Поремећај државе и (а)социјални рад

У међународним оквирима социјалне заштите и бриге о особама које су се нашле у стању социјалне потребе, мјесец март се обиљежава као мјесец социјалног рада. Шта је социјални рад? Шта раде социјални радници? Шта би требали да раде социјални радници?

Bojan Arula / 13. март 2018

На нашим просторима, професија социјалног радника је потпуно погрешно схваћена. У најмању руку, најсиромашнији корисници нас доживљавају као некога ко им даје 50 КМ да преживе текући мјесец, они са другачијим проблемима нас доживљавају као некога коме је задатак да им одузме дијете, а креатори политика и надлежни министри као лијево сметало и оптерећење за буџете локалних заједница. Ови стереотипи су се дубоко увукли и међу велику већину стручних радника, па су и сами себе почели доживљавати на овај начин, али и прихватати обрасце понашања у складу са тим. Свакодневно сам свједок бахатог и незаинтереованог понашања појединих колега према људима који долазе по помоћ у центре за социјални рад, злоупотребе положаја, корупције... Нисам изненађен, напротив.

Обзиром на понашање државе и одговорних појединаца из владајућих структура према социјалној заштити, али и онима који је проводе на терену, друго и другачије није ни за очекивати. Зборављени, занемарени, маргинализовани и фрустрирани професионалци, остављени да се сами брину о себи, више не могу бити професионалци, него се полако али сигурно помјерају у групу оних којима је и самима неопходна помоћ. Они који би требали да буду сервис стручним радницима који раде на терену или су некомпетентни или се ради о институцијама које – не постоје.

Игноратнски однос према овој  области у комбинацији са одсуством воље и идеје да се предузму одлучни кораци који би оснажили систем социјалне заштите, у пракси резултује да грађани погођени социјалним случајем не могу рачунати на значајну подршку и помоћ овог система. Сви министри социјалне заштите су били доктори медицине који су исту доживљавали као терет, па нису показали никакав интерес за социјалну заштиту или оне који раде у њој. Као први примјер (не)бриге узећемо Грански колективни уговор. Грански колективни уговор за запослене у здравству постоји...па скоро од увијек, док исти такав уговор никада није постојао за социјалну заштиту, што ове раднике оставља без базичне синдикалне заштите. Некада, давне 2007. године, са Колективног уговора здравства и социјалне заштите, ова потоња је избрисана и од тада никада и ни на који начин нису регулисана права запослених у социјалној заштити. Радници заштиту својих права остварују захваљујући искључиво доброј вољи Миленка Гранулића који се за права професионалаца уз социјалне заштите бори колико и како може.

Центри за социјални рад који, као орган старатељства, представљају најзначајније установе социјалне заштите, свакодневно се суочавају са великим бројем различитих проблема и потреба локалног становништва. Под притиском биједе и неимаштине у коју годинама тонемо, ове установе све мање могу на адекватан начин да одговоре на потребе својих суграђана. Јавна тајна је да велики број директора ових установа усмено наређује социјалним радницима да смањују износе једнократних новчаних помоћи најсиромашнијим становницима, а у појединим установама стручни радници не смију ни запримити захтјев за једнократне помоћи, из страха да ће бити кажњени. На овај начин стручни радници су натјерани да крше закон, али и етичке кодексе струке. Ипак, они храбрији и сналажљивији упућују кориснике да захтјеве достављају поштом и на тај начин избјегавају сопствену „одговорност“ за примање „недопуштеног захтјева“ за остваривање права из социјалне заштите, те помажу људима да колико-толико дођу до својих законом загарантованих права.

