"Штета што деда не може да види да нема више пацова, да не спавамо на поду. Нисмо више гладни...": Потресна животна исповијест Ромелуа Лукакуа

Текст који је изазвао доста пажње прошле године уочи Светског првенства у фудбалу

BUKA portal / 04. јануар 2019

Ромелу Лукаку има 25 година. Игра за Манчестер Јунајтед и белгијску репрезентацију. Има све што се пожелети може... А кренуо је буквално са дна.

Ово је његова прича...

 

***

Још увек се сећам тог тренутка када сам схватио да немамо новца. И даље ми је у мислима мајка крај фрижидера и њен поглед.

Имао сам шест година, дошао сам кући на ручак за време школског одмора. Мама је на менију сваки дан имала исто: хлеб и млеко. Кад си дете и не размишљаш много о томе. Претпостављам да је то све што смо могли да приуштимо.

А онда сам једног дана дошао кући и ушао у кухињу, видио сам мајку испред фрижидера са паковањем млека, као увек. Али овога пута мешала је нешто. Мућкала је ту кутију млека. Нисам схватио шта се дешава. Потом ми је донела ручак и смешила се као да је све у реду. Схватио сам шта се дешава.

Помешала је млеко с водом. Нисмо имали довољно новца да прегурамо до краја недеље. Били смо тотално шворц. Не само сиромашни, већ апсолутно без ичега.

 

***

Мој отац је био професионални фудбалер, нио је на крају каријере и све паре су отишле. Прва ствар без које смо остали је кабловска телевизија. Није више било фудбала, нисам више могао да гледам "Матцх оф тхе Даy".

Дешавало се да дођем кућу увече и да светла не раде. Понекад нисмо имали струје две или три недеље.

Пожелео бих да се окупам, али није било топле воде. Мама би загрејала воду у джезви, а ја бих стајао под тушем, док би ме она поливала врућом водом.

Било је тренутака када је мајка морала да "Позајми" хлеб из оближње пекаре. Пекари су познавали мене и мог млађег брата, па су јој допуштали да узме хлеб у понедељак, а плати га у петак.

То је био наш живот.

Никад нисам рекао ни реч, нисам хтео да се додатно брине. Само бих појео то што има. Али, тако ми бога, тада сам себи обећао нешто. Као да је нешто пукло и пробудило ме. Знао сам тачно шта је потребно да урадим.

Нисам могао више да гледам мајку да тако живи. Нисам то могао да допустим.

Људи у фудбалу воле да говоре о менталној снази. Е, па ја сам најснажнији тип којег ћете икад видети. Зато што се ја сећам седења у мраку с братом и мајком, наших молитви, премишљања, веровања... да ће се то остварити.

 

Profimedia

Профимедиа

 

 То обећање сам неко време држао у себи. Али, дешавало се да, по повратку из школе, затекнем мајку како плаче. Једног дана сам јој рекао: "Мама, промениће се. Видећеш. Играћу фудбал за Андерлехт, то ће се ускоро десити. Биће нам добро, не мораш више да се бринеш."

Имао сам шест година.

Питао сам оца кад фудбал може да почне да се игра професионално?

Он је рекао: "Са 16 година."

Одговорио сам: "Океј. 16 година."

То је морало да се деси и тачка.

 

***

Сваку утакмицу коју сам икад играо, играо сам као да је финале. Када сам играо у парку то је било финале. У вртићу за време одмора - финале. Најозбиљније то говорим. Сваки пут кад сам шутирао на гол, хтео сам да растурим лопту. Пуном снагом. Нисмо притискали Р1. Нисам имао нову игрицу ФИФА. Нисам имао ПлаyСтатион. Нисам се играо.

Кад сам почео да растем, неки од мојих наставника и родитељи су бринули. Никад нећу заборавити први пут кад ме неко питао: "Колико ти имаш година? Које си годиште?'

"Да ли сте ви озбиљни?"

Кад сам имао 11 година, играо сам за млади тиме Лирса и родитељ једног од момака из друге екипе је хтео да заустави при уласку на терен. Рекао је: "Колико овај има година, где му је лична карта? Одакле је он?"

Помислио сам, шта значи одакле сам ја? Шта? Рођен сам у Антверпену, ја сам из Белгије.

Мој отац није био тамо, није имао ауто којим би се довезао на гостујуће утакмице. Био сам апсолутно сам, морао сам да се борим за себе. Узео сам личну карту из торбе и показао је свима. Узели су је, гледали су је као да су детективи и сећам се колико ми је крв кључала у венама.

"О, сад ћу вашег сина још више да изубијам. Ионако бих их све разбио, али сад ћу га уништити. Водићете кући уплаканог дечака."

Желео сам да будем најбољи фудбалер у белгијској историји. То је био мој циљ. Не да будем добар, не да будем одличан, већ најбољи. Играо сам са толико беса, из много разлога. Због пацова који су трчали по нашем стану, зато што нисам могао да гледам Лигу Шампиона, због тога како су ме родитељи друге деце гледали.

