Што смета хрватске, српске и бошњачке националисте? Правда за Давида

ПРОТЕСТИ у Бањој Луци на којима грађани предвођени Давором Драгичевићем мјесецима траже проналажење криваца за убојство његова сина Давида Драгичевића одавно су надишли оквире само тог града или само Републике Српске,

Gordan Duhaček / 03. јануар 2019

ПРОТЕСТИ у Бањој Луци на којима грађани предвођени Давором Драгичевићем мјесецима траже проналажење криваца за убојство његова сина Давида Драгичевића одавно су надишли оквире само тог града или само Републике Српске, мањег ентитета БиХ. Драгичевић се повезао и с родитељима у Сарајеву под сумњивим околностима преминулог Дженана Мемића, који такођер воде борбу да се разјасне околности смрти њихова сина, за које постоје оправдане сумње да је убојство и да су цијели случај надлежне институције катастрофално лоше водиле па и намјерно заташкале, као и у случају Давидова убојства.

Смрт дјетета је ноћна мора сваког родитеља и логично је то што је случај Давида Драгичевића успио мобилизирати људе у БиХ која је иначе дубоко подијељена по етнонационалним основама, а циљ је проналажења истине и кажњавања криваца. То је ујединило људе различитих националности, класа и политичких ставова. 

Додик тврди да Правда за Давида руши Републику Српску

Након недавне бруталне полицијске акције у Бањој Луци солидарност с просвједницима који траже Правду за Давида изразили су окупљањима на улици и људи у Сарајеву, Мостару и Тузли, али и у Загребу и Београду те је цијела прича добила регионалне димензије. О бањолучким протестима почели су извјештавати и утјецајни страни медији попут Гуардиана, Неw Yорк Тимеса и Деутсцхе Wеллеа. 

И тада се догодило нешто знаковито, али не и неочекивано - на истој страни, а против протеста Правда за Давида, нашли су се бошњачки, хрватски и српски националисти, сваки са својим специфичним, али и заједничким разлозима.

Милорад Додик и њему блиски политичари и медији су лансирали причу о томе како се иза протеста крију тајне мрачне силе, чак су апострофирали да је све то игра у режији Велике Британије те да протести руше Републику Српску. Занимљиво је то да је Додик испробао неколико тактика када је ријеч о случају убојства Давида Драгичевића: тврдио је да он с тиме нема везе и да истрага не спада у његове овласти, па нападао и вријеђао Давора Драгичевића, па покушавао да се покаже људски тронутим због Давидова убојства, па нападао протесте, па онда наређивао надлежним институцијама да све истраже, иако је претходно тврдио да то нису његове овласти као тадашњег предсједника РС-а, па је пред изборе најавио да ће се жестоко обрачунати с просвједницима, да је Давид Драгичевић лутка на концу опозиције итд., а цијело вријеме је отворено подржавао министра полиције РС-а Драгана Лукача који је дубоко компромитиран не само овим случајем. 

Скандалозно извјештавање РТРС-а

Притом је свакоме јасно да су Додик и његова странка СНСД апсолутни владари у РС-у и да су све институције премрежене њиховим кадровима, као и да се никакви велики потези у РС-у не повлаче без Додикова наређења или одобрења. 

Додиково главињање у вези протеста Правда за Давида - јер није навикао на скупину грађана коју не успијева ни купити нити застрашити - рефлектирало се и у томе како је главни пропагандни канал његова режима, а то је Радиотелевизија Републике Српске (РТРС), пратила овај случај. Прво су га мјесецима игнорирали, па су га почели хушкачки обрађивати у другом дијелу централног дневника, да би најновија хапшења просвједника ставили као ударне вијести, али све наравно гарнирали као увођење реда и мира и обрану РС-а. Од безброј бизарних момената из дневника РТРС-а можемо споменути тај да су у прилогу о недавном хапшењу просвједника пустили и коментар некакве републичко-српске верзије Ђуре Глогошког, тамошњег предсједника Борачког савеза који је наравно осуђивао протесте и хвалио полицију.

Портали који славе злочинца Праљка такођер нападају Правду за Давида

Покушавало се облатити и убијеног Давида, проглашавајући га дилером и наркоманом. Но чак и да то јест истина, неважно је то у контексту шокантних полицијских пропуста и покушаја заташкавања. Посао полиције је и да пронађе и ухапси убојице дилера и наркомана.

Мотиви Додика и његових људи за демонизацију протеста су прозирни: Правда за Давида им изазива проблеме у управљању РС-ом. Протести не руше РС, али итекако руше Додика, а он никако не жели остати без власти.

С друге стране, помало је изненађујуће што су и неки западнохерцеговачки медији, нарочито они који славе ратног злочинца Слободана Праљка, тако отворено стали на Додикову страну, а против иницијативе Правда за Давида. 

