Шта можемо научити од изолованих племена попут оног које је убило мисионара?

ПРОШЛОТЈЕДНО убојство Американца Јохна Аллена Цхауа тијеком његовог покушаја да контактира изолирано племе у Индијском оцеану ставило је у фокус ове људе који живе далеко од било какве модерне цивилизације, пишу Гаретх Еванс и Роланд Хугхес за ББЦ Неwс.

BUKA portal / 26. новембар 2018

Индијске власти кажу да је Цхау био мисионар који је желио преобратити заштићене Сентинелце који живе на Андаманским и Никобарским отоцима у Индијском оцеану. Међутим, неповјерљиви према странцима, Сентинелци су напали Цхауа копљима и стријелама.

Заговорници изолираних заједница, попут организације Сурвивал Интернатионал из Лондона, сматрају да би Цхауово убојство требало бити упозорење да таква племена морају бити заштићена од свијета. Један је антрополог за ББЦ изјавио како због оваквих инцидената јавност може погрешно закључити да су изолирана племена пријетећа и окрутна. Заправо, стручњаци су навели подоста лекција које остатак свијета може научити од изолираних племена. Ево и које су то лекције.

Без равноправности не може бити мира

Народ Пиароа, њих око 14.000, живи у порјечју Ориноцоа у савезној држави Амазонас у Венезуели.

Што можемо научити од њих?

Могуће је живјети у потпуној равноправности, а заједница ће због тога постати мирољубива.

Међутим, постоји и једна цака. Ради се о анархистичкој заједници. Нема власти, нема државе, само појединац и његова воља да ради што и како жели. Народ Пиароа суздржава се од насиља, ни дјецу не кажњавају физички. Вјерују да је мир постигнут одбацивањем концепта власништва, конкуренције, таштине и похлепе.

Не играју се никакви спортови, земља нема власника, нитко никоме не може наредити да нешто ради и постоји снажан нагласак на учењу од других људи. Но, нема поштовања према старјешинама, јер би то значило да је друштво хијерархијско и да нису сви равноправни.

Идеја индивидуализма је изузетно важна, што ипак не значи да се потиче себичност. На сваком је појединцу да изабере што ће радити, како ће радити и кад ће радити, те се не обраћа пажња на истовјетне туђе одлуке.

У свом есеју из 1989., америчка професорица Јоанна Оверинг наводи: ”Пиарое свакодневно међусобно исказују своје право на особни избор и право на слободу од доминације у погледу становања, рада, особног развоја, па чак и брака.” Због тога у њиховој заједници влада равноправност, мушкарци и жене имају исти статус (ако се уопће може говорити о статусу).

Они који се покушају приклонити традиционалној визији мушкости, попут ловаца, наилазе на сажаљење и на њих се гледа као на особе с мањком самоконтроле. Не постоји идеја сазријевања у мушкараца. ”Млади мушкарци народа Пиароа не уче се врлинама властите мушкости које би их одредиле као супротност женама, ни сходно томе, супериорне женама. Свака је жена господарица властите плодности и то је само њена одговорност. Заједница нема право на њено потомство, нити то право има супруг ако се разведу”, пише професорица Оверинг.

Сватко треба пронаћи властиту мелодију

Народ Баyака је скупина ловаца-скупљача који живе у кишним шумама средишње Африке.

Што можемо научити од њих?

Сватко треба пронаћи своје мјесто у друштву.

За Баyаке је глазба у средишту њихова идентитета, а стручњаци сматрају да глазбени стил у којем уживају одређује чак и њихово понашање. “Глазба коју Баyаке пјевају су богате полифоније, што значи да сваки појединац пјева различиту мелодију, од којих се онда ствара пјесма”, каже Јероме Леwис, антрополог који је више од 20 година проучавао Баyаке.

 

Леwис тврди да начин на који сваки појединац пјева своју мелодију одражава важност коју Баyаке придају индивидуалности.