Као да сам имао мисију.

Са 12 година дао сам 76 голова на 34 утакмице.

 

Tanjug/AP

Танјуг/АП

 

 

Дао сам их све у очевим копачкама. Док смо носили исти број, делили смо патике.

Једног дана, назвао сам деду, мајчиног оца. Он је био један од најбитнијих људи у мом животу. Био је моја веза с Конгом, одакле су моји родитељи. Разговарали смо телефоном и рекао сам му: "Добро ми иде. Дао сам 76 голова, освојили смо лигу. Велике екипе ме примећују."

Обично је уживао да слуша како ми иде у фудбалу. Али овога пута био је чудан. Рекао је: "Браво Ром, то је сјајно. Али можеш ли да ми учиниш услугу?"

"Да, о чему се ради", рекао сам.

"Можеш ли да пазиш на моју кћерку?", питао је.

Био сам много збуњен. О чему он прича?

Рекао сам: "Маму? Да, све је океј."

Он је рекао: "Не, обећај ми. Можеш ли? Само пази на моју кћерку, океј?"

Ја сам тад рекао: "Важи деда, схватио сам. Обећавам ти."

Пет дана касније је преминуо. И тада сам схватио на шта је мислио...

Растужи ме када помислим на то, волео бих да је поживео бар још четири године да ме види како играм за Андерлехт. Да види да сам одржао обећање. Да види како је све испало добро.

 

***

Рекао сам мајци да ћу успети са 16 година.

Закаснио сам 11 дана.

Мај 2009. године, игра се финале плеј-офа. Андерлехт против Стандарда из Лијежа.

То је био најлуђи дан у мом животу. Али морамо да застанемо овде. Почетком сезоне, једва да сам играо за У19 екипу Андерлехта. Тренер би ме убацивао у игру са клупе. Размишљао сам: "Како ћу да потпишем професионални уговор на 16. рођендан ако сам на клупи у младок екипи?"

Зато сам морао да се кладим са тренером.

Рекао сам му: "Могу да вам гарантујем нешто. Ако ме пустите да играм, даћу 25 голова до децембра."

Насмејао се, буквално ми се насмејао у лице.

"Хајде онда да се кладимо", рекао сам.

Он је одговорио: "Океј, али ако не даш 25 комада до децембра, бићеш на клупи."

 

Tanjug/AP

Танјуг/АП

 

 

Одговорио сам: "У реду, али ако ја добијем опкладу, ви ћете да очистите све комбије који играче возе кући с тренинга."

"У реду, договорено".

А онда сам рекао: "И још једна ствар, правићете нам палачинке сваки дан."

"Океј, у реду".

Била је то најглупља опклада коју је тај човек могао да прихвати.

Дао сам 25 комада до новембра.

Јели смо палачинке пре Божића.

Нека то буде лекција свима. Не играјте се с дечаком који је гладан.

 

***

Потписао сам професионални уговор са Андерлехтом на свој рођендан, 13. маја. Отишао сам право кући, купио игрицу ФИФА и уплатио пакет за кабловску телевизију.

Сезона је била на крају, па сам се опуштао код куће. Али белгијска лига је била потпино луда те сезоне, Андерлехт и Стандард Лијеж су имали исти број бодова, па су играли две плеј-оф текме за шампиона.

Прву утакмицу сам кући гледао као навијач.

Дан пре друге утакмице, позвао ме тренер резервне екипе.

"Хало, Ром. Како си?"

"Идем да играм фудбал у парку."

"Не, не, не, не. Пакуј торбе. Одмах."

"Зашто? Шта сам урадио?"

"Не, не, не. Мораш одмах да дођеш на стадион, желе те у првој екипи."

"Шта?! Мене?!"

"Да тебе, брзо дођи.''

Отрчао сам до татине собе, и рекао сам му нешто типа: "Дижи гузицу. Морамо да идемо".

Он пита: "Шта? Где да идемо?"

 

Tanjug/AP

Танјуг/АП

 

 

Ја се продерем: "АНДЕРЛЕХТ ЧОВЕЧЕ!"

Никада нећу то да заборавим, дошао сам на стадион и утрчао у свлачионицу и економ ме пита: "Мали, који број желиш?"

Ја кажем: "Дај ми број 10."

Не знам, био сам премлад да бих се бојао, претпостављам.

Рекао ми је: "Играчи из академије морају узети 30 или више."

Рекао сам: "Океј, три плус шест је девет, то је кул број, дај ми 36."

Те ноћи у хотелу, сениори су ме терали да им певам песму за време вечере. Ни не сећам се шта сам изабрао. Вртело ми се у глави.

Следећег јутра, другар је покуцао на моја врата и питао хоћу ли да играм фудбал, а моја мајка му је одговорила: "Изашао је, већ игра."

Другар је питао: "Где игра?"

А она каже: "У финалу."

 

***

Изашли смо из аутобуса код стадиона и сваки играч је био у неком 'кул' оделу. Осим мене. Изашао сам из буса у грозној тренерци, и све камере су ми биле уперене директно у лице. До свлачионице је требало прећи око 300 метара. Три минута. Чим сам ушао у свлачионицу, телефон ми је експлодирао. Сви су ме видели на телевизији. Било је 25 порука у три минута. Пријатељи су ми полудели.

Једина особа којој сам одговорио је био мој најбољи пријатељ. Рекао сам му: "Брате, не знам да ли ћу играм, не знам шта се дешава. Само настави да гледаш..."

У 63. минуту тренер ме убацује у игру.

Истрчао сам на терен за Андерлехт са 16 година и 11 дана.

Изгубили смо финале тог дана, али ја сам био у рају. Обећање деди и мајци се испунило. Тог дана сам знао да ће све бити океј.

Следеће сезоне, још сам завршавао средњу школу, а играо сам Лигу Европе. Понекад сам носио огромну торбу у школу, да би успео да ухвати, поподневни лет. Освојили смо лигу с огромном разликом, а завршио сам други у гласању за афричког играча године.

Све то је било... лудо.

Очекивао сам да ће се све то десити, али можда не тако брзо. Одједном, медији су почели да опседају и то је произвело огромна очекивања од мене. Поготово у репрезентацији. Из неког разлога, нисам добро играо за Белгију. Нешто није било како треба.

Али, било ми је тек 17, 18, 19 година.

 

***

Кад су ствари ишле добрим током, у новинским чланцима писало је: Ромелу Лукаку, белгијски нападач.

Кад није било сјајно, називали су ме Ромелу Лукаку, белгијски нападач конгоанског порекла.

Ако вам се не свиђа како играм, то је у реду. Али ја сам рођен овде. Одрастао сам у Антверпену, Лијежу и Бриселу. Сањао сам да играм за Андерлехт. Сањао сам да постанем Винсент Компани. Започињем реченицу на француском, а довршавам је на холандском. Убацујем мало шпанског, португалског или лингале, зависи где се налазим. Ја сам Белгијанац.

Сви смо ми Белгијанци, то је оно шта чини ову земљу сјајном, зар не?

Не знам зашто неки људи у мојој земљи желе да не успем. Стварно не знам?

Када сам прешао у Челзи и кад нисам играо, чуо сам како ми се смеју. Кад сам отишао на позајмицу у Вест Бром, чуо сам како ми се смију.

То је у реду.. Ти људи нису били са мном док сам сипао воду у житарице за доручак. Ако нисте били са мном док нисам имао ништа, не можете ме скроз ни разумети.

Знате шта је смешно? Пропустио сам 10 година Лиге шампиона док сам био клинац. Никад то нисмо могли да приуштимо.

Дошао бих у школу, а сва би деца говорила о финалу, док ја нисам имао појма шта се десило. Сећам се 2002. кад је Реал Мадрид играо против Леверкузена, сви су причали "какав волеј, боже, какав волеј".

 

Tanjug/AP

Танјуг/АП

 

 

Правио сам се да знам о чему причају.

Две недеље касније, седели смо у школи за компјутерима а један другар је скинуо видео с Интернета. Коначно сам видео Зидана како левицом даје гол у горњи угао.

Тог лета отишао сам код њега кући да гледам Роналда у финалу Светског првенства. Све остало с тог турнира су приче које сам чуо од остале деце у школи.

Сећам се и да сам имао рупе у патикама 2002. године. Огромне рупе.

А 12 година касније играо сам на Светском првенству.

Сада ћу да играм на још једном Светском првенству. Знате шта? Овог пута ћу се сетити да могу и да се забавим. Живот је прекратак да се троши на драму и стрес. Људи могу да говоре шта год желе о нашем тиму, о мени.

 

***

Кад смо били деца, нисмо имали пара да гледамо Тијери Анрија. Сад учимо од њега сваки дан у репрезентацији. Налазим се поред живе легенде која ми говори како да утрчавам у простор попут њега. Тијери је можда једини човек на свијету који гледа фудбал више од мене. Расправљамо о свему. Седимо и причамо о немачкој другој лиги.

"Тијери, јеси ли видео екипу Фортуне Диселдорф?"

"Немој да си смешан, наравно да јесам."

За мене је то најбоља ствар на свету.

Само бих волео да је мој деда ту да сведочи овоме.

Не говорим о Премијер лиги.

Ни о Манчестер Јунајтеду.

Ни о Лиги шампиона.

Ни о Светским првенствима.

Не мислим на то. Желео бих да је ту да види какав живот имамо. Желео бих да га још једном назовем...

"Видиш? Рекао сам ти. Твоја кћерка је добро. Нема пацова у стану. Не спавамо на поду. Нема стреса. Добра нам је. Ми смо добро...

...И не морају више да нам проверавају личне карте. Сада знају наше име."

 

Извор: www.тхеплаyерстрибуне.цом, Недељник.рс


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.