати је ли то цовер или ремаке? То је упграде. Сјеме значења које је посијао Аргенто напросто се није зауставило храњено разноврсним моментима новије историје, а да ли је Гуадагнино изневјерио Аргентову идеју и створио неку засебну причу не треба нас мучити као питање. Нипошто.

Сусие (Дакота Јохнсон) код Гуадагнина није дошла у Фреибург него у Берлин, али била је исто 1977. Хладни рат, Берлин, суморне слике стварности испресјецане Зидом, бомбе РАФ –а које одјекују градом. Одличан увод да нам Гуадагнино шапне да Њемци нису никад раскрстили са својом прошлошћу. Они у неком смислу траже саосјећање. Оно што је код Аргента било само у назнакама уз пилање Гоблина, Гуадагнино недвосмислено отвара и поставља елементе у један вриједносно – морални троугао; идеја самосталне жене којој мушкарац није потребан  ни као симбол парења – животна енергија уткана у ритам плеса црпи своју инспирацију из немуштог животињског сполног инстикта. Стављање из позадине у исту раван љевичарске пријетње или Фракције Црвене Армије (РАФ) чија је друга генерација баш те 1977 држала Нјемачку у страху убиствима и отмицама борећи се против америчког империјализма и генерално нарастајуће корпоративне моћи и - нацизма. Узаврела стварност Њемачке коју тих година пуне гастарбајтери са свих страна располућена је појавом РАФ –а. Била је у тој игри још једна Сусан, али не плесачица  и не из Америке, него по презимену Албрехцт и остала је упамћена по судјеловању у убиству Јургена Понта, високог чиновника Дресднер Банк. Њу додуше не срећемо у филму али може се наћи као интересантна подударност још једна Сусан која је пред вратима. Она је само примјер дубоко подјељеног друштва, младих с једне стране који се не мире с нацистичком прошлошћу и њихових родитеља који су још итекако вјерни својим идеалима које су на кратко морали сакрити. У филму се помиње отмица лидера удружења њемачких привредника, такође од стране припадника РАФ – а, некадашњег СС официра брижно прикривене прошлости.

Та опасна кретања друштва уопште одвијала су се у Гуадагниновом остварењу корацима, и то плесним. Ритуално, јер плес је био и остао ритуал, Као и пјесма, и ријечи, све троје  имају магијско својство. Плес је и врло посебна друштвена активност. Покрети имају моћ, изазивају деструкцију. Покрети сликају стварност, због покрета се испашта. Покрети су принципи. Историја сваког појединца, актера, је историја његових покрета.

Слика плесне школе је заправо алегорија једног друштва. Доминантна, владајућа идеја, њени сљедбеници и они неприлагођени. Плесна школа и у једној и у другој Суспирии је женски колектив, свијет темељен на женском принципу. Строги закони друштвене заједнице под повећалом изоштрене женске интуиције. У оригиналу из 1977 једини мушкарац је горе поменути слијепи пијанист и још један споредни лик Румуна слуге, који је као нека алузија на Дракулу који као демон и гроф са истока као помазаник љубави према жени доспјева на то очарано мјесто. У ремакеу јединог мушког протагонисту, осим крајње споредних полицајаца, др Јосефа глуми Тилда Сwинтон. Индикативно. Идеја вишеструко оперативне жене је још Аргентова антиципација, а Гуадагнинова констатација. Важна локација препознавања је вапијућа туга остављеног мушкарца, управо др Јосефа који се није усудио у неком тренутку поднијети жртву због вољене жене насупрот његове супруге Анке, која је Јосефову неодлучност платила главом. Да ли се женска осебујна природа и дарови кроз историју кажњавају поретком мушког вођства и првенства?

И у Гуадагниновом дјелу влада општа посједнутост. Међутим, за разлику од Аргентовог оригинала у којем влада традиционална двојакост избора у савременом виђењу ремакеа, тог избора нема. И књига се не затвара једном условно речено промјеном на вјештичјем трону. Плесна кореографија која се у финалу филмске радње изводи написан је у наративу 1948, почетком Хладног рата, можемо то превести себи и разумјети зашто Поновно отварање, како га је назвала  Мадам Бланц (Тилда Сwинтон).

Поновно отварање је идеја ревизије моћи и историје. Поновно отварање је отварање жениног срца и ума а не само роднице како су је вјекови научили. Повлачење линија на плесном подијуму је повлачење нових граница утицаја. Вјештица мајка Суспириа не страда као у Аргентовом оригиналу, она се преображава и сија новом моћи. Она допушта обрисано сјећање успостављајући нове принципе. Рат се никад није завршио, игра се наставља.

 


 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.