Славој Жижек: Катастрофа улива наду

Треба одбацити све што је у марксизму остало од историјске телеологије. Социјалистичка револуција производи властити неред, па на крају пође по злу. Глобално сам песимиста и не верујем левичарима који нуде проста решења.

George Eaton / 23. јануар 2019

Док продуктивност свуда стагнира, Славој Жижек је неуморан. Од 1972. овај словеначки филозоф и, како каже, „компликовани марксиста“ – објавио је више од 80 књига и збирки есеја, укључујући Живјети на крају времена, Друга смрт опере, Органи без тела и, најновије, Као лопов усред дана: Моћ у доба постхуманизма.

То ме подсећа на Стаљинову апокрифну досетку о совјетској производњи оружја: „Квантитет има свој квалитет“. Постер диктатора са слоганом „Добродошли у благостање“ виси полуиронично у Жижековом стану у Љубљани.

Срели смо се у централном Лондону, он је у мајици и избледелим фармеркама. Објашњава ми: „Знаш ли чему дугујем свој успех? Без све шале: комунистичкој репресији“. Пошто је 1971. постао асистент на Универзитету у Љубљани, академска позиција му је оспорена када су југословенске власти утврдиле да му је магистарска теза „немарксистичка“.

Био је без посла од 1973. до 1977 („Преживљавао сам од превода“), а онда се запослио на Институту за социологију и филозофију. „Још увек сам тамо… Потпуно сам слободан, ништа конкретно не радим за њих, од мене траже само списак публикација. Без тог последњег геста комунистичке опресије, шта би од мене било? Непознат, усран професор са забаченог департмана.“

Он је веома славан: 69-огодишњи „Елвис културне теорије“ тема је филма из 2005. Жижек! и референтног академског часописа Међународни журнал студија Жижека. Док га неки славе као великог иконоборца, чији рад спаја лакановску психоанализу, хегеловски идеализам и поп културу – други га отписују као шарлатана.

Разговарати са Жижеком је као хватање јегуље – његов ум се устремљује у неочекиваним правцима. У само једном монологу обухватиће покрете Окупирај Волстрит и Арапско пролеће, „како бити више од Менделе а мање од Мугабеа“, Лењинов „последњи тестамент“ и филм Маска са Джимом Керијем. Као Оскар Вајлд, ког обожава, Жижек озбиљно говори о фриволним стварима, а фриволно о озбиљним. „Левица је у прилично трагичној ситуацији“, каже ми са својим типичним акцентом. „Нови органски интелектуаци капитализма – људи као Бил Гејтс – чак и они кажу да капитализам има своје границе, мораћемо да смислимо нешто ново… Али има ли уопште левица алтернативну визију? Углавном се помиње капитализам с људским лицем.“

Жижек сматра да социјалдемократија није довољна, али да је ризично прописати фиксну алтернативу. „Морамо одбацити све што је у марксизму остало од историјске телеологије… Социјалистичка револуција производи властити неред, па на крају пође по злу. Глобално сам песимиста, али ми управо ова катастрофална ситуација улива наду јер тада мораш да будеш креативан, да импровизујеш. Зато не верујем левичарима који нуде једноставна решења.“

Питам га да ли му је привлачна идеја „луксузног комунизма“: аутоматизоване економије где људи живе од загарантованог дохотка. „Не треба потцењивати завист“, каже Жижек. „Ајн Ранд је једну ствар добро схватила: укидање новца обнавља директне, међусобне односе доминације. Видели смо то у Совјетском Савезу – под Стаљином су имали новац, али није био пресудно важан; пресудне су биле повластице које добијаш као писац, приступ дачама и тако даље.“

„Како ће се односи међу нама регулисати? Ко ће имати моћ? Мани ме тих глупих срања о само-организовању људи, не верујем у то“ (прошле године је одржао предавање „У прилог бирократском социјализму“).

Либерали су га напали због подршке Трампу у трци против Хилари Клинтон. Али док му набрајам Трампове мане, он је пркосан: „Шансе за војне интервенције против Сирије и Северне Кореје би биле много веће да је победила Хилари Клинтон… Без Трампа не би било демократског социјализма у Америци. Он ме ужасава, али без њега не би било ни те напрслине у хегемонији либералног центризма.“

С друге стране, није оптимистичан у вези са бреxитом. „Против глобалног капитализма се не можемо борити јачањем националне државе. Ту се слажем са Варуфакисом… Ако се ЕУ распадне, једино што нам остаје су транснационалне институције.“

Шта је са његовим здрављем? Прошле године се појављивао с делимично укоченим лицем, нагађало се да је доживео мождани удар. То је, објашњава, резултат упале нерава, а затим диже мајицу да ми покаже где су му доктори уклонили канцерогени тумор из јетре. После сезоне у паклу, да цитирам Артура Рембоа, Жижек је опет ту.

Каже да га је писање сачувало од преране смрти. „Сећам се гадне кризе пре 30 година после једног љубавног краха (женио се три пута); стварно сам био на ивици самоубиства. Писање ми је било терапија. Како да се убијем кад нисам завршио нову књигу и нови текст и тако даље?“

Славој Жижек жели да живи, али не срећно. „Противник сам среће – то је за млакоње“, констатује на крају нашег разговора. „Морам да будем трауматизован да бих радио.“

 

Георге Еатон, Неw Статесман, 09.01.2019.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 23.01.2019.

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.