Свакодневница центара за социјални рад је суморна. Кадровски су запуштени, запошљавају се лица без адекватне стручне спреме или лица која не могу бити стручни радници, служе као инструменти за ухљебљавање подобних страначких војника које није брига за особе које се суочавају са животним проблемима. Обзиром да се директори бирају искључиво по политичкој припадности, а не професионалним и стручним квалитетима, немогуће је очекивати да такви направе било какве промјене, уводе нове стандарде рада, нове услуге и нове методе, да прате савремене трендове... Додатни проблем је тај што је, усљед недостатка стандарда рада центара за социјални рад, немогуће обезбиједити једнак квалитет услуге сваком становнику у сваком дијелу земље.   Поливалентни социјални рад, који је изразито неефикасан, још увијек је актуелан у великој већини центара, што је узроковано недостатком кадрова...или боље речено стручних кадрова, јер нестручних не мањака. Особље није лиценцирано, не добија нова знања по концепту цјеложивотног учења и усавршавања, нити постоји установа, као нпр. комора социјалне заштите која би развијала професионалне стандарде и лиценцирала професионалце запослене у овим организацијама. Додуше, постоји „нека комисија“ за полагање стручних испита у Министарству здравља и социјалне заштите Републике Српске, али њен превасходни циљ је пуњење буџета од такси за полагање „стручног испита“, а не афирмисање и надоградња знања код професионалаца запослених у области социјалне заштите. То нас је довело и до другог примјера занемаривања у социјалној заштити. Комора социјалне заштите, као ни лиценцирање професионалаца, не само да не постоји у пракси, него актуелним законом није ни предвиђена, што значи да није прописана обавеза стручног радника на усавршавање у складу са законом, које обухвата континуирано праћење развоја теорије и праксе социјалне заштите, те стицање знања и вјештина којима се унапређује процес заштите и подршке корисницима.

Осим тога, надлежно Министарство ни у случају центара за социјални рад, до данас није испоштовало обавезу која се тиче оснивања ових установа социјалне заштите. Наиме Члан 146, став 2 актуелног Закона о социјалној заштити каже: Јединице локалне самоуправе у којима није основан Центар основаће Центар или одјељење заједничког Центра најкасније до 31. децембра 2017. године. Није познато да ли је иједна локална заједница која до сада није имала центар за социјални рад, испунила своју обавезу прописану Законом. Напротив, половином јануара 2018. године, начелник општине Станари, локалне заједнице која се уз велику помпу референдумом одвојила од Добоја и покушала приказати као успјешан пројекат, изјавио је да му не пада на памет да оснива центар за социјални рад, те да у општини већ постоји особа запослена на пословима социјалног радника. Да ли је тужније то што начелник није прочитао Закон о социјалној заштити, што нико из његовог кабинета то није урадио или што не разумију сврху постојања центра и његове улоге које се не завршавају подјелом новчаних средстава.

Трећи примјер неадекватне бриге о професионалцима на терену је непостојање организоване супервизије, неопходне за превенцију професионалног изгарања стручних радника. Није ми познато да је овакав вид подршке игдје прописан, нити да је менаџмент иједне установе социјалне заштите спреман да уведе овај вид подршке свом особљу јер он кошта. Наиме, према појединим истраживањима, социјални рад се као професија налази на првом мјесту нездравих, односно најстреснијих послова. Ова истраживања се односе на развијене земље гдје социјални радници рјешавају далеко мање комплексне проблеме својих корисника. У условима екстремног сиромаштва, незапослености, сталне економске и политичке кризе, суноврата моралних и породичних вриједности, пораста различитих видова патологија, насиља и менталних обољења, социјални радници у нашој земљи налазе се под огромним притиском и стресом који није могуће измјерити. У таквим условима, ови професионалци пропадају физички и психички, а без супервизијске помоћи и подршке, ризикујемо да у центрима за социјални рад неће остати нико функционалан ко би могао пружити подршку становништву које се налази у стању социјалне потребе.  

Дакле, неколико је кључних, међусобно повезаних фактора који указују на небригу одговорних према систему социјалне заштите, односно према својим грађанима. Први је небрига о самом систему социјалне заштите и лоша законска рјешења, други политичка (зло)употреба институција и постављање директора по партијској линији, трећа је занемаривање институција, четврти занемаривање потреба грађана у стању социјалне потребе, пети занемаривање струке и шести занемаривање стручних радника и професионалаца запослених у систему социјалне заштите.

Док год држава не нађе адекватан одговор на проблеме у систему социјалне заштите и настави се понашати аутистично, занемарујући ова питања од кључног значаја за своје становништво, све више ћемо имати професионалце који практикују асоцијални умјесто социјалног рада... И немој послије да буде „нисмо знали“.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.