Славој Жижек: Расизам је жив и здрав и у Еуропи и у Израелу – с различитим жртвама

Гдје почињу легитимне критике израелске политике на Западној обали а гдје почиње антисемитизам?

BUKA portal / 04. децембар 2018

Мало који појам у свијету изазива толико пажње као Израел. Та мала државица, величине Словеније, од чега је највећи дио пустиња, једна је од најконтроверзнијих тачака свијета о којој сватко има став, мада су чак и међу онима који га знају наћи на карти ријетки они који о томе знају ишта више од угодних црно-бијелих схема, кога год да фаворизирају. Филозоф Славој Жижек у ауторском тексту за РТ дотакао се двају проблема: антисемитизма у Еуропи (хајмо рећи, међу европским десничарима) и антиарапског расизма у Израелу (хајмо рећи, међу израелским десничарима). Јесенас је Жижек након једног текста за РТ везаног за БиХ (који смо такођер превели) покупио доста критика и омаловажавања из дијела сарајевске и босанске јавности, с обзиром да је - по мишљењу дијела те јавности - показао неразумијевање ситуације те на темељу погрешних или недовољних емпиријских увода приписао Сарајеву особине које му не пристају. С овим текстом, претпостављам, неће бити проблема те врсте. (Ф.Ш.)

Овог тједна, анкета коју је провео ЦНН показала је да је антисемитизам свеприсутан у Еуропи. Питање је: гдје почиње поштена критика израелске државне политике, а гдје антисемитизам?

Резултати анкете нам дају праву слику стварности. 20 посто младих Француза није свјесно холокауста. Уистину, сличан број људи вјерује да је антисемитизам одговор на понашање Жидова. Осим тога, трећина испитаника сматра да Жидови имају сувише утјецаја.

Иако бисмо требали без уздржавања осудити и борити се против свих облика антисемитизма, ипак требамо додати још нека запажања на резултате анкете.

Прво, било би занимљиво видјети како проценат оних који имају негативан став према Жидовима успоредити с процентом оних који имају негативан став према муслиманима и црнцима – како бисмо били сигурни да не наилазимо на то да је један расизам неприхватљив а други нормалан.

Друго, овдје би требало скренути пажњу на ционистички антисемитизам: доста еуропских (и америчких) антисемита једноставно не жели превише Жидова у својим земљама, али они потпуно подупиру ширење Израела на Западну обалу. Дакле, како њих бројати?

Ово нас доводи до кључног питања: како мјеримо антисемитизам? Гдје почињу легитимне критике израелске политике на Западној обали а гдје почиње антисемитизам? Објаснимо то кроз неколико сљедећих опсервација.


Два лица

Један до најбољих показатеља поступног нестајања смисла за иронију у нашем јавном простору било је понављање извјесних метафора о преговорима између државе Израел и Палестинаца. Прије десетак година, када се нека врста мировних преговора још увијек догађала, палестински преговарач забиљежио је како је Израел преговарао о подјели Западне обале, поступно градећи све више и више насеља на њој.

Он је преговоре са Изреаелцима успоредио са два момка који су за столом преговарали о томе како да подијеле пиззу између себе. Но, док се њихова расправа настављала, један од момака је цијело вријеме јео дијелове пиззе.

У недавном документарном извјештају о Западној обали, један насељеник спомиње исту анегдоту, али без тужне ироније, већ са бруталним задовољством: „Наши преговори с Палестинцима су слични расправама о томе како изрезати пиззу док ми сво вријеме једемо њене кришке“, казавши то уз несташан осмјех.

Постоји нешто збиља узнемирујуће у начину на који напомена из документарца којег смо цитирали о једењу пиззе представља насеља на Западној обали. Дознали смо да већину нових насељеника, оно што их је довукло ту није ционистички сан, већ једноставно жеља да живе у лијепом и чистом станишту близу великог града (Јерузалема, у овом случају).

Они описују да је њихов живот тамо много бољи од живота у предграђу Лос Ангелеса: зелена околина, чист зрак, јефтина вода и струја, с лаком приступношћу великом граду повезаним посебним аутоцестама. Плус сва локална инфраструктура (школе, шопинг центри, итд.), и притом јефтиније него у САД-у, изграђено и одржано подршком израелске државе.


Људи лишени човјечности

Што се тиче палестинских градова и села која их окружују, она су у основи невидљива, присутна су у два главна облика: јефтино изграђена насеља са повременим актима насиља који се третирају као сметња.

Укратко, већина досељеника живи у невидљивим мјехурима, изолираним од околине и понашајући се као да оно што се догађа изван њихових мјехура припада неком другом свијету који их се заправо не тиче.

Сан који се темељио на тој политици најбоље је изразио зид који раздваја насељени град од палестинског града на оближњем брду негдје на Западној обали. Израелска страна зида осликана је сликама поља иза зида, али без палестинског града, који приказује само природу, траву, дрвеће... није ли то етничко чишчење у најчишћем облику, замишљати да иза зида све треба бити празно, нетакнуто, чекајући насељење?

Требамо ли сумњати да Израел искрено жели мир на Блиском Истоку? Наравно да жели. Јер колонизатори и окупатори опћенито увијек желе мир, након што добију оно што желе, јер мир значи да могу уживати у ономе што су зграбили.

Нема сумње да је Њемачка након што је 1941. окупирала већину Еуропе такођер искрено жељела мир (и немилосрдно се борила против сваког отпора као терористичког). Заправо, када је у питању употреба израза „колонизација“, треба се присјетити да су га рани ционисти користили за одређивање њихових настојања прије једног стољећа.

Сада се морамо вратити на почетну точку: ако нетко тко је прочитао ове ретке њих узима као антисемитске, онда мислим да он, или она није само потпуно у криву, већ представља пријетњу ономе што је највриједније у жидовској традицији.

 

Превод: Прометеј.ба

Извор: Прометеј.ба


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.