“Ради се о прилагодби особе на различитост и аутономност које њихово друштво изнимно цијени. Кад дијете једном прохода, слободно је само одлучити гдје ће спавати и с киме ће се дружити. Нитко нема право захтијевати од друге особе да учини било што”, каже Леwис.

Но, ако нема вођа и сватко је слободан радити што жели, како онда Баyаке сурађују? Одговор лежи у глазби.

“Кроз редовито судјеловање у пјевањима људи се уче сурадњи у свакодневном животу. Сватко се треба држати властите мелодије док сви остали пјевају нешто друкчије. Како би сурадња била могућа и ефективна, сватко треба обављати ствари друкчије. Ради се о таквој врсти аутономности у којој сви морају бити врло осјетљиви на потребе других и њихово право да буду друкчији”, закључује антрополог Леwис.

Модеран живот, модерна тијела

Yаномами, индијанско племе које живи у кишним шумама сјеверног Бразила и јужне Венезуеле, може нам помоћи да боље разумијемо властита тијела.

Што можемо научити од њих?

Истраживање племена, које је живјело изолирано од осталог свијета отприлике до 50-их година прошлог стољећа, дало нам је нови увид како сувремени начин живота може промијенити грађу људског тијела.

Студија из 2015. године даје резултате прегледа низа припадника племена Yаномами и открива најразноврснију бактеријску флору икад пронађену код људи, па чак и неке бактерије које никад прије нису пронађене у људским тијелима. Знанственици наглашавају како то показује да сувремен начин прехране, антибиотици и хигијенске навике смањују бактеријску флору у нашим тијелима.

“Чак и најмања изложеност сувременом начину живота може резултирати драстичним смањењем бактеријске разноликости. Чини се да ‘wестернизација’ придоноси редукцији наше разноврсности”, цитирао је канадски дневни лист Торонто Стар Јосеа Цлементеа, једног од аутора студије из 2015. године.

Студија је придонијела нашем разумијевању отпорности на антибиотике. Годинама су знанственици упозоравали да ће претјерана упораба антибиотика довести до потешкоћа у лијечењу инфекција, јер ће бактерије постати отпорне на лијекове. Споменута је студија показала да припадници племена Yаномами имају гене отпорне на антибиотике, иако никад нису узимали такве лијекове. Исто тако, то доказује да бактерије у нашим тијелима могу бити отпорне на антибиотике иако никад нису биле изложене тим лијековима.

Полако, има времена

Др. Марк Плоткин провео је 35 година проучавајући како индијанска племена у удаљеним дијеловима Амазоне користе биљке у медицинске сврхе.

Што можемо научити од њих?

Спорији живот је сретнији живот.

Др. Плоткин тврди да су му амазонски шамани излијечили шепање, за које ни амерички лијечници нису имали рјешење. Осим медицинских открића, Плоткин каже да се може пуно научити и из животног стила изолираних заједница.

“Спознали смо да ти људи не пате од стреса, срчаних болести, несанице и да проводе вријеме са својим обитељима. Знам да није лако одрећи се наших иПхонеа и иПада, али лекција је јасна – успорите, не брините се због ствари које ионако не можете промијенити. Трудим се живјети у складу с тим начелима", каже др. Плоткин, додајући да развијене земље могу много тога научити од једноставних друштава, али ипак позива и на опрез.

”Постоји ризик да савјете тих изолираних племена схватимо превише романтичарски, као што постоји ризик да прихваћањем наука Исуса Криста помислимо да ћемо заиста живјети вјечно. Не треба њихов начин живота прихваћати превише дословно, него треба учити из њега. Баш као што се може понешто доброг научити и из западњачког начина живота. Дакле, као што не треба превише романтичарски доживљавати домородачке народе, тако не треба ни демонизирати мисионаре попут Јохна Аллена Цхауа”, закључио је др. Марк Плоткин, лидер Амазон Цонсерватион Теама, хуманитарне организације која се бави заштитом биоразноликости амазонских кишних шума и домородачких племена.

Индеx


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.