Ти су медији, попут портала Поскок, Додика већ проглашавали “помиритељем и државником” због његове коалиције с Драганом Човићем и ХДЗ БиХ, односно јер се Додик стилизира у заштитника босанскохерцеговачких Хрвата и њихових права, додуше само у Федерацији БиХ, с обзиром на то да су из РС-а темељито етнички очишћени. Али је ипак изненађујуће што се у поводу убојства једног младића ипак није мало више калкулирало, него се отворено подржало Додика и његову полицијску бруталност према просвједницима, уз објашњења како је Правда за Давида међународна урота против “помиритеља и државника”. 

Додик је за Поскок "помиритељ и државник"

Дапаче, на једном од тих УЗП-овских портала, док је Додикова полиција батинала, шутала и хапсила по Бањој Луци, као главна вијест стајало је то да је Додик - подсјетимо, порицатељ геноцида у Сребреници - Хрватима католицима честитао благдан те је тек касно навечер објављено што се тог дана догађало у РС-у. Након тога се пак кренуло у кампању спина у којој су се измишљале завјере против “државника и помиритеља”, у основи на истој пропагандној линији као РТРС.

Бошњачки националисти нису наравно отворено стали на Додикову страну, него су се посветили томе да дискредитирају просвједе Правда за Давида, као и гађењу идеје да би Бошњаци требали бити солидарни с Давором Драгичевићем. Тако је у уводнику бошњачког националистичког тједника Став, блиског СДА-у, поручено људима из Федерације БиХ да би се требали срамити јер се у некадашњим пријашњим ситуацијама, примјерице у вези напада полиције РС-а на Хатиджу Мехмедовић из удружења Мајке Сребренице, нису једнако солидаризирали. Став заправо поручује да би солидарност требала ићи по етнонационалном принципу и да се Бошњаци прво морају солидаризирати с другим Бошњацима, а тек након тога можда могу и са Србима или Хрватима, што је типична националистичка политика.

Задрти комшићевци и СДА-овски медији против Правде за Давида

Могле су се и у сарајевској јавности чути и замјерке Давору Драгичевићу што је био војник Војске Републике Српске у рату те је то нуђено као аргумент зашто га не треба подржати у његовој борби да се дозна истина о убојству његова сина. У томе се, примјерице, истицао пропали политичар и бошњачки националист Емир Суљагић, иначе фанатични поклоник Жељка Комшића који се, иронично, тако нашао на истој линији с медијским експонентима Драгана Човића.

Наравно, све то иде највише у корист Додику јер њему никако не одговара да Правда за Давида постане регионална тема, што се види и по слабо прикривеним пријекорима које ових дана добива од свог савезника Александра Вучића. Што је више Правда за Давида нешто што се тиче људи и изван Бање Луке, то је проблем за Додика већи јер он жели да протести престану и нестану те да се његова власт никако не доведе у питање.

Случај убојства Давида Драгичевића разоткрива трулеж институције које су националисти изградили

Већ смо споменули и да српски, хрватски и бошњачки националисти у БиХ имају и један заједнички мотив када је ријеч о дискредитацији Правде за Давида, а то је да случај убојства овог младића пажњу скреће на неуспјех националиста претплаћених на власт због накарадног државног система у БиХ да изграде минимално функционалне институције система. 

Јер чињенице које данас са сигурношћу знамо су, између осталога, сљедеће: полиција је направила хрпу пацерских пропуста у истрази Давидова убојства, првотни налаз патолога је касније стручно посве дискредитиран, полиција је покушала заташкати своје пропусте, тужитељство је мијењало узрок Давидове смрти и оптужницу итд. Био би потребан посебан чланак да се наброји све сумњиво у вези овог случаја. Чак и да све то није било направљено с циљем да се заштите починитељи убојства, а постоје бројне индиције да јест, онда остаје слика колосалне неспособности и корупције надлежних органа да раде свој посао у случајевима живота и смрти, што убојство младића свакако јест.

Правда за Давида подразумијева људску солидарност, а то националистима смета

Сваки човјек у БиХ, неовисно о националности, може се замислити у ситуацији у којој су се нашли родитељи Давида Драгичевића: нетко им је убио дијете, а полиција и све остале институције су се умјесто у потрагу за починитељем дале у опструирање истраге и заташкавање. А то је могуће јер су те институције труле, нимало неовисне, испуњене неспособним, нестручним и бескарактерним ухљебима националистичких странака као што су СДА, ХДЗ и СНСД које су годинама на власти и које су и створиле баш такве институције. 

Солидарност коју људи у БиХ, али и у Србији и Хрватској, исказују напорима иницијативе Правда за Давида владајућа националистичка класа у БиХ исправно препознаје као егзистенцијалну пријетњу за себе и болесни систем којим управљају те су зато услиједили разноврсни напади са свих страна на Правду за Давида.

Није то први примјер да се у БиХ уједине они најгори који се можда међусобно не подносе, али воле власт и буджетски новац који им доноси, с циљем да униште оно што је најбоље, а то је свакако Правда за Давида и вал солидарности који је у БиХ и регији и покренула. Националисти рачунају на то да људи првенствено морају бити Срби, Хрвати или Бошњаци, а тек некад након тога или никад људи, а Правда за Давида је постављена баш обратно - људскост је на првом мјесту, и то таква људскост која не искључује ничију националност. 

 

Текст преузет са Индеxа